Andrej Kortunov

Malo ko bi mogao biti iznenađen ishodom nedavnih pregovora između Rusije i Zapada, u kojima je Rusija, koju predstavljaju Sjedinjene Države i njeni evropski saveznici, odbacila je zahtjev Rusije da zatvori vrata NATO-a za nove istočnoevropske članice i obnovi svoju vojnu infrastrukturu tamo gdje se nalazi se krajem dvadesetog veka. Brojne strateške, političke, pravne, ideološke, pa čak i psihološke prepreke sprečavaju NATO da se povinuje teškim zahtevima Rusije.

Dakle, koje sledeće korake bi Moskva trebalo da preduzme, sada kada je njen razmetljivi diplomatski blickrig propao? 
Ruski stručnjaci punu su prijedloga za uzvratiti nepopustljivom Zapadu, uključujući raspoređivanje novih raketnih sistema u neposrednoj blizini država članica NATO-a, stvaranje vojnih prethodnih američkih država u Kubi iu Venecueli, povećanje prisutnosti privatnih vojnih kompanija povezanih s Rusijom u nestabilnim afričkim regijama, širenje vojne saradnje sa Kinom i eskalacija propagande i sajber napada na Zapadu.

Postoje i pozivi da se Zapad kazni na diplomatskom frontu. 
Rusija bi se, na primer, mogla povući iz Pariske povelje za novu Evropu iz 1990. godine, kao i iz Organizacije za evropsku sigurnost i saradnju i Saveta Evrope. Mogla bi da osudi Osnivački akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti koji su Rusija i NATO potpisali 1997. godine; da zvanično priznaje samoproglašene separatističke republike Donjeck i Lugansk; zaustavi američko-ruske pregovore o smanjenju strateškog naoružanja; ili poduzeti bilo koji broj sličnih koraka.

Implementacija nekih od ovih predloga svakako bi stvorila ozbiljne nove pretnje po sigurnosti zapadnih protivnika Rusije, ali je nejasno kako bi oni unapredili bezbednost Rusije. Naprotiv, raspirivanje konfrontacije u Evropi i širom svijeta povećava rizik od frontalnog vojnog sudara koji bi mogao rezultirati nuklearnim ratom. Globalna bezbednost ne može biti podeljena u savremenom svetu, kao ni njeno odsustvo.

Rusija, dakle, treba da utvrdi svoje prioritete. 
Može ili pokušati da nanese maksimalnu štetu onom što se vidi kao neukrotivi i licemjerni Zapad, sveteći se za poraze i jednostrane ustupke iz 1990-ih, ili može da pokuša da ojača vlastitu bezbednost, koliko god je to moguće usred ograničenja sadašnje geopolitičke situacije.

Kako bi se pronašao izlaz iz ćorsokaka beskompromisnih stavova koje zauzimaju obe strane, prvo bi se činilo razumnim razdvojiti američko-rusko strateško oružje od pitanja evropske bezbednosti. Pregovori između Moskve i Washingtona o nuklearnim pitanjima slede svoju vlastitu logiku i dinamiku. Oni su previše važni za obe strane i međunarodnu zajednicu da bi ih povezivali s bilo kojim drugim problemima, uključujući bezbednost  u Evropi. Rusija i Zapad su odvajali nuklearnu agendu od drugih aspekata svojih odnosa dugi niz decenija, i nema smisla sada ponovo razmatrati ovaj princip.

Osim toga, iako Rusija i Zapad shvataju da je njihov animozitet dubok i da su njihovi stavovi o evropskoj bezbednosti različiti, oni i dalje mogu da preduzmu  konkretne mere kako bi svoju konfrontaciju učinili stabilnijom i predvidljivijom. Štaviše, pomirenje sa činjenicom da se njihove fundamentalne razlike ne mogu premostiti, trebalo bi da učini da strane budu podložnije koracima koji će situaciju staviti pod veću kontrolu.

Sve mere za izgradnju poverenja, koliko god skromne – stvaranje tampon zone koja ograničava vojnu aktivnost duž linije kontakta između Rusije i NATO-a, obnavljanje rada  Savetaj NATO-Rusija, uključujući vojnu komponentu, moguće oživljavanje Ugovora o otvorenom nebu u nekom obliku —  pomogle bi da se stabilizuje nestabilna situacija na terenu. To bi bilo veliko postignuće za Rusiju, pod pretpostavkom da očuvanje strateške neizvjesnosti i klackanje na ivici rata zapravo nisu njeni pravi ciljevi.

