Budućnost nove Rusije

Ruski dnevnik NOVA GAZETA u svom evropskom izdanju  objavio je 7. novembra 2022. godine kolumnu o budućnosti koja čeka rusiju.Njen autor je ruski istoričar VASIL ŽARKOV a originalni naslov
                                                                       Dedovi su ispravljali

                             Sa protesta ruske zajednice protiv rata u Ukrajini održanog u Hagu, septembra 2022. Foto: Ana Fernandez / SOPA Images / LightRocket 

Putinova agresija na Ukrajinu je najbesmisleniji i najnemilosrdniji rat u svetskoj istoriji, jer se nijedna od današnjih generacija u svom svesnom životu nikada nije suočila sa nečim sličnim razmerama krvoprolića i ratnih zločina. Svi drugi veliki ratovi poznati su nam iz knjiga i vezani su za prošlost, ali ne i za istoriju. Da objasnim paradoks: istorija u ovom slučaju nije nešto što se dogodilo davno i sa nekim drugim. Istorija nije muzej artefakata prošlosti, ona je kovačnica sadašnjosti i budućnosti. Istorija je ono što nam se direktno dešava ovde i sada i određuje našu budućnost. Dakle, današnji rat je ključni istorijski događaj, samo on i ništa drugo suštinski menja naše sudbine i način života.
Ruska pobuna protiv mira, slobode i zdravog razuma, koja se odvija pred našim očima, trebalo bi da bude poslednja u istoriji Rusije. Međutim, neminovno se postavlja pitanje šta će dalje biti sa nama i državom. Kakva budućnost izgleda za Rusiju poželjnom, šta je realno ostvarivo i u kom vremenskom okviru? Ništa manje važno je pitanje mogućeg tajminga realizacije projekta „lepa Rusija budućnosti“ i redosleda konkretnih akcija na putu do njegovog ostvarenja. Posle gotovo neizbežne katastrofe, moraćemo ponovo da osmislimo Rusiju i to treba da počnemo sada. Morate biti spremni za veoma težak i dug put.

Nada ruskog Evropljanina

Što se tiče željene budućnosti Rusije, barem u novoj dijaspori ruskih Evropljana koja se danas formira, već je stvoren manje-više jasan konsenzus. Rusija budućnosti može biti samo moderna i razvijena evropska zemlja. U suprotnom, ona nema nikakvu vrednost i mora da nestane kao politička zajednica da ne bi izazvala sramotu i opasnost za ostatak sveta.
Ruski Evropljani mogu postati glavna pokretačka snaga ka željenoj budućnosti. Ova subetnička zajednica se dugo formirala unutar ruskog stanovništva, doprinoseći njegovom približavanju zapadnim obrascima društvenog života. Ruski Evropljani objedinjuju gotovo celokupnu rusku kulturu od Aleksandra Radiščova do Vjačeslava Ivanova. Sada je ovaj trend pretrpeo najjači poraz u čitavoj istoriji svog postojanja. Evropski hram ruske kultureuništena kod kuće, a na njenim ruševinama se crtaju nerazumljivi znaci i čisti neljudi vrše nuždu. Ruski Evropljani su proterani iz svoje zemlje i prokleti na sve strane, od neprijatelja i od svojih. Sada, nakon razaranja Drugog hrama u Jerusalimu, mi ćemo, kao i Jevreji, morati ili da ponovo stvorimo i sačuvamo za generacije koje dolaze pisano i usmeno predanje ruskog Evropljana, ili da se rastvorimo među drugim narodima sveta.
Pretpostavimo da značajan broj izbeglica iz Putinove Rusije odluči da sačuva ruski jezik i rusku kulturu kao sredstvo za prenošenje evropskih vrednosti slobode, mira i pravde na svoju decu i unuke. Da bi se identifikovali izazovi koji su uključeni, čovek mora biti svestan šta se dešava u sadašnjosti i imati realnu viziju budućnosti. To važi i za one koji su ostali kod kuće. Obnavljanje evropskog hrama ruske kulture moraćemo da približimo zajedničkim naporima u zemlji i inostranstvu.

Od samog početka se mora imati na umu da je restauracija ovog svetovnog hrama moguća i neophodna samo u samoj Rusiji.

Dijaspora ruskih Evropljana može da sačuva i razvije odgovarajuću tradiciju u stalnom dijalogu sa narodima sveta, ali sama ova tradicija nema smisla bez izgleda da se vrate u svoju domovinu.
Istovremeno, ne može se ne razumeti da se ovaj zadatak ne može završiti uskoro i da će zahtevati napore nekoliko generacija koje dolaze. Ovaj ruski Sion treba da postane naš san, koji će, po najoptimističnijem scenariju, praunuci današnjih dvadesetogodišnjaka konačno moći da ostvare.
Rusija posle katastrofe

A sada da odgovorimo na pitanje šta se trenutno dešava sa Rusijom i šta je čeka u dogledno vreme.

Rusko društvo je ranjeno strašnim i neljudskim ratom, koji ga vodi u neizbežnu katastrofu. Što pre dođe do ove katastrofe, oporavak će biti brži i lakši. Međutim, ne možemo izračunati brzinu lokomotive istorije, može proći još nekoliko godina ili čak decenija do kolapsa Putinovog sistema. Niko ne može da predvidi početak finala, iako skoro svi veruju u njegovu neminovnost. Nemoguće je pobediti u ratu čiji je zadatak da uništi susedne ljude i u kome vam se suprotstavlja ostatak sveta.
Istovremeno, očigledno je i nešto drugo: Rusi, od nacije koja se, u najmanju ruku, formirala na evropskom putu i ​​obećavala, uz neminovnu skoru smenu generacija, izlazak na novi nivo razvoja sloboda. , za nekoliko nedelja i meseci pretvorio se u naciju ubica, silovatelja i pljačkaša . Spontani antiratni protesti nisu naišli na širu podršku javnosti. Ljudska masa Rusa poslušno ide na regrutne stanice i čak kupuje opremu o svom trošku. Kritički misleća manjina beži iz zemlje ili ide u zatvor. Uskoro će ovo društvo činiti porodice ratnih veterana ili njihovih udovica i siročadi. Oni nikada neće priznati svoju odgovornost za počinjeni kolektivni zločin.

