Povodom mera koje pojedine države preduzimaju nakon izbijanja pandemije Coronavirusa nemački dnevnik DIE ZEIT 24. marta 2020. godine  pod originalnim naslovom LOŠE VESTI ZA NACIONALISTE objavio je tekst koji je napisao renomirani filozof i politikolog JAN ZIELONKA. Kao profesor na više evropskih univerziteta profesor Zielonka se posebno bavi pitanjima integracija i dezintegracija EU.  Ovaj njegov tekst preuzet je sa engleske verzije koju je 26. marta 2020  obavio portal SOCIAL EUROPE dajući mu naslov
DA LI JE CORONAVIRUS DOVEO DO POVRATKA NACIONALNE DRŽAVE

Jan Zielonka

Loše vesti za nacoše

Od Madrida do Pariza, od Berlina do Varšave, čini se kao da nacionalna država prolazi kroz značajan renesansni period. Vratile su se granice, a sa njima i nacionalni sebičluk. Svaka nacionalna vlada se fokusira samo na svoj narod i svaka tvrdi da je bolje pripremljena da se izbori sa krizom od njenih suseda.

Praktično preko noći nacionalne prestonice su efektivno povratile suverenitet od Evropske Unije bez da nisu pitali ni svoje građane ni Brisel za saglasnost. Praktično vladaju dekretima na način karakterističan za ratno stanje. Mi smo u ratu, proglasio je francuski predsednik, Emmanuel Macron, dok je naređivao vojsku na ulice da uteruje drakonske naredbe. Ostali lideri su manje-više pratili ovaj obrazac. 

Čini se kao da je koronavirus vratio tok istorije unazad. Nema više globalizacije i evropskih integracija. Vratili smo se herojskoj borbi država za opstanak nacije.

Scenario povratka nacionalne države zvuči poznato, ali navodi na pogrešan trag. Koronavirus je definitivno demonstrirao nužnost da se javna vlast radi na rešavanju krize, ali ova vlast se delimično nalazi na državnom nivou, delimično na lokalu i delimično na nivou Evropske Unije.

Kompleksan okvir

Poslednjih tridesetak godina privatni sektor se drastično proširio na uštrb javnog, profiti su obično bivali privatizovani dok je državi ostavljan rizik. Sa koronavirusom koji predstavlja rizik istorijskih razmera, javni sektor se poziva na akciju – i tu je da ostane, kao i nakon Drugog svetskog rata. Međutim, ovog puta će sve više funkcionisati na različitim teritorijalnim nivoima, što znači da će države morati da delaju kroz kompleksan okvir ako žele da ostanu korisne i legitimne.

Koronavirus je isterao na čistac razmere zanemarivanja javnog sektora nakon dugog perioda neoliberalne ludosti. Niko u Evropi danas više ne tvrdi da privatne bolnice mogu bolje da se izbore sa virusom od državnih. Potplaćene medicinske sestre iz tih državnih bolnica sada su dragocenije od dragocenih privatnih zdravstvenih konsultanata.

Ovim državnim bolnicama i medicinskim sestrama obično rukovode regionalne vlade i one moraju da se oslanjaju na lekove i opremu proizvedene u drugim državama. Lokalne vlasti postaju sve nezadovoljnije uputstvima koja im stižu iz državnih prestonica, pretežno zbog toga što smatraju da rešenja na nivou države nisu adekvatna za njihove lokalne probleme.

Zajedničko rešenje

Države jedna za drugom obećavaju finansijsku pomoć ne samo svojim bolnicama, već i svojim preduzećima i zaposlenima. Ova obećanja, međutim, mogu biti implementirana samo ako bude postojalo zajedničko rešenje na unutar eurozone, EU i možda još G7 i Međunarodnog monetarnog fonda. Pravi domet ovih finansijskih inekcija će isto tako zavisiti od reakcije transnacionalnih tržišta. Takođe, ponovimo, bez saradnje sa lokalnim vlastima nacionalni političari neće uspeti da ostvare bilo koji od svojih poduhvata.

Države su svakako zatvorile nacionalne granice, ali ovo je više bio simboličan korak pošto su najvitalnije granice one oko gradova i regiona u kojima je registrovana najveća žarišta bolesti. Sumnjam da je pre izbijanje epidemije bilo koji italijanski ministar ikada posetio mesta poput Codgno ili Vo, koja su epicentri zaraze. Ipak u ovim malim zajednicama, a ne u Rimu, vodi se glavna bitka protiv virusa. Nacionalne države će možda biti u iskušenju da zadrže tvrde granice nakon što prođe ova panika oko pandemije, ali teško je videti bilo kakvu korist od takvog poteza.

Efikasna migraciona politika iziskuje mulitinacionalnu, preko-graničnu saradnju sa zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike. Sajber napadi teško da mogu da se zaustave državnim granicama, ni internet komunikacija i finansijski tokovi ne haju previše za njih i teško je zamisliti kako bi nacionalne države samostalno bile u stanju da se bore sa klimatskim promenama.  

Ekonomska autarhija

Neki nacionalni lideri su obećali da će osloboditi svoje zemlje od zavisnosti od uvoza pojedinih roba za zdravstveni sektor. Ovo bi moglo biti smisleno u nekim slučajevima. Nema ništa sporno u pravljenju italijanskih ili belgijskih zaštitnih rukavica ili maski, umesto da molimo Kineze za njih kada izbije kriza. Ipak, pronalaženje i proizvodnja najnovijih anti-virusnih i anti-bakterijskih lekova zahteva globalnu i regionalnu saradnju. Ekonomska autarhija ne pospešuje inovacije i sprečavanje kriza.

Pored toga, kulturni identiteti nisu više toliko jednostavni kao što neki nacionalni političari tvrde. Ovo nije samo slučaj sa multinacionalnim državama poput UK, Belgije i Španije. Italija i Nemačka imaju jake regionalne identitete koji ne pretenduju na status države. Urbani identiteti dobijaju na značaju ali gradove ne zanimaju pasoši, suverenitet ni granice.

Čak i u tradicionalno nacionalnim državama poput Poljske, liberalni Poljaci su suprotstavljeni neliberalnim, urbarni onima sa periferije a Poljaci katolici sekularnim Poljacima (nivo sekularizma među mladim Poljacima je frapantan). Ako postoji išta oko čega Poljaci mogu da se slože to je njihov entuzijazam za Evropsku uniju, koju podržava skoro 90% stanovništva. U XXI veku ideja suverenista da će se ljudi širom kontinenta ujediniti pod nacionalnim zastavama predstavlja puštanje mašti na volju, i odatle potiču teškoće prekrajanja Evrope samo na temeljima nacionalnih država.

Loše vesti

Ukratko, povratak ugleda javne sfere ne predstavlja povratak nacionalnih država njihovoj staroj slavi. Ovo je loša vest ne samo za nativiste već i za tradicionalne socijaliste koj inacionalnu državu vide kao jedinog pouzdanog pružaoca javnih usluga. Oni koji veruju da demokratija može dobro da funkcioniše samo u okviru nacionalnih država a ne i izvan toga takođe će biti razočarani.

Lokalna i Evropska demokratija možda nisu savršene – ali ako pogledamo podatke koji pokazuju nizak stepen poverenja u nacionalne parlamente, trebalo bi da počnemo da razmišljamo o demokratiji na nove načine. Javna vlast na bilo kom nivou trebalo bi da bude transparentna i odgovorna. Ona bi isto tako trebalo da  obuhvata i smisleno učešće građana u njoj. Ako do toga ne dođe, pojam javnog će biti uzurpiran od strane partikularnih interesa.

Za ispravno funkcionisanje revitalizovanog javnog sektora biće potrebno kreativnije razmišljanje i institucionalni ižinjering od onog koji trenutno nude liberali ili suverenisti. Nacionalne države možda jesu tu da ostanu, ali će morati da rade u tandemu sa drugim javnim subjektima.