Ako Moskva veruje da je glavna bezbednosna pretnja s kojom se suočava NATO vojna infrastruktura koja se približava zapadnim granicama Rusije, imalo bi smisla fokusirati se na samu infrastrukturu, a ne na teorijsku mogućnost širenja NATO-a. Ne zaboravimo da institucionalna ekspanzija NATO-a na istok nije među kratkoročnim ili čak srednjoročnim ciljevima Brisela. U svakom slučaju, kako je to pokazala Francuska, država može biti članica NATO-a preko četrdeset godina bez učešća u vojnim telima te organizacije.

Konkretna pitanja geografskog širenja NATO-a mogla bi se pregovarati u okviru novog Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE 2), koji bi mogao postati pravno obavezujući za Moskvu i Brisel. CFE je nekada bio istorijski proboj koji je omogućio dramatično smanjenje stepena konfrontacije u centru Evrope. Naravno, CFE 2 ne može biti kopija tridesetogodišnjeg ugovora, jer su se geopolitička situacija i vojna tehnologija dramatično promenile tokom vremena. Priprema novog ugovora zahtevaće ozbiljne napore svih njegovih potpisnika, ali to se može učiniti, pod uslovom da strane za to imaju političku volju.

Rusija bi takođe trebalo da sarađuje sa drugim susedima koji su očekivali članstvo u NATO-u. U Rusiji se često govori da su Ukrajina i Gruzija „uvučene u NATO“, ostavljajući utisak da bi dotične zemlje želele da pruže otpor, ali su primorane da polako popuštaju pod pritiskom Brisela. U stvarnosti, ništa ne može biti dalje od istine. To su bivše sovjetske republike koje godinama očajnički pokušavaju da se pridruže bezbednosnim telima NATO-a, dok Zapad mora nekako odgovoriti na taj pritisak, a dobro zna da će nove članice verovatno oslabiti organizaciju. Stoga biMoskva trebalo da se  fokusira na pronalaženje alternativnih sigurnosnih mehanizama za te zemlje kako bi one smanjile svoje interesovanje za željeno članstvo u NATO-u.

Što se tiče Ukrajine, Moskvi je teško da izvrši pritisak na Kijev da se u potpunosti pridržava sporazuma iz Minska koji imaju za cilj okončanje sukoba na istoku Ukrajine. Ne skidajući ovo pitanje sa stola, bilo bi korisno koncentsati se na prve tri tačke sporazuma, koje pozivaju na stabilizaciju situacije duž linije kontakta u Donbasu (poštvanje sporazuma o prekidu vatre, povlačenje teškog naoružanja i jačanje misije OEBS-a.). To bi bio važan faktor za smanjenje tenzija kako u Donbasu posebno, tako iu rusko-ukrajinskim odnosima u cjelini. Ovakav pristup ne bi isključio moguće pregovore između Rusije i Zapada o razmerama i, što je najvažnije, specifičnostima zapadne vojne pomoći Ukrajini.

Neki stručnjaci smatraju da su tvrdi, radikalni i nefleksibilni zahtevi Moskve prema Sjedinjenim državama i njihovim partnerima u NATO-u bili oblik šok terapije. Oni veruju da je ideja bila da se skrene pažnja Zapada na legitimne ruske bezbednosne  interese koje je Zapad već dugo vremena praktično ignorisao. Ako je to bio cilj Rusije, on je ostvaren: glas Moskve se čuo glasno i jasno.

Ali samo šok terapija neće biti dovoljna da izleči brojne bolesti koje muče odnose između Moskve i Zapada. Ovde je potreban dugi tok konzervativnog liječenja. U oblasti medicine, konzervativno lečenje prvenstveno ima za cilj zaustaviti pogoršanje stanja pacijenta i predviđa potpuni oporavak ili usporavanje bolesti do tačke u kojoj druge intervencije više neće biti potrebne. Tok lečenja prevashodno zahteva odmor u krevetu i minimalan fizički napor.

Ovaj materijal je dio projekta  Rusija-EU: Promoviranje informiranog dijaloga  , koji podržava Delegaciju EU u Rusiji.

* Ruski savet za međunarodne poslove (RIAC) – neprofitni akademski i diplomatski think tank osnovan predsedničkim dekretom 2. februara 2010. Osnivači RIAC-a su Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije, Ministarstvo obrazovanja i nauke, Ruska akademija nauka, Ruski savez industrijalaca i preduzetnika i Ruska novinska agencija Interfaaks

** Radni prevod FBD