Poruka Evropskoj uniji

DONALD TUSK,
predsednik Saveta Evrope, održao je  nadahnuto, gotovo antologijsko predavanje prilikom ceremonije otvaranja akademske 2019/2020 godine na Evropskom Koledžu, koje je  svojevrsan politički eu-testament pri kraju njegovog petogodišnjeg mandata.
13. novembra 2019. ovo predavanje objavljeno je na portalu Evropskog saveta.    

Želeo bih prvo da se zahvalim rektoru Evropskog koledža, Jörg Monar, kako na pozivu tako i na izuzetnom predavanju o životu i misli Hane Arent (Hannah Arendt) koje je upravo održao. Hvala vam, profesore, na vašem gostoprimstvu i što ste tako dobro pripremili teren u svetlu onoga što imam da kažem danas.

Kada sam čuo da je ovogodišnja promocija Evropskog koledža posvećena Hani Arent, i da sam pozvan na inauguraciju akademske godine, bio sam presretan iz dva razloga. Prvo zbog toga što je Hana Arent moja intelektualna heroina. Drugo zbog toga što se nalazimo u veličanstvenom gradu Brižu. Iako ne formalno, on je grad sestra Gdanjsku, mom rodnom gradu. Oba grada se nadmeću za titulu Venecije severa. I jedan i drugi su drevne arterije evropske trgovine, mesto na kojem su se usrednjevekovnoj Evropi susretali jug i sever. I jedan i drugi su bili politički centri u Hanzeatik Ligi. I jedan i drugi su ugošćavali engleske i škotske trgovce, duboko integrisane u evropsku ekonomiju, koji su trgovali vunom i žitaricama. Najzad, i jedan i drugi su dom, na različite načine, starih flamanskih majstora koji su – možda to niste znali – predstavljali moju omiljenu školu evropskog slikarstva. Briž je mesto u kojem su dela Jan van Eyck-a dolazila na svet. U Gdanjsku je, u tom vremenu, naslikan Poslednji sud, delo jednog drugog poznatog Brižanina, Hansa Memlinga, koji i sada visi u nacionalnom muzeju. Nisam pre par godina očekivao da će, kada sam u Gdanjsku pokazivao tu sliku danskom premijeru Marku Rutte-u već godinu dana kasnije ličiti na segmente Poslednjeg suda. Ako se sećate slike znate tačno na šta mislim. 

Želeo bih da počnem svoj govor sa ličnim zapažanjem. Postoje tri žene koje su povezane sa ovim mestom i sa ovom ceremonijom i koje su imale veliki uticaj na moj život. Već sam pomenuo Hanu Arent. Poneo sam danas sa sobom ovu knjigu. To je samo par poglavlja iz knjige „Život uma“, jedne od čuvenih knjiga Hane Arent, koje smo ilegalno štampali u komunističkoj Poljskoj 1988. Filozofija ima najbolji ukus kada je zabranjena. Tamo je napisala: „Tužna je istina da su najviše zla učinili ljudi koji se nikada nisu odlučili da li će biti dobri ili zli.“ To je važna misao.

Iste te godine, 1988, druga heroina iz mojih mladalačkih dana, Margaret Tačer (Margaret Thatcher), rekla je ovde na ovom Koledžu, tokom iste ovakve ceremonije kakvu održavamo danas: „Ne smemo nikada zaboraviti da se na drugoj strani Gvozdene zavese nalaze ljudi koji su nekada uživali pune blagodeti evropske kulture, slobode i identiteta, ali koji su odsečeni od svojih korena. Uvek ćemo gledati na Varšavu, Prag i Budimpeštu kao na velike evropske gradove.“ Dva meseca kasnije poželeo sam joj dobrodošlicu zajedno sa Lech Wales-om i poljskim radnicima ispred brodogradilišta u Gdanjsku. Tog dana smo osećali kao da će Gvozdena zavesa pasti i da dolazi novo doba slobode i jedinstva.

