Poslednja kolumna Maldleine Albright

Prva žena državna sekretarka u istoriji SAD koja je preminula 23.marta 2022. godine MADLEINE ALBRIGHT  samo mesec dana ranije 23. februara 2022. dan uoči agresije Rusije na Ukrajinu objavila je svoju poslednju kolumnu-komentar u američkom dnevniku THE NEW YORK TIMES.
Originalni naslov u NYT glasio je ''Putin čini istorijsku grešku''
25. marta 2022. njenu kolumnu preveo je na ruski i objavio i MEDUZA,
jedan od malobrojnih preostalih slobodnih portala i izvora informacija u Rusiji    

Početkom 2000. godine bila sam prvi visoki američki zvaničnik koji se sastao sa Vladimirom Putinom u njegovom novom statusu vršioca dužnosti predsednika Rusije. U to vreme, mi iz Klintonove administracije smo malo znali o Putinu osim činjenice da je karijeru započeo u KGB-u. Nadala sam se da će mi naš sastanak omogućiti da izbliza pogledam ovog čoveka i procenim šta bi njegov nagli uspon značio za američko-ruske odnose, koji su bili u ozbiljnom padu u kontekstu rata u Čečeniji. Čim sam sela preko puta njega za mali sto u Kremlju, odmah sam bila zapanjena oštrim kontrastom između Putina i njegovog harizmatičnog, bučnog prethodnika Borisa Jeljcina.

Jeljcin je laskao, hvalio se i pokušavao da se pohvali na sve moguće načine – Putin je, naprotiv, govorio potpuno neemotivno i bez ikakvih skrivanja  svoje rešenosti da oživi rusku ekonomiju i zgazi čečenske pobunjenike. Na putu kući zapisala sam svoje utiske. „Putin je nizak, bled“, napisala sam, „i tako hladan da podseća na reptila. Prema njegovim rečima, razumeo je razloge za pad Berlinskog zida, ali nije očekivao da će se posle njega raspasti i ceo Sovjetski Savez. „Putin je posramljen onim što se dogodilo njegovoj zemlji i rešen je da povrati njenu veličinu.''

Sećala sam se našeg skoro tročasovnog razgovora sa Putinom poslednjih meseci, dok je gomilao trupe na granici sa Ukrajinom. Izjavljujući da Ukrajina nikada nije imala istinsku državnost, izdao je dekret kojim se priznaje nezavisnost dva separatistička regiona na istoku zemlje i uvodi trupe u njih.

Putinova revizionistička i apsurdna tvrdnja da je Ukrajinu „u potpunosti oblikovala Rusija“ i da je, zapravo, veštački otrgnuta od Ruske imperije, u potpunosti je u skladu sa njegovom iskrivljenom slikom sveta u celini. Ali ono što me je najviše uznemirilo bilo je to što je svojim govorom postavio ideološke osnove za invaziju u punom obimu.

Ako Putin zaista izvrši invaziju na Ukrajinu, to bi bila istorijska greška.

Za dvadeset i kusur godina otkako smo se sreli, Putin je zacrtao svoj kurs, sistematski napuštajući demokratski razvoj u korist Staljinovih vizija. On je u svojim rukama koncentrisao političku i ekonomsku moć, dosledno prodobijajući ili uništavajući potencijalne rivale i istovremeno proširujući sferu ruskog uticaja u zemljama bivšeg SSSR-a. Kao i drugi autoritarni vladari, Putin ne vidi razliku između sopstvenog blagostanja i blagostanja čitavog naroda i izjednačava stavove opozicije sa izdajom. On smatra da Amerikanci nisu ništa drugo do ogledalo njegovog sopstvenog cinizma i žudnje za moći, te da u svetu u kome svi lažu, ni on ne mora da govori istinu. A pošto je uveren da SAD dominiraju svojim regionom, oslanjajući se isključivo na grubu silu, čini mu se da i on ima to pravo.

Putin je godinama pokušavao da ojača međunarodnu reputaciju Rusije, poveća njenu ekonomsku i vojnu moć, oslabi NATO i podeli Evropu, istovremeno zabijajući klin između EU i SAD. I u svakoj od ovih tačaka Ukrajina ima značajnu ulogu.

Međutim, umesto da utre put Rusiji kao veličini, invazija na Ukrajinu bi samo dovela Putina u nemilost, diplomatsku izolaciju njegove zemlje, nepopravljivu štetu njenoj ekonomiji i stratešku ranjivost u odnosu na ojačani i konsolidovani zapadni savez.

U stvari, Putin je već pokrenuo taj proces objavljujući u ponedeljak [21. februara] svoju odluku da prizna dve separatističke enklave u Ukrajini i tamo pošalje ruske trupe kao „mirovnjake“. Sada  zahteva da Ukrajina prizna ruske pretenzije na Krim i da se odrekne upotrebe savremenog naoružanja.

