Poslednje Trumpovo iskušenje

HUSSEIN BANAI napisao je ovaj članak koji je objavio NEWS LINE MAGAZINE, jedan od najuglednijih portala u SAD 7. aprila 2026, pod originalnim naslovom 
>Poslednje Trumpovo iskušenje na kraju neuspelog rata< 

Hussein Banai

Kada predsednik Donald Tramp preti bombardovanjem nacije od 90 miliona ljudi „nazad u kameno doba“ i nakon te pretnje – za manje od 48 sati – udarima na civilnu infrastrukturu, uništavanjem glavnog mosta između dva gusto naseljena grada i upozorenjem, u objavi punoj psovki (ni manje ni više nego na Uskrs), da napad na elektroenergetsku mrežu ciljane zemlje „nije ni počeo“, vredi zastati i zapitati se gde se ovo završava. U ponedeljak, stojeći za govornicom Bele kuće, dao je svoj odgovor: „Čitava zemlja može biti uništena za jednu noć, a ta noć bi mogla biti sutra uveče.“ Jutros je udvostručio objavu na Truth Social-u, napisavši: „Čitava civilizacija će umreti večeras i nikada se više neće vratiti.“

To su izjave čoveka koji razmišlja o činu dovoljnog obima koji bi zamenio koherentnu strategiju o kojoj se nikada nije ni potrudio da razmotri. Putanja koju prate – od retoričke eskalacije do intenziviranog bombardovanja, pa sve do potencijalno nečeg neselektivnog ili mnogo goreg – zaslužuje stepen ozbiljnog ispitivanja koji veliki mediji tek počinju da shvataju. Razumevanje te putanje zahteva, pre svega, shvatanje posebne zamke u koju je američka moć uletela u snu.

Ta zamka se najbolje razume kroz centralni uvid u „Strategiji sukoba“, knjizi dobitnika Nobelove nagrade Tomasa Šelinga iz 1960. godine: da se prisilno pregovaranje u osnovi odnosi na manipulaciju zajedničkim rizikom, a ne na direktnu primenu sile. Čini se da je Trampova administracija verovala da će dovoljno stroga vojna kazna dovesti do iranske kapitulacije, ali ono što stroga kazna zapravo proizvodi, kada ne dovodi do kapitulacije, jeste okruženje za pregovaranje u kojem obe strane traže izlaz koji ih neće fatalno poniziti. Iran, delujući sa pozicije strateške slabosti, ali taktičke asimetrične poluge, ima svaki podsticaj da taj izlaz učini što skupljim i što vidljivijim. Ormuski moreuz nije samo brodska ruta; Šelingovim rečima, on funkcioniše kao talac čija vrednost raste kako se povećava američki očaj.

Izlazna rampa koja je trenutno dostupna – neka verzija pregovaračkog zamrzavanja praćenog američkom vojnom deeskalacijom – je upravo ona vrsta dogovora koju Tramp ne može da prihvati, a težina tog ograničenja je verovatno najopasnija strukturna karakteristika sadašnje situacije. Predsednik koji je svoj politički identitet uložio u narativ snage, koji je ušao u ovu konfrontaciju obećavajući drugačiji ishod od onog koji je predsednik Barak Obama postigao Zajedničkim sveobuhvatnim planom akcije koji je ograničio iranski nuklearni program, i koji je negovao sliku jedinog lidera sposobnog da uradi ono što njegovi prethodnici nisu imali volje da urade, ne može izaći iz Irana koji se vidljivo povukao.

Bilo koji dogovor koji se može postići, iz njegove perspektive, izgleda kao dogovor koji će rugači provesti narednu deceniju nazivajući izlaznom rampom za spasavanje obraza. On to zna. Njegovi protivnici to znaju. I Iranci to znaju, zbog čega su svoj pritisak usmerili upravo na ovu dilemu.

Ono što je istoričar Aleks Hobson, u eseju za časopis „New Lines“ , opisao kao logiku „preduzetnika ponižavanja“ direktno je relevantno ovde. I Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu izgradili su svoje političke brendove oko principa da svaka uvreda i poniženje zahteva jednako ili veće kontra-poniženje, a da je performans dominacije ključni za njihov autoritet. U tom okviru, pregovarački izlazak nije samo strateški korak unazad već oblik emaskulacije, onaj koji je njihov ceo politički identitet organizovan da spreči, i onaj koji Iran, sa značajnom sofisticiranošću, sada koristi kao polugu.

Trampov prvi javni govor o ratu u udarnom terminu, 1. aprila, jasno je stavio do znanja da nema teoriju o tome kako se ovaj rat završava, već samo potrebu da ga predstavi kao već dobijenog. Govor je sadržao četiri tvrdnje, reciklirane iz nedelja prethodnih izjava: da je rat bio neophodan, da je uspeo, da će se nastaviti i da će uskoro biti završen. Logička nekoherentnost održavanja sve četiri istovremeno nije ga izgleda uznemirila, što je samo po sebi najvažnija stvar koju je govor saopštio.

Predsednik sposoban za strateško razmišljanje iskoristio bi govor da preformuliše ciljeve sukoba oko onoga što je zapravo ostvarivo, da pripremi javnost za vrstu pregovaračkog ishoda koji situacija sada zahteva. Tramp je umesto toga posegnuo za nečim grandioznijim i nejasnijim, mereći trajanje rata sa Iranom u odnosu na svaku veću američku vojnu kampanju od Prvog svetskog rata do Iraka, predstavljajući tekući rat – i sebe – kao kvalitativno superiornije od istorijskih presedana. To je psihologija čoveka koji jaz između ambicