30 godina od dana koji su uzdrmali Kinu
PBS, američki javni servis, 5. juna 2019. na svom portalu objavio je najavu dokumentarne emisije o dramatičnnim zbivanjima na pekinškom tgu Tjenanmen 1989 pod naslovom ''Hronologija: Šta je dovelo do masakra na trgu Tjenanmen''
.
S proleća 1989. dogodile su se najveće pro-demokratske demonstracije u istoriji kineskog komunističkog režima.
Hronologija koja sledi prati kako su protesti počeli u aprilu, među studentima u Pekingu, širili se širom naroda a okončali 4. juna, konačnim smrtonosnim napadom u kojem, procenjuje se, učestvovalo 300,000 vojnika Narodne oslobodilačke armije (NOA).
Tokom ovih nedelja, kineska politički vrh je bio duboko podeljen oko toga kako da pristupi problemu protesta, pri čemu se jedna strana zalagala za mirne pregovore dok je druga bila za nasilno gušenje protesta.
17. APRIL 1989.
Desetine hiljada studenata počelo je da se spontano okuplja na trgu Tjeanmen u Pekingu, simboličkom centralnom prostoru nacije. Došli su da ožale smrt Hua Jaobanga, bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije. Hu je za njih bio simbol političkih reformi i borbe protiv korupcije. U njegovo ime studenti su pozivali na slobodu štampe i druge reforme.
18-21. APRIL
Demonstracije u Pekingu eskaliraju i šire se na druge gradove i univerzitete. Radnici i zvaničnici pridružuju se žaleći se na inflaciju, plate i stambenu politiku.
Vođe partije se plaše da bi demonstracije mogle dovesti do haosa i pobune.
Jedna grupa, koju je predvodio premijer Li Peng, drugi po randu u u partijskoj hijerarhiji sumnja da „crna ruka buržoaskih liberalnih elemenata“ radi iza kulisa na podrivanju vlade.
Manjinska frakcija, koju predvodi generalni sekretar Žao Zijang veruje da je „studentski mejnstrim dobar“ i da njihov patriotizam treba pohvaliti, „iako bi im trebalo skrenuti pažnju na to koje vrste akcija su neprikladne.“
Li tvrdi, međutim, da proteste treba „okončati“. Ali ih Žao ipak ubeđuje da sačekaju, tvrdeći da je „naš osnovni zadatak u ovom trenutku da se postaramo da se komemoracija za druga Jaobanga odvija neometano.“
22. APRIL
Više od 100,000 studenata okuplja se ispred Velikog narodnog kongresa (parlamenta) , gde se održavala Hu-ova komemoracija. Tri studenta nose peticiju sa listom zahteva i penju se uz stepenice parlamenta insistirajući da ih primi Li Peng; on ne odgovara. Tokom narednih dana studenti počinju bojkot nastave i organizuju se u nezvanična studentska udruženja – što je u Kini protivzakonito.
25. APRIL
Dok je Žao Zijang u državnoj poseti Severnoj Koreji, Li Peng saziva sastanak Politbiroa kojim dominiraju članovi partije neprijateljski nastrojeni prema studentima. Oni ubeđuju partijskog doajena Deng Sjaopinga, stvarnog šefa države, da studenti nameravaju da svrgnu njega i Komunističku partiju. Deng zaključuje da se Partija do sada ponašala „tolerantno i suzdržano,“ ali da je došlo vreme za delanje. „Moramo objasniti celoj Partiji i naciji da smo suočeni sa veoma ozbiljnim političkim sukobom... Moramo biti eksplicitni i jasni u suprotstavljanju ovom previranju.“
26. APRIL
Tekst „Nepohodnost zauzimanja jasnog stava protiv previranja“ (pročitati ovde kompletan prevod) pojavljuje se u državnim novinama, ’’Narodnom dnevniku’’. Urednici dosledno slede stavove koje je izneo Deng na sastanku održanom prethodnog dana. „Ovo je dobro ogranizovana zavera... da se zbuni narod i da se država baci u rasulo,“ piše u tekstu. „...Njihov pravi cilj je odbacivanje Komunističke partije Kine i socijalističkog sistema na najfundamentalnijem nivou.“
27. APRIL
Taj tekst izaziva još više demonstracija u drugim gradovima. Na trgu Tjenanmen među demonstrantima je sad okupljen široki spektar učesnika. „ U Pekingu se pridružila desetina polulacije... svi, stari ljudi, sa malom decom, tako da je to bilo masovno,“ objašnjava Jan Wong, koji je u to vreme izveštavao iz Pekinga za strane novine. „Imali ste medju demonstrantima doktore i medicinske sestre i naučnike i ljude iz vojske m. I Kineska mornarica je demonstrirala. I ja sam pomislio ’’pa ovo je neverovatno, ko je još ostao? Samo partijski vrh nije na ulici.“
29. APRIL – 3. MAJ
Partijski vrh je svestan da o demonstracijama sve više izveštavaju i strani mediji, ali je i dalje podeljen oko toga kako zaustaviti proteste i privoleti studente da se vrate na nastavu.
