Oni uništavaju naš postsovjetski ruski narod. Mobilizacija ga upravo sada uništava pod ekstatičnim urlanjem "patriota", a iz nekog razloga me ne čudi što se samo retki u nacionalno patriotskom okruženju tome protive.
Ruski imperijalni nacionalizam je antiruska, antinarodna ideologija. Ideologija samouništenja i propadanja. U pokušaju da se čvrsto okupe narod i autokratija, jedan od elemenata neminovno propada.
Pitanje je ko će ovog puta umreti.

Postsovjetski ruski narod tone u prošlost sa svim dobrim i odvratnim stvarima koje su u njoj. Sa svim svojim protivnicima, sumnjama, eskapistima i apolitima. Nije da je postotak tih, drugih i trećih potpuno isti svih 30 godina: nekada su lavovski dio činile sovjetske bake i stričevi, sposobni da zubima pokidaju Jeljcinovu, a potom Putinovu interventnu policiju. Protesti 2005. godine protiv monetizacije beneficija su, zapravo, njihov posljednji nastup. Zatim su, drugi ljudi,  bili ljuti građani, proizvod Putinove normalizacije. Sada nestaju.

Čitav postsovjetski projekat Ruske Federacije, zasnovan na uverenju da elementi buržoaske demokratije sa lokalnim karakteristikama (90-ih godina - oligarhija, od nule - jake ruke), uz pogrešno, ali bilo kakvo tržište, uz depolitizaciju potrošnje srednje klase i nadu da će se ova potrošnja spojiti sa svima ostalima i postepeno će nas vratiti na određenu istorijsku i civilizacijsku normu.
Sve je krenulo naopako. Sistemska greska. Projekat je zatvoren.

Pre mobilizacije, moglo su se bar nekako razumeti nade Z-javnosti da će, kažu, sada nestati svakakvi zlonamerni liberali i hipsteri, a iz ruske zemlje dignuti se nove snage i da će doći do moćne obnove i procvata.
Sada je to definitivno nemoguće.

Svi barem minimalno poduzetni muškarci, sami ili sa njima i mnoge žene otići će  da lutaju po inostranstvu, trpe mržnju, mole za vize i polako se prilagođavaju novom životu. Većina ovih ljudi je do juče podržavala Putina, ali on im je ovo pripremio, ok.

Koje opcije imamo ako se mobilizacija ne zaustavi ili ne zakoči u bliskoj budućnosti, već nastavi da se vrti kao spirala ludosti?

Prva opcija može doći sa sklapanjem nekog više ili manje povoljnog mira za Putina.
Tada nas čeka jako fašizirani neo-putinov poredak, u kojem elite kontrolišu uplašenu državu, a ljudi će na prilično pustim teritorijama nastaviti pasivno postojanje još 10-20 godina.


Šta onda? Ne znam! Crna rupa? Možda ćemo konačno izgubiti subjektivnost i rastvoriti se u drugim narodima i drugim pričama.
Druga opcija je vojni poraz Rusije nakon upotrebe nuklearnog oružja od strane Putina. Ponižavajući, spolja nametnut poredak koji će konačno moralno dokrajčiti one koji prežive i do tada ostanu u zemlji, ali i sve "globalne Ruse".

Pa, treća opcija, koja se do sada čini najnaivnijom i malo verovatnijom. Pobuna protiv mobilizacije i rata. Ustanak žena koje su već danas na čelu protesta, ustanak naroda, čiji je genofond, pardon, poslat da trune na ukrajinskom tlu, ustanak radnika koji se iz proizvodnje teraju na front. Ne svi radnici, naravno, a jedva i većina, ali oni koji su, na kraju krajeva, u stanju da ožive svoje lično dostojanstvo, a možda i rudimente istorijskog sećanja na vremena kada radnici nisu bili dodatak vojnim i industrijskim mašinama, ali su išli ispred bitaka za demokratiju .

Da li je moguća sila sposobna da zbriše krivce rata, slomi kičmu ruskim fašistima koji će pokušati da zauzmu mesto vlasti, blizu pakla sa projektom Jeljcin-Putin koji se prirodno izrodio u glupu agresivnu "Raša", i uspostaviti novu republiku na novim osnovama, sa radikalno novom ulogom radnika, žena i naroda?
Postoji mala šansa. Biće uključeni mnogi rizici i mnoge stvari bi mogle krenuti naopako, ali život i istorija na našoj voljenoj i ogorčenoj šestini zemlje mogu se nastaviti samo na ovaj način.

*Autor je sovjetski i ruski aktivista, muzičar i pisac koji se posebno odrekao autorskih prava na sva svoja dela 2004. godine.
** radni prevod FBD