Imam takođe izuzetnu naklonost i ka trećoj evropskoj ženi, studentu vašeg koledža, koja je takođe ovde nekada govorila, istim povodom kao i ja danas, tadašnja danska premijerka Helle Thorning-Schmidt. Ovde sam danas najvećim delom zahvaljujući njoj. U 2014 godini ona mi je bila glavni takmac za poziciju Predsednika evropskog saveta, ali je na zahtev Hermana Van Rompuy-a Helle povukla svoju kandidaturu i podržala moju. Kao što se da videti, moja naklonost je u ovom slučaju duboko utemeljena.

Za par dana ću okončati svoju misiju, tako da osećam obavezu da vam kažem šta sam zapravo radio tamo poslednjih pet godina. Molim vas da se ne brinete, biću kratak.

Možda zvuči banalno da, kada me pitaju šta je bila suština mog mandata bila, odgovaram bez oklevanja „jedinstvo“ – lajtmotiv, zadatak, skoro pa opsesija, od samog početka. Na dan mog odlaska za Brisel na aerodromu u Varšavi sam pukim slučajem sreo Lech Wales-a. Kada je Wales-a čuo da idem da preuzmem predsedavanje Evropskim savetom od Hermana Van Rompuy-a, reagovao je impulsivno: „Nadam se da se ova Unija neće raspasti sa tobom tamo, stvari već ionako izgledaju loše!“

Nije stoga bilo iznenađujuće da sam tokom ceremonije preuzimanja dužnosti 1. decembra 2014. u svom veoma kratkom, dvominutnom govoru pomenuo reč „jedinstvo“ tri puta. Moja poruka je glasila: „Ono što Evropi treba jeste zaštita naših osnovnih vrednosti: solidarnosti, slobode, jedinstvo naspram svih pretnji EU i njenom zajedništvu, bilo da one dolaze spolja ili iznutra. Politika se vratila u Evropu, vratila se i istorija, i u takvim vremenima neophodno je liderstvo i političko jedinstvo.“ Rekoh vam da sam opsednut jedinstvom.   

Uvežbavanje jedinstva

Moje treniranje jedinstva je praktično počelo od prvog dana. Prvo, kada je bila u pitanju agresivna politika Kremlja. Bio sam (i dalje sam) ubeđen da, u ovoj igri, na kocki nije samo budućnost nezavisne Ukrajine i bezbednost centralne Evrope, uključujući tu i moju zemlju, već i suverenitet Evrope kao političkog entiteta. I dalje ne sumnjam da Putinov strateški cilj nije bio samo preuzimanje kontrole nad bivšim teritorijama Sovjetskog Saveza, već i sistematsko slabljenje EU podpirivanjem unutrašnjih podela. Morao sam javno da upozoravam druge, skoro svake nedelje, da Rusija nije naš „strateški partner“, već naš „strateški problem“. Čak sam etikatiran kao „monomanijak“ zbog svoje fokusiranosti na ovu temu. Ali eventualno je to dalo rezultate. Očuvali smo svoje jedinstvo, i u pogledu sankcija, tokom celog mog mandata.

Drugu vežbu je predstavljalo očuvanje jedinstva Eurozone. Nikada se nisam pretvarao da sam, poput Hermana, stručnjak za pitanje zajedničke valute i bankarstvo. Posmatrao sam krizu u Grčkoj u političkom i geostrateškom, a ne u finansijskom smislu. Zato sam dao sve od sebe da se izbegne Grexit. Kao tipični predstavnik „severne škole“ uvek sam verovao da ne smete da trošite više nego što možete. Ali sam, uprkos ovom uverenju, štitio Grke od ortodoksnog, i često prestrogog, pristupa Nemaca i Danaca tom pitanju. Ne zbog toga što sam oduvek bio zaljubljenik u grčku kulturu – štaviše, jednako poštujem muziku Johana Sebastijana Baha i Vermerove slike kao i skulpture Partenona - već zbog toga što sam znao da se Eurozona može raspasti ukoliko bi jedna od strana u sukobu otišla i jedan korak predaleko. Ovo se za malo i dogodilo. Te sudbonosne noći 12. jula 2015, kada su kancelarka Merkel i premijer Tsipras bili na ivici toga da napuste sastanak u četiri sata ujutru, zatvorio sam vrata i rekao im: „Žalim, ali nema šanse da izađete iz ove sobe dok se ne dogovorite.“ Četiri sata kasnije objavio sam naš „aGreekment“. Eurozona je bila spasena i Grčka danas predstavlja jednu od ekonomija Unije koja najviše obećava.   