Tabor Žao Zijanga se zalagao za pregovore i naglašavao je da vlada treba da izađe u sustret legitimnim zahtevima, poput političkih reformi. Li Peng i njegovi saveznici su tvrdili da se mora uspostaviti socijalna stabilnost pre nego što se krene sa bilo kakvim reformama.
More studenata demonstranata na trgu Tjenanmen 4. maja 1989. Zahtevali su više slobode govora i demokratije.
4. MAJ Desetine hiljada studenata maršira ka trgu Tjenanmen da obeleže 70. godišnjicu „Pokreta 4. maj“ iz 1919, koji se takođe događao na tom trgu. Obećavaju da će se vratiti na nastavu idućeg dana ali nameravaju da i dalje zagovaraju reforme.
Žao Zijang, u govoru održanom za strane bankare, izražava podršku „patriotizmu“ studenata i u suštini protivreči državnom novinskom tekstu iz 26. aprila. To je naljutilo uticajne članove partije.
5. - 12. MAJ
Mnogi studenti se vraćaju na nastavu, pokret je u previranju jer nema čvrsto rukovodstvo. Pojedine frakcije planiraju još demonstracija i štrajk glađu. U međuvremenu eskaliraju tenzije unutar partije dok se pripremaju za istorijsku posetu sekretara Sovjetske komunističke partije Mihaila Gorbačova Pekingu.
Deng Sjaaoping želi mirno razrešenje situacije, ali insistira na tome da studenti moraju da napuste trg pre nego što dođe Gorbačov. Nakon neuspeha da ubedi studente da prekinu sa demonstracijama, Žao počinje da gubi poverenje medju visokim funkcionerima u partiji.
13. MAJ
Uoči posete sekretara Sovjetske komunističke partije Mihaila Gorbačova oko 160 studenata počelo je štrajk glađu na trgu Tjenanmen, navodeći kao razlog neuspeh vlade da odgovori na njihovima zahtevima za dijalog.
Jedan od štampanih letaka glasi:
„Nacija je u krizi – ophrvena divljom inflacijom, nelegalnom raspodelom od strane zvaničnika, profitera, zloupotrebom moći, korumpiranim birokratama, begom dobrih ljudi u druge zemlje i urušavanjem zakonitosti i reda.