Ovaj monstruozni rat biće glavni i odlučujući događaj u životu generacije sadašnjih dvadesetogodišnjaka i ljudi starijih, koji su u tom pogledu već izgubljeni. Posle neposredne katastrofe, do kraja života, ili će naći izgovore, ili će patiti od kompleksa inferiornosti, ili će bežati i od jednog i od drugog u snove o alkoholu i drogi. NJihova deca neće moći da napuste roditelje i nastaviće istim putem, ali će unuci biti na račvanju.
S jedne strane, pod pritiskom ogorčenosti svojih roditelja, ovi unuci mogu pokušati da organizuju još jednu osvetu. S druge strane, ako Rusija do tog vremena uspe da izgradi novi obrazovni sistem, unuci današnje generacije ratnih zločinaca moći će da prerastu u osećaj kolektivne odgovornosti.
Upravo to se dogodilo u Nemačkoj, gde su unuci nacista, 40 godina kasnije, zaista mogli da shvate težinu i ogromnu veličinu zločina svojih dedova.
Samo će takva generacija unuka moći da se vrati svesnoj i svrsishodnoj izgradnji evropske Rusije, a njihova deca, ako se niko ne umeša, moći će da zahtevaju uspešan završetak ovog procesa. Sami izračunajte koliko će to trajati – prema najoptimističnijim proračunima, uspostavljanje slobodnog, pravednog i razvijenog društva u Rusiji ne treba očekivati tek početkom sledećeg veka.

Univerzitetsko vreme

Svakako će mi biti zamereno što moje kalkulacije demotivišu antiratne aktiviste koji deluju u Rusiji i inostranstvu. Od čega? Sve je upravo suprotno: razumevanje stvarnosti ne poništava potrebu za akcijom i samo vam omogućava da tačnije odredite konkretne zadatke i načine za njihovo rešavanje.

Prvo, što pre završi ovaj rat, to će Rusija pre moći da krene u dugoročnu unutrašnju transformaciju. Ako se ovo desi bar za godinu-dve, biće bolje nego da se desi za deset godina. Stoga je upravo sada neophodno podržati sve inicijative unutar i van zemlje koje dovode do promene zločinačkog političkog režima u Rusiji i okončanja rata.
Drugo, sada je neophodno razviti dugoročni program za formiranje novog ruskog društva. Ovde je glavni zadatak pobediti u borbi za vrednosti. Neophodno je, zapravo, ponovo izgraditi evropski hram ruske kulture , u koji se mogu uzdići nove generacije. Ovaj zadatak podrazumeva stvaranje novog kanona evropske pisane i usmene tradicije, koji će formulisati agendu slobode, vladavine prava i demokratije na ruskom jeziku.
Konačno, to znači da ako je glavni zadatak aktivista da nastave beskompromisnu ​​borbu protiv vladajućeg režima u Rusiji, onda je zadatak ruskih intelektualaca, od kojih su mnogi u egzilu, stvaranje nekoliko međunarodnih dvojezičnih akademskih centara ili čak univerziteta. u Evropi na ruskom i engleskom jeziku u cilju formiranja i razvoja agende buduće slobodne i demokratske evropske Rusije.
Na ovim akademskim platformama treba da se obučavaju kadrovi koji će odrediti celokupni institucionalni dizajn zemlje budućnosti. Morate početi sa obrazovanjem.

Budućnost slobodne Rusije mora biti postavljena na univerzitetskom kampusu otvorenom u Evropi ili Severnoj Americi za Ruse u egzilu . Njeni zadaci će, pre svega, uključivati obuku buduće liberalne birokratije, političkih aktivista i nastavnika ruskom jeziku.
Ako se jedan ili više međunarodnih univerziteta za ruske Evropljane otvori na Zapadu u narednoj deceniji, to će omogućiti njegovim diplomcima da imaju vremena da organizuju masovnu obuku nastavnika za unuke generacije sadašnjih ubica u Buči, Irpenu i Izjumu.
Ako se do tog vremena promeni politički režim u Rusiji, biće i prilika da se stvori nova škola koja će otrgnuti nove generacije iz ruskih porodica zatrovanih putinizmom i moći da ih vrati evropskim vrednostima humanizma.

Ovo je veoma dug i težak posao, ali ga morate započeti odmah. Samo u ovom slučaju moći ćemo da računamo na uspeh u veoma dalekoj, ali ipak mogućoj perspektivi.

Program koji predlažem zapravo predstavlja najoptimističniji scenario za budućnost Rusije.
Švedska je posle poraza u Severnom ratu doživela skoro dva veka depresije i vegetacije u predvorjima Evrope.
Kina je posle Opijumskih ratova upala u „vek sramote“.
Argentina i Srbija već nekoliko decenija ne mogu da se oslobode himera sopstvenog imperijalizma.
Rusija neće biti izuzetak u ovoj seriji, ali postoji šansa da se u roku od tri generacije prođe putem uspona ka slobodi. Danas još imamo priliku da zasadimo baštu u kojoj će uživati naši praunuci.

*radni prevod i obrada FBD