Treći izazov je bilo stvaranje konsenzusa oko zajedničke migracione politike. Na samom početku sam video da bi podele po ovom pitanju bile veoma opasne. Sporovi oko politike azila, naročito obavezne relokacije, pobudile su emocije i resentimane velikih razmera. Zbog ovoga je moj glavni prioritet bio da odbacim dilemu Otvorene Evrope naspram Tvrđave Evropa. Osećao sam da je od ključne važnosti bilo da izbegnemo crno-bele slike. Zagovornici jakih spoljnih granica su bili optuživani za ksenofobiju i manajk solidarnosti, dok su proponenti Willkommenspolitik-e optuživani da dozvoljavaju dolazak teroristima i za neprihvatljivo podčinjavanje. Zemlje Beneluksa, Nemci i Skandinavci želeli su veću odlučnost u postupcima južnih zemalja ali su, iskreno govoreći, bile najglasnije u svojem kritizerstvu istočnih zemalja zbog njihovog manjka solidarnosti. I južna Evropa se priključila ovom anti-istočnom horu jer je bilo mnogo lakše predlagati obavezno premeštanje nego štititi granice. Najbolji način da se smire tenzije bio je, pre svega, da sve zemlje članice shvate da ne postoji inherentna protivrečnost između liberalne demokratije i efikasne kontrole naših spoljnih granica. Da moramo da pomognemo izbeglicama, ali da ne smemo da napustimo naš osnovni zadatak zaštite vlastite teritorije. Problem migracija naravno nije nigde otišao i bićemo zauteti njime u godinama koje dolaze. Ali smo ubedili većinu aktera da smire svoje emocije i da se usresrede na pragmatičnije inicijative koje štite naše granice, na borbu protiv krijumčara ljudi, kao i na saradnju sa Libijom i drugim afričkim zemljama, i naravno na sporazum sa Turskom.

I najzad, naše jedinstvo po pitanju Brexit-a. Dok izgovaram ove reči, Ujedinjeno Kraljevstvo je i dalje članica Evropske Unije, i ostaće članica do kraja mog mandata. Neću se, međutim, pretvarati da je to nekakav uspeh, jer bi do Brexit-a moglo doći početkom naredne godine. Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da izbegnem konfrontacioni scenario bez sporazuma i produžavaoo sam vreme za razmišljanje i mogućnost da se Englezi predomisle. Nazivan sam romantičarem i anglofilo; oba termina su, po mom mišljenju, prikladna i zaslužena. Najvažnije od svega, međutim, Brexit nas nije podelio. Svih 27 zemalja članica su održale izuzetan nivo samodiscipline i međusobne lojalnosti, uprkos pokušajima Londona da „bilateralizuje“ ove pregovore.

O budućnosti EU

Tokom proteklih pet godina bilo je takođe neophodno zaustaviti takozvane „kreativne“ ideje i inicijative poput „manjeg kluba“, „jezgra Evrope“ i sl. One su delom proisticale iz frustriranosti federalista i od često osnovanih primedbi da neke države blokiraju dalje integracije. Pariz je bio naročito aktivan u ovom pogledu, paradoksalno naročito nakon izbora predsednika Makrona, ubeđenog i energičnog evropejca.