Drugovi, sugrađani kojima je stalo do moralnosti, molimo vas da čujete naše glasove!“
Njihov štrajk glađu zadobija široku podršku javnosti; mnogi značajni intelektualci obećavaju da će pomoći. „Postoji jako osećanje u Kini po pitanju hrane zbog hiljada godina gladi koje je naš narod propatio,“ objašnjava Jan Vong. „... Tako da kada su studenti stupili u štrajk glađu to je stvarno ganulo ljude do suza.“
Maj 1989. u Pekngu: Mihail Gorbačov, Deng Sjaopinig i g-jda Raisa Gorbačov
Predsednici Yang i Gorbačov se sataju u Velikom narodnom veću u Pekingu. (Photo by Peter Turnley/Corbis/Getty Images) 15. MAJ Mihail Gorbačov stiže u Peking na prvi Sino-sovjetski samit još od 1959, ali štrajk glađu primorava vladu da otkaže planove za njegov doček na trgu Tjenanmen. Njegovu pratnju blokiraju demonstranti na skoro svakoj ulici u Pekingu. „Za kinesku vl adu, (to je bio) veliki gubitak ugleda, veoma strašno - kaže Jan Vong – bili su svesni šta se događa u Sovjetskom Savezu – kao i kineski narod – da se Komunistička partija Sovjetskog Saveza manje ili više urušava. (Partijske vođe) u Kini su bile veoma uplašene.“ 16. MAJ Više od tri hiljade ljudi sada učestvuje u štrajku glađu. Ponižavajući protesti tokom Gorbačovljeve posete dalje polarizuju Politbiro. Tokom hitnog sastanka, Žao i dalje smatra da vlada može da okonča štrajk ako povuče svoj tekst od 26. aprila, prihvati zahteve studenata za dijalog i otpočne reforme.
„Velika većina studenata koji demonstriraju su patriote i iskreno su zabrinuti za našu zemlju. Možda se ne slažemo sa svim njihovim metodama, ali njihovi zahtevi za promovisanjem demokratije, produbljivanjem reformi i borbu protiv korupcije su prilično razumni,“ kaže Žao.
Li Peng insistira da vlada ne sme da kapitulira: „Postaje sve jasnije da sitna manjina pokušava da iskoristi ovo previranje kako bi ostvarila svoje političke ciljeve, a to je odbacivanje vođstva Komunističke partije i socijalističkog sistema,“ kaže Li. „Njihov cilj je da svrgnu Kinesku komunističku partiju... da u potpunosti ukinu demokratsku narodnu diktaturu.“
17. MAJ
Kada se predlog postavi pred Deng Xiaoping-a, on odlučuje protiv Žao-vih preporuka i predlaže uvođenje vanrednog stanja kako bi okončao štrajk glađu.
„Cilj... će biti da se suzbiju previranja jednom za svagda i da se stvari vrate u normalu.“ Izveštaji govore da je izjavio. „To je neotuđiva dužnost Partije i vlade.“ Žao iskazuje svoje neslaganje sa ovim predlogom ali popušta: „Podvrgnuću se disciplini partije; manjina se pokorava većini.“
18. MAJ
Žao Zijang posećuje štrajkače glađu u bolnici i pokušava da ih ubedi da prekinu sa štrajkom. Nakon toga postoje izveštaji kako je napisao pismo u kojem Politbirou podnosi ostavku, ali da ga nikad nije poslao. Li u Velikom narodnom kongresu održava sastanak sa vođama studenata koji prenosi televizija. Sastanak je okončan bez ikakvog pomaka.
Te večeri partijskog vrh na sastanku sa članovima Politbiroa, među njima su i Deng Sjaaoping i Li Peng, odobrava proglašavanje vanrednog stanja.
Žao Zijang ne prisustvuje sastanku.
19. MAJ
Vođe studentskog protesta saznaju za plan da se proglasi vanredno stanje i prekidaju svoj štrajk glađu. Umesto toga, oni organizuju masovno sedenje na trgu Tjenanmen koje okupilo oko 1.2 miliona pristalica, među njima i pripadnike policijskih i vojnih snaga, kao i industrijske radnike.
Žao Ziyang dolazi na trg Tjenanmen i pokušava s poslednjim, neuspešnim apelom za kompromis. To je njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti. Ubrzo nakon toga on je uklonjen sa funkcije i zamenjuje ga Jiang Zemin.
