|
POSEBAN TRETMAN: |
 Milan Jovanović, predsednik FBD |
Aleksandar Vučić je godinama pokušavao da napravi masovni pokret, političku organizaciju, širu od SNS ne bi li prevazišao stranačke granice s novom političkom legitimacijom.
Kasnije je taj pokret osnvan kao Pokret za narod i druavu. Održavani su skupovi i otvarane kancelarije, a njegov formalni inicijator Djuro Macut prošle godine čak postao i premijer Srbije.
Ali sam taj pokret je potom gotovo nestao, dočim je Srbija dobila jedan drugi masovni pokret - studentski, koji Vučić nije napravio, mada ga je izazvao.
Najveći paradoks izbora 2026. možda nije što dugo najavljivanog Pokreta za narod i državu nema na izborima, već to što se politička ideja na kojoj je trebalo da počiva ostvaruje na suprotnoj strani.
Vučić je još 2022. i 2023. govorio o potrebi stvaranja šireg državotvornog pokreta. Ponovo ju je lansirao početkom 2025. U martu je održan prvi sastanak inicijativnog odbora, Pokret za narod i državu registrovan je u APR-u, organizovano je potpisivanje pristupnica, a najavljivano je da će konačan politički oblik dobiti do Vidovdana prošle godine.
To se nije dogodilo.
Pokret nije nastupio ni na lokalnim izborima u martu 2026, a neće nastupiti ni na vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra.
Ali, to nije samo priča o jednom neuspelom političkom projektu. To je pre svega priča o neuspelom pokušaju proizvodnje pokreta odozgo.
Vučićeva zamisao bila je, doduše, razumljiva: SNS je posle dugog boravka na vlasti postao ogromna organizacija. ali upravo zbog toga i načina na koji je vodjen i funkcionisao postao je i organizacija sa velikim političkim teretima.
Novi pokret rebalo je da posluži kao širi okvir: u njega bi se uključivali svi: profesori, stručnjaci, javne ličnosti, manje partije i građani koji ne žele člansku kartu SNS-a, ali bi možda prihvatili Vučićevu političku platformu.
Drugim rečima, želja je bila napraviti nešto još šire od stranke, ali politički kontrolisano sa istog mesta.
U tome ima čak i dalekog istorijskog odjeka nekadašnjih širokih frontova i društveno-političkih organizacija iz doba Josipa Broza: ne nužno jedna partija, već veliki kišobran pod kojim mogu da stoje različite grupe okupljene oko nekoliko državnih ciljeva, kao što su bili Narodni tront NF i Socijalističči savez radnog naroda SSRN.
Problem je što se pokret ne može napraviti administrativnom odlukom.
Može se registrovati udruženje. Može se napraviti logo. Mogu se otvoriti kancelarije. Mogu se organizovati i autobusi i skupovi.
Ali politički pokret postoji tek kada ljudi počnu sami da ga nose.
I upravo se tu dogodio ironični obrt.
Dok je Pokret za narod i državu pokušavao da se napravi i nastane odozgo, u Srbiji je odozdo nastajao drugi pokret.
Studentski.
On u početku nije poznata lica, predsednika, centralu, stranačku infrastrukturu ni klasičnu političku hijerarhiju. Ali je imao je zahteve, plenume, blokade, marševe, bicikliste, lokalne mreže i sposobnost da mobiliše ljude koji nikada nisu bili deo iste političke organizacije.
A onda je prešao granicu između protesta i izborne politike. U septembru 2026. osnovana je grupa građana „Studentska lista – Studenti pobeđuju“, a pokret je krenuo u kampanju za izbore 25. oktobra.
Pred nama se odvija politički paradoks koji će sigurno biti jedna od zanimljivijih tema za istoričare perioda kroz koji Srbija upravo prolazi.
Vučić je ipak na kraju dobio ipak ''dobio'' nadstranački pokret , samo što taj pokret nije pod njegovom kontrolom.
Još je zanimljivije što je i javnost, naslućivala problem Vučićevog projekta. U istraživanju iz aprila 2025. godine nvo CRTA navodi kako je 41 % ispitanika smatralo da se Pokret za narod i državu formira zato što SNS gubi birače, dok je 28% verovalo da se on zaista formira radi budućnosti naroda. Među neopredeljenima odnos je bio još neprijatniji za vlast: 40 prema osam odsto.
Dakle, Pokret za narod i državu koji je priželjkivao Vučić od početka je patio od problema autentičnosti.
A autentičnost se ne može narediti.
Poređenje sa studentskim protestima 1968. godine može u tom smislu biti zanimljivo.
Tito se tada, vodeći se političkom mudrošću kojom je uvek nadjačavao svoju političku sujetu, na kraju obratio studentima na način koji je doprineo završetku protesta. Kritikujući privilegije, nejednakost i birokratizaciju, Tito je u nekadašnje ‘‘Smernice‘‘ inkorporirao veliki deo studentskih zahteva smestivši ih unutar ideološkog okvira samog sistema.
Vučić nije usepo da proizvede takav narativ i da poput Tita studentima jednostavno kaže: razumem vas, deo vaših zahteva je i moj program. On se na samom početku kofontirao se sa studentima sa narativom kojim će ih odbiti proglasivši ih blokaderima, ne pristajući na njihove zahteve za odgovornošću odgovornih.
A upravo će pitanje odgovornosti institucija i načina na koji vlast funkcioniše postalo jedno od središta savremenog studentskog bunta.
Drugim rečima, Vučićev pokušaj približavanja studentima bio je minimalan i sa ugrađenom kontradikcijom što je anatemizacija tzv. blokadera bivala veća strane su se udaljavale
Događalo se nešto što politički marketing teško može da popravi.
Na kraju nije propao samo jedan projekat: Propao je pokušaj da se politička energija proizvede iz centra vlasti, a sa studentskom postigne dogovor.
U sadašnjoj izbornoj kampanji se zato događa gotovo obrnuta slika od one koja je projektovana 2025.
Umesto velikog Pokreta za narod i državu koji apsorbuje SNS i njegove partnere, sam Pokret praktično je iščezao dok se pred biračima nalazi lista SNS-a, ali ne kakvu je Vučić možda priželjkivao i zamišljao.
Istovremeno, studentski pokret pokušava upravo ono što je želeo Vučić : da izađe iz tradicionalnih partijskih rovova i mobiliše ljude koji sebe ne moraju smatrati ni članovima stranaka, ni pripadnicima klasičnih političkih blokova.
Ali tu tek počinje pravi test za studente.
Pokrenuti ljude nije isto što i upravljati državom.
Studentska lista u preostale tri nedelje do 25. oktobra mora da pokaže može li horizontalnu energiju protesta preobratiti u izbornu pobedu; a potom institucije i poimanje odgovornosti, u program i političku disciplinu, a da pritom ne postane još jedna tradicionalna partija.
No, nešto značajno se već dogodilo.
Srbija je ipak dobila pokret. Samo ne onaj koji je godinama najavljivan.
I možda je upravo u tome najdublja politička ironija 2026. godine:
Vučić je tražio formulu kako da SNS još više uđe medj' narod. A onda se pojavio deo naroda koji je odlučio da sam udje u politiku.
Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
DONIRAJTE ODMAH
ili na