Kao što sam rekao u Rimu, na ceremoniji obeležavanja šezdesete godišnjice Sporazuma, ne mogu da prihvatim povratak na Evropu više brzina. Proveo sam pola svog života iza Gvozdene zavese, u sovjetskoj sferi, pod komuističkim režimom, tako da odlično znam šta Evropa devju brzina zapravo znači. Jedinstvo EU zahteva uzajamno strpljenje, ne iznuđivanje. U raznim prilikama, kad god se pokrene pitanje brzine integracija, volim da citiram jednu afričku poslovicu; „Ako želite da putujete brzo, idite sami. Ako želite da putujete daleko, idite zajedno.“

Prilikom našeg razmišljanja o budućnosti Evrope moramo biti vođeni našim zdravim razumom i osećajem za uvremenjenost. Ne smemo osuditi sebe na lažni izbor između brzih integracija i raspada Unije. Vredi ponovo otkrivati, svaki put iznova, put – nekada krivudav, nekada veoma uzak – koji vodi između utopije i distopije. Jedinstvo neće biti izgrađeno od strane ekstremnih euroskeptika ili radikalnih federalista. Sve vreme sam pokušavao da se držim ove krivudave i uske staze.

Još jedna svakodnevna vežba jedinstva je bila, i treba da ostane, zaštita najmanjih zemalja članica, onih sa najvećim potrebama, najranjivijih. Nemačka i Francuska su veće od Malte i Litvanije, ali to ne znači da su više u pravu. Makar ne uvek. Služenje jedinstvu EU je takođe nekada značilo protivljenje volji i planovima najmoćnijih. Ovde nije bila u pitanju bilo kakva afirmativna akcija u korist malih zemalja, već princip jednakosti prava i objektivnosti, bez obzira na to ko ima koristi od toga. Bez bilo kakvog dogmatizma, naravno. Na kraju krajeva, čak su i Nemci ponekad u pravu.

O ’’velikim’’ i ’’malim’’ članicama EU

Veoma sam svestan da je u politici, kao i u životu, veličina važna. Ali EU je izmišljena da ta snaga ne bi predstavljala jedini, odlučujući faktor, tako da se u našim unutrašnjim odnosima vodimo snagom argumenata ne argumentom snage.

Kad god je to bilo neophodno, formulisao sam brutalna upozorenja, poput „Kipar nije na prodaju“, ili „Ne bacajte Irsku pod autobus“, i štitio sam nove zemlje članice od arogancije nekih starijih članica, sa različitim učincima naravno. Princip „svi za jednog, jedan za sve“ zvuči lepo, ali ne možemo ga nametnuti drugima. Na kraju krajeva, ovde pričamo o solidarnosti, koja ne predstavlja nešto što se može nametnuti – ili je ima ili je nema. Sećam se, kada je tokom jedne debate o relociranju samita Evropskog saveta, bilo predloženo da, u našim zaključcima, uključimo izraz „obaveza solidarnosti“. Protivio sam se ovome, ističući da je u pitanju očigledan oksimoron. I znam o čemu pričam. I dalje se osećam stručnjakom za solidarnost.

U mojoj kancelariji predsednika Evropskog saveta držim jedan poster koji sam sam napravio sa natpisom „To je jedinstvo, tupane“. Napravio sam ga kako bih se uvek podsetio šta je najvažnije. I ostaviću ga tamo, za svaki slučaj.

Najzad, ako bi ste mi dozvolili, želim da vam kažem nešto što se ne bih usudio da vam kažem pre par meseci, jer sam mogao dobiti otkaz zbog prevelike iskrenosti. I danas je prosto prekasno za opozivanje Donalda, makar evropskog. Štaviše, zavidim Johu Bercow-u, koji može konačno iskreno da kaže šta misli o Brexitu.