Te večeri, Li Peng se pojavljuje na državnoj televiziji i proglašava vanredno stanje. „Moramo da usvojimo čvrste i odlučne mere kako bi ova previranja munjevito okončali i očuvali vodeću ulogu partije i socijalistički sistem.“
Pro-demokratski demonstranti 20. maja 1989. u Pekingu radosni dok zaustavlaju vojni kamion pun vojnika koji je krenuo ka trgu Tjenanmen
20. MAJ Prvi put posle četrdeset godina vladavine komunista, trupe NOA pokušavaju da okupiraju Peking. Veliki broj demonstranata civila blokira njihove konvoje na ulicama. Žitelji Pekinga pričaju sa vojnicima, pokušavaju da im objasne zašto ne bi trebalo da budu tu. „Imali ste te... dirljive momente u kojima narod apeluje na vojsku da mu se pridruži; davali su im hrane i vode i govorili su i, znate, „tu bi mogao biti tvoj sin, to bi mogla biti i tvoja kćerka,“ kaže Orville Schell, koji je u to vreme boravio u Pekingu. „I (imate) te zatečene vojnike unezverenih pogleda, koji su uglavnom bili momci sa sela, nisu znali ništa o životu u velikom gradu i nisu znali šta se tu događa. Nisu želeli da povrede bilo koga.“
Vojnicima je bilo naređeno da ne pucaju na civile, čak ako ih provociraju. Zaglavljeni su – ne mogu da dođu ni do demonstranata na trgu Tjenanmen a ne mogu ni da se povuku iz grada – skoro tri dana.
24. MAJ
Trupe konačno uspevaju da se povuku, ali vlada gleda na čitavu tu epizodu kao na još jedno poniženje i izazov svojoj moći. „Vođe partije su strahovale da će se ceo komunistički sistem raspasti,“ kaže novinar John Pomfret. „Morali su da podvuku crtu, i to krvavu crtu, da pokažu svom stanovništvu i efektivno da ga zastraše i vrate poslušnosti.“
25. MAJ – 1. JUN
Tokom naredne nedelje demonstracije se nastavljaju i Peking funkcioniše bez prisustva policije i sa praktično slobodnom štampom.
Na trgu Tjenanmen atmosfera je praznična, ali u sedištu vlade Deng Sjaoping planira novu ofanzivu za okončavanje protesta. Oružane snage će biti poslate iz svakog vojne oblasti u zemlji.
„Mislim da su vođe smatrale da su bile osujećene na najočigledniji i najponižavajući način,“ kaže Orville Schell. „Drugi put su doveli trupe sa udaljenijih lokacija koje nisu imale kontakta sa Pekingom, čija deca nisu bila na trgu. I odlučili su da neće tolerisati nikakve prepreke.“
2. JUN
Partijske starešine odobravaju odluku da se rastera „kontrarevoluciona rulja“ i da se trg raskrči upotrebom vojne sile. Većina se nada da se to može učiniti bez žrtava. Nesvesni šta se sprema, Hou Dežian, kineska rok zvezda, i tri viđenija intelektualca započinju štrajk glađu na trgu Tjenanmen.
Demonstranti nastavljaju sa mirnim protestima i pozivima za demokratske reforme.
3. JUN
Širi se informacija da stotine hiljada trupa prilazi gradu sa sve četiri strane. Građani Pekinga izlaze na ulice da im blokiraju put, kao što su učinli i pre dve nedelje. Ljudi dižu barikade na svakoj većoj raskrsnici. Oko 22:30, u blizini apartmanskog bloka Maksidi – domova visoko rangiranih članova partije i njihovih porodica –kad armija pokušava da se probije kroz njihove barikade građani postaju agresivni. Viču na vojnike, a neki na njih bacaju i kamenje; neki su zapalili autobus. Vojnici počinju da pucaju na nenaoružane civile bojevom municijom iz kalašnjikova, AK-47.
„Prvi rafali su sve iznenadili,“ priseća se Timothy Brook, iz monitoringa ljudskih prava. „Ljudi na ulicama nisu očekivali da će doći do toga.“ Ranjeni su odvezeni do obližnjih bolnica na biciklima i kolicima, ali bolničko osoblje nije bilo opremljeno za tretman tih teških povreda. Maksidi je poprište najvećih žrtava te noći. Nebrojeno mnogo ljudi je ubijeno.
4. JUN
Oko jedan ujutru Narodna oslobodilačka armija konačno stiže do trga Tjenanmen i čeka dalja naređenja vlade.
Vojnicima je rečeno da ne otvaraju vatru, ali im je isto tako rečeno da moraju da raskrče trg do šest ujutru – bez izgovora i bez odlaganja. Pružaju poslednju ponudu amnestije ako par hiljada preostalih studenata napusti trg.
Oko četiri sata ujutru stavljaju taj predlog na glasanje: Napustite trg ili ostanite i suočite se sa posledicama. „Jasno mi je bilo da su glasovi za da se ostane bili mnogo, mnogo snažniji,“ priseća se očevidac John Pomfret, koji je bio blizu studenata. „Ali Feng Kondže, koji je bio vođa studenata u to vreme, rekao je da „glasovi za napuštanje trga imaju većinu“. Studenti napuštaju trg pod nadzorom hiljada vojnika.
Kasnije tog jutra neki ljudi, pretpostavlja se roditelji vođa studentskog protesta – pokušavaju ponovo da dođu na trg Tjenanmen preko Avenije večong mira. Vojnici im naređuju da odu, ali pošto oni to ne čine, otvaraju vatru i svakim rafalom obaraju na desetine ljudi. Prema svedočenjima očevidaca činilo im se kako građani nisu verovali da armija puca na njih sa bojevom municijom.
„Posle izvesnog vremena, oko 40 minuta, ljudi bi ponovo skupili hrabrost i došunjali se nazad do ugla i počeli da viču na vojnike. I onda bi komandant eventualno dao još jedan signal i oni bi pucali u gomilu,“ seća se novinar Jan Wong, koji sve posmatrao sve iz hotelske sobe koja gleda na tu aveiju. „I to se tako odvijalo nekoliko puta tokom dana.“ Kada su spasilačke službe pokušale da priđu i uklone ranjene i na njih je pucano.
Niko ne zna za sigurno koliko je ljudi ubijeno tokom ta dva dana. Kineski Crveni krst prvobitno je izvestio o 2,600 da bi ubrzo potom povukao ovu cifru, pod jakim pritiskom vlasti. Zvanična kineska statistika tvrdi da je stradala 241 osoba, među kojima i vojnici, a da je ranjeno 7,000 ljudi.
Mladić koji je ušao u legendu 5. juna 1989. na pekinškoj Aveniji večnog mira
5. JUN Do jutra tog dana armija je imala kompletnu kontrolu nad Pekingom. Ali kada su protesti u gradu naizgled bili utišani, svet je svedočio poslednjem činu prkosa.
Oko podneva dok kolona tenkova je išla duž Avenije večnog mira ka trgu Tjenanmen, jedan nenaoružani mladić koji je nosio kese za kupovinu iznenada je stao ispred tenkova. Umesto da ga pregazi, prvi tenk pokušava da ga zaobiđe ali mladić ponovo staje ispred njega. Ponavljaju ovaj ples nekoliko puta pre nego što tenk stane i ugasi svoj motor. Mladić se penje na tenk i priča sa vozačem, pre nego što najzad siđe sa tenka. Odmah potom neidentifikovana grupa ljudi odvodi tog mladića nestajući sa njim u masi.
Do dana današnjeg je ostala je tajna šta se dogodilo sa njim.
UOKVIRENO
Post scriptum
Trideset godina kasnija, Kina i dalje aktivno seje seme kolektivne amnezije,“ kaže on.
To potiskivanje je naročito snažno prilikom značajnih godišnjica koje bi javnost mogle da podsete šta se događa kada se vlast i sila otmu kontroli.
„Onog trenutka kada izdate naredbu svojoj vojsci da puca na nenaoružane civile koji mirno demonstriraju izgubili ste svoj legitimitet,“ kaže Rovena He, autorka knjige „Izgnanici Tjenanmena: Glasovi borbe za demokratiju u Kini.“
Gruba analogija glasi da se se ljudi koje kineska vlast smatra izazivačima nereda pokupe i pošalju na „odmor,“ primoraju da napuste Peking oko godišnjice na trgu Tiananmen.
Amnesty International izvestio je kako je 20.05.2019. policija naredila osamdesetogodišnjoj Ding Zilin da napusti svoj dom u Pekingu i otputuje u provinciju Jinagsu, udaljenu nekoliko stotina kilometara. Njen maloletni sin ubijen je prilikom gušenja protesta 4. juna 1989. i Zilin je jedna od osnivača društva ''Majke Tjenanmena'', grupe koja se zalaže za punu, javnu istragu događanja na Tjenanmenu i za pravo da javno žale za svojim najmilijim.
Ove godine izgleda da je atmosfera još napetija.
Stav kineskih vlasi deluje rigoroznije kaže Hao Jian, filmski kritičar i intelektualac koji je 2014. bio u pritvoru zbog organizovanja privatne komemoracije Tiananmena u svom stanu u Pekingu. Kaže da ga je policija kontaktirala odmah nakon završenih ovogodišnjih intervjua za strane medije.
Analitičari veruju da su tenzije veće delom zbog trgovinskog rata između SAD i Kine.
„Postoji rast tenzija između Kine i SAD i ta činjenica da se on događa dodaje nov intenzitet godišnjici,“ kaže Jeffrey Wasserstorm, istoričar koji posebno istražuje kineske studentske proteste i koautor knjige „Kina u 21. veku: Šta svi moraju da znaju.“
Prema Wasserstom-u, Komunistička partija je nakon Tjenanmena svoj legitimitet istrajno zasnivala na ideji da je tokom njene vladavine došlo do perioda dramatičnog ekonomskog rasta.
Kineska ekonomija je, prema Svetskoj banci, rasla astronomskih deset posto na godišnjem nivou. Trgovinski rat je to značajno usporio. 5. juna Međunarodni monetarni fond, navodeći trgovinske ratove, prognozirao je rast u Kini od 6.2%.
Uporedo, trenutne tenzije između SAD i Kine su takođe i motivaciona sila najnovijeg talasa nacionalizma u Kini.
“Veoma je korisno spinovati poruku i reći, ako govoriš stvari sa kojima se ne slažem, onda zapravo kuješ zaveru sa našim neprijateljima,“ kaže Michael Soznyi, direktor Fairbank centra za kineske studije na Harvardu. „To je veoma moćno retoričko oruđe, koje se zapravo podudara sa stavovima mnogih Kineza, ali ne sa svih.“
I dok se ostatak sveta seća trga Tjenanmen, Kina je pokušala da promeni tu temu u priču o svojim pobedama.
“Ako pratite vesti o Kini na Zapadu nalazite priče o 1989. godini. Ako biste u isto vreme uključili televizor u Kini videli biste filmove o Korejskom ratu,“ kaže Wasserstorm. „Slavi se činjenica da je na korejskom poluostrvu kineska vojska izborila pat poziciju sa moćnom američkom vojskom . Stvarno potpuno drugačija slika.“
Kina je i dalje daleko od demokratskih ideala na koje se pozivalo 1989. tokom prolećnih protesta.
Za ljude poput Li Janga, koji je kao 25. godišnji mladić i perspektivni partijski kadar 1989. izbegao iz Kine u SAD '' sećanje na Tjenanmen i značaj demokratskog pokreta iz 1989 je i dalje veoma, veoma važan, čak i važniji nego što je bio i ranije u Kini“ . „Moramo kao narod da se setimo šta se dogodilo. Moramo se suočiti sa svojom prošlošću, čak i ako je ona naročito bolna, mi to moramo da učinimo. Ako to ne učinimo ne možemo ići napred.“
(Sažetak i radni prevod teksta koji je 5. juna 2019. za portal PBS napisao novinar MARCIA ROBIOU pod naslovom Trideseta godišnjica Tiananmena obeležena represijom i nacionalizmom)