Putinovi postupci su već doveli do ozbiljnih sankcija, ali će mere koje će uslediti ako Rusija krene u invaziju u punom obimu kako bi zauzela susednu zemlju biti još gore. Ne samo da će uništiti rusku ekonomiju, već će i razdvojiti Putinov uski krug korumpiranih saradnika, što će zauzvrat predstavljati ozbiljnu pretnju njegovoj moći. Rat, koji će bez sumnje biti krvav i katastrofalan, izvući će iz Rusije sve resurse i dovesti do gubitka mnogih života, a osim toga, nateraće Evropu da se hitno oslobodi opasne zavisnosti od ruskih energenata (prvi korak u ovom pravcu je već učinjen – saopštila je Nemačka  suspendujući sertifikacije gasovoda Severni tok 2).

Takva agresija bi gotovo sigurno primorala NATO da ozbiljno ojača svoj istočni bok i razmotri raspoređivanje stalnih snaga u baltičkim državama, Poljskoj i Rumuniji (predsednik Biden je rekao da će rasporediti dodatne trupe u baltičke države) . I naravno, u samoj Ukrajini ruska invazija će se suočiti sa žestokim oružanim otporom, koji će biti praćen aktivnom podrškom Zapada. I republikanci i demokrate sada zajedno rade na razvoju paketa propisa koji će omogućiti aktivnije isporuke oružja Ukrajini. Tako da se ne može očekivati ništa, čak ni  približno slično ponavljanju prilikom ruske aneksije Krima 2014. godine. Događaji će se pre razvijati po scenariju neuspele sovjetske okupacije Avganistana 1980-ih.

Predsednik Bajden i drugi zapadni lideri bili su nemilosrdno otvoreni u svom stavu po ovom pitanju u svakoj diplomatskoj razmeni poslednjih meseci. Ali čak i ako Zapad nekako uspe da spreči Putina od otvorenog rata – što danas nikako nije na vidiku – važno je zapamtiti da omiljeni sport ovog čoveka nije šah, kako neki posmatrači misle, već pre svega džudo. Bez obzira na okolnosti, možemo biti sigurni da će tražiti novu polugu i spremati se za udar u budućnosti. SAD i njeni saveznici bi trebalo da mu uskrate takvu priliku aktivnim suprotstavljanjem ovim planovima na diplomatskom nivou, dok istovremeno svim sredstvima proširuju ekonomsku i vojnu podršku Ukrajini.

Uprkos tome što Putin, prema mom iskustvu, nikada ne priznaje greške koje je napravio, u nekim slučajevima je sposoban za strpljenje i pragmatičan pristup. Naravno, i on je svestan da ga trenutna konfrontacija čini još više zavisnim od Kine; on takođe shvata da Rusija ne može da napreduje bez određenih veza sa Zapadom. „Naravno da volim kinesku hranu, a jesti štapićima je zabavno“, rekao mi je na našem prvom sastanku,  ''ali to su sve površne stvari, ne tiču se našeg mentaliteta koji je po svojoj prirodi evropski. Rusija je sastavni deo Zapada“.

Putin svakako zna da uprkos tome što Rusija ima nuklearno oružje, ona ima male šanse da pobedi u Drugom hladnom ratu. SAD imaju jake saveznike na skoro svim kontinentima, dok su Putinovi prijatelji, u najboljem slučaju, ličnosti poput Bašara al-Asada, Aleksandra Lukašenka i Kim DŽong-una.

Ako Putin oseća da je sateran u ćošak, može da krivi samo sebe. Kako je naglasio predsednik Biden, Sjedinjene Države nemaju i nikada nisu imale nameru da destabilizuju Rusiju ili da toj zemlji uskrate zakonska prava. Zato su Amerika i njeni saveznici i ponudili da počnu pregovore sa Moskvom o najširem spektru bezbednosnih pitanja. Ali istovremeno, Amerika ne sme da odustane od zahteva da Rusija deluje u skladu sa međunarodnim normama i standardima zajedničkim za sve zemlje.

Vladimir Putin i njegov kineski kolega Si Đinping vole da kažu da danas živimo u multipolarnom svetu. Ovo je nesumnjivo tačno, ali bi bilo pogrešno pretpostaviti na osnovu toga da velike zemlje imaju pravo da podele globus na sfere uticaja, baš kao što su to kolonijalne imperije činile pre nekoliko vekova.

Ukrajina ima bezuslovno pravo na suverenitet, bez obzira na to ko joj je sused. Sve velike sile to prepoznaju ovih dana, a to će morati da prizna i Putin. Upravo ta ideja je u osnovi zapadne diplomatije poslednjih godina. I upravo ona razlikuje svet u kome vlada zakon od onoga u kome vlada haos.

**   Radni prevod FBD