Poruka posle poruke
Nedelju dana nakon što je objavljeno pismo sa porukom nekoliko poslanika Evropskog parlamenta povodom zbivanja oko murala s likom ratnog zločinca Ratka Mladića u centru Beograda
TONINO PICULA, predsednik Radne grupe EP za Z, Balkan i izvestilac EP za Crnu Goru, oglasio se 15. 11.2021. i sa autorskim tekstom za NOVA S. sa vidjenjem aktuelnih prilika u Srbiji.
Originalni naslov glasio je Mladi i obrazovani „nogama“ glasaju protiv Vučića
Tonino Picula
Svojim sam prošlonedeljnim potpisom pisma, zajedno s drugim koleginicama i kolegama zastupnicima u Evropskom parlamentu, rekao što mislim o odluci predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića da, zajedno s policijom i navijačkim eskadronima štiti mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću od Aide Ćorović i Jelene Jaćimović, dve hrabre žene naoružane kutijom jaja.
Evo i što mislim o njegovim istinskim namerama. Vučić i njegovi politički saveznici Srbiju žele zadržati u limbu, večitom stanju “opsednute tvrđave”, u stalnoj potrazi za unutrašnjim i vanjskim neprijateljima koji “rade protiv Srbije”, u simboličkoj, stalnoj autoviktimizaciji, za koje on nudi samo jedan lek: sebe kao jedinog i neupitnog spasitelja zemlje. Građani bi zauzvrat trebalo da odustanu od ličnih sloboda i zdravorazumskih procena.
Kao predsednik Radne skupine Odbora za vanjske poslove Europskog parlamenta za Zapadni Balkan nastaviću uporno zagovarati politiku proširenja Evropske unije i članstvo svih zemalja kandidatkinja ili potencijalnih kandidatkinja iz regije. Smatram kako građani Srbije zaslužuju da žive u zemlji čija vlada poštuje vladavinu prava, štiti ljudska i manjinska prava i čuva slobodu medija. Smatram da zaslužuju da žive u autentično demokratskom političkom ambijentu, da uživaju u ličnoj sigurnosti, da imaju pravo na slobodu kretanja i porast blagostanja, a što sve omogućuje članstvo u Evropskoj uniji.
Srbija Aleksandra Vučića nije takva zemlja, a već je službena statistika ozbiljan antagonist iluzije o njegovoj uspešnosti, nezavisno o medijskim kerberima u njegovoj službi.
Prema službenim procenama Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije, broj stanovnica i ‘stanovnika Srbije je od prvog januara 2014. do prvog januara 2021. smanjen za 277.633. Prema službenim podacima Eurostata objavljenim 2020. godine, od početka 2014. do kraja 2018. godine, u zemljama članicama Evropske unije prvu je dozvolu boravka dobilo 175.924 građanki i građana Srbije.
Podaci Eurostata o prvim dozvolama stalnog boravka za 2019. i 2020. godinu još nisu poznati, no prema službenim procenama Republičkog zavoda za statistiku RS, Srbija je 2019. i 2020. izgubila 92.217 stanovnica i stanovnika, grad nešto manji od Subotice.
Što ti podaci pokazuju? Oni vrlo banalno ukazuju na činjenicu da mladi i obrazovani građani i građanke Srbije protiv Vučića glasaju nogama. Odlaze, pre svega i najviše u zemlje Evropske unije. Ne odlaze da žive u Kinu ili Rusiju, čijim se autoritarnim režimima predsednik Srbije tako divi.
To su građani. A gde je Srbija kao država?
Opet, prema službenim podacima Republičkog zavoda za statistiku RS, u spoljnotrgovinskoj razmeni, najvažniji i najveći kupci roba i usluga iz Srbije su zemlje članice Evropske unije, a u širem smislu, Srbija je u Evropu 2021. izvezla 16 puta više roba nego u Kinu i 22 puta više nego u Rusiju.
Samo temeljem raznih pomoći za borbu protiv i oporavak od COVID-19 pandemije, Evropska unija je Srbiji doznačila cca. 140 miliona evra. Krajem juna ove godine, Fondu za razvoj RS je Evropska investiciona banka, ustanova EU, odobrila zajam od 200 milijuna eura za podršku preduzećima. Dakle, po otvorenosti prema građankama i građanima Srbije, po spremnosti na ekonomsku i kulturnu razmenu, po spremnosti da ulažu u Srbiju, Evropska unija i njee članice su prva adresa i najpouzdaniji partneri.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je Srbija s EU potpisala 2008. godine, a pregovori o pridruživanju su formalno otvoreni 2014. Od početka pregovora, a za nekoliko nelkoliko će od tog datuma proći punih osam godina, Srbija je uspela otvoriti samo 18 poglavlja, a zatvoriti tek dva od ukupno 35 poglavlja.
Srbija stoji u mestu već godinama, a i pomaci koje je navodno realizivala tokom protekle godine su pod upitnikom. Poverenika Evropske komisije za proširenje Olivera Varheljija se otvoreno sumnjiči da je u korist srpskih vlasti prilagođavao izvještaje, na način da je ignorisao nazadovanje Srbije u području vladavine prava. Na sednici Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta nije otklonio sumnje odgovarajući na postavljena pitanja. Osim toga, Viktor Orban jedan od glavnih faktora interne nestabilnosti EU, najednom je postao glavni zagovornik primanja u EU ovakve Srbije. Građani Srbije teško da su mogli dobiti spornijeg saveznika u očima najvećeg dela Evropske unije.
Kada je reč o pregovaračkom procesu, jedan od njegovih ciljeva je i harmonizacija odnosa zemlje kandidatkinje sa neposrednim susedima. Nezavisno jesu li u EU ili nisu. U tom pogledu, Vučićeva vlast npr. u protekle dve godine svim silama pokušava destabilizirati Crnu Goru, što ne prolazi nezabeleženo.
A Crna Gora je tek zadnja u nizu zemalja regije na koju se aktuelna beogradska vlast namerila. Nakon očekivanog međunarodnog neuspeha u sučeljavanju oko državnosti Kosova, jasno je kako Vučićev režim pažnju preusmerava na Crnu Goru jer mu je potrebno krizno žarište u najbližem susedstvu, kako bi narativ o ugroženosti Srba pojačao i koristio ga za potrebe održanja na vlasti. Reč je o receptu koji je do sada uspešno upotrebljavao u Bosni i Hercegovini. Kako danas ništa ne ide bez brandinga i marketinga, njegovi su propagandisti za mešanje u unutrašnje odnose susednih zemalja, pod izgovorom brige za etničke Srbe, skovali izraz “srpski svet”. Naravno da je to slabo prikrivena megalomanija koja je Srbiju i njene susede već skupo koštala u nedavnoj prošlosti. Budućnost svih država na zapadnom Balkanu treba biti u EU, a ne u opasnim iluzijama podgrejavane mitomanije.
Treba posebno spomenuti i medijsku scenu kakvu je Vučić sebi iskonstruirao proteklih godina, a što je još jedna od stvari koju mi, koji pratimo proces proširenja, vidimo jasno. S jedne strane, poslušne, kvaziprivatne medije koji ga kuju u nebesa obilno sponzoriše novcem kompanija u državnom vlasništvu. S druge, nezavisni i istraživački mediji rade pod pritiskom dok njihove novinare i urednike javno napadaju visoki državni funkcioneri. Uostalom, to je zabeleženo i u Izvještajuu o napretku Srbije.
Na kraju, zašto se baš 2014. godina pokazala pivotalno važnom za Srbiju? Zato što tada Aleksandar Vučić postaje premijer Srbije i faktički preuzima vlast u zemlji. Tekom tog vremena, učinio je malo ili ništa na razvoju institucija i jačanju vladavine prava. A bez vladavine prava, bez zaštite slobode medija i manjinskih prava, bez poštovanja odluka međunarodnih sudova, ovakva Srbija teško da će ikada moći postati članicom EU.