I ja ću se načas osvrnuti na tu temu. U više navrata sam čuo od bregzitovaca da oni žele da napuste Evropsku Uniju kako bi od Ujedinjenog Kraljevstva opet napravili globalnu silu, uverenih u to da ono to može biti samo ako je samo. Mogla se u ovim glasovima čuti čežnja za Imperijom. Ali stvrnost je sušta suprotnost. Samo kao deo ujedinjene Evrope Ujedinjeno Kraljevstvo može da igra globalnu ulogu, samo zajedno možemo, bez ikakvih kompleksa, da se suprotstavimo najvećim silama ovog sveta. Štaviše, isto to se odnosi na Nemačku i na Francusku. I ceo svet to zna. Isto to sam čuo u Indiji, Novom Zelandu, Australiji, Kanadi i južnoj Africi; da će nakon svog odlaska Ujedinjeno Kraljevstvo postati autsajder, drugoraredni igrač, dok će glavno bojno polje zauzimati Kina, Sad i Evropska Unija. „Zašto to čine?“ – postavljano mi je ovo ožalošćeno pitanje svuda gde sam pošao. Jedan od mojih prijatelja iz Engleske je verovatno u pravu kada sa melanholijom kaže da Brexit predstavlja pravi kraj Britanskog Carstva.

Izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu će se održati za mesec dana. Mogu li se stvari i dalje preokrenuti? Hana Arent nas je naučila da stvari postaju neizbežne samo kada ljudi počnu da misle da su neizbežne. Tako da jedine reči koje mi padaju na pamet danas su prosto: Ne odustajte. U ovoj utakmici smo imali zaustavno vreme, sada smo u produžetcima, možda će utakmicu odlučiti penali?

Poruka za Emmanuela Macrona

Vratimo se sada predsedniku Francuske, jednom od neospornih lidera Evropske Unije, našoj nadi za budućnost i mom dragom prijatelju. Želim da mu kažem da delim njegov san o istinski suverenoj Evropi. Uveren sam da smo za nju sposobni pod uslovom da se ponašamo kao suveren. A ne kao što smo se nedavno ponašali u pogledu pitanja proširenja EU. Neće biti suverene Evrope bez stabilnog Balkana koji je integrisan u ostatak kontinenta i ne morate biti istoričar da bi ste to razumeli. I neće biti suverene Evrope bez nezavisne Ukrajine. Naš čvrst i konzistentan stav prema Rusiji bio je prvi jasni i nedvosmisleni izraz našeg suvereniteta. Moramo istrajati u ovome.

I zato kada čujem Macronove reči, da „moramo da ponovo razmotrimo naš stav prema Rusiji, da ponovo razmislimo o strateškom partnerstvu“, mogu samo da izrazim nadu da se to neće dogoditi po cenu našeg zajedničkog sna o suverenosti Evrope. U istom intervjuu za Ekonomist, predsednik Macron kaže da deli iste stavove po ovom pitanju sa Viktorom Orbanom, i da se nada da će mu g. Orban pomoći da ubedi Poljake da promene svoj stav prema Rusiji. Možda, ali ne i moj, Emmanuele.

I, najzad, ono što je meni najvažnije. Uvek sam naglašavao ulogu kompromisa u evropskoj politici. Kompromis, pregovaranje i konsenzus su ključne reči bez koji ne možemo razumeti EU. Postoje, međutim, stvari i teme koje ne mogu biti predmet kompromisa i pregovora. Pričam o našim osnovnim vrednostima: slobodi, vladavini prava i dostojanstvu pojedinca.

Koja je svrha jedinstva, suvereniteta i solidarnosti ako nismo u stanju da odbranimo Evropu, shvaćenu kao teritoriju slobode, kulture i prava, od spoljašnjih i unutrašnjih protivnika. Ako nismo u stanju da odbranimo Evropu od naših slabosti i nesigurnosti, od iskušenja da sklapamo pakt s đavolom i od podčinjavanja moćnima i nemilosrdnima? Evropa nije kontinent u geografskom smislu. Ona je kontinent u aksiološkom smislu. I to će ostati  dokle god budemo imali dovoljno snage da štitimo ne samo naše granice i interese već – prvo i osnovno – esenciju Evrope. Na kraju krajeva, ne želimo da ovaj deo sveta bude, kao što se može videti na mapi u školskom atlasu, tek veliko ali periferno poluostrvo velike Euroazije.
Hvala vam.

*   Preveo Luka Jovanović
** Naslov, medjunaslovi i bold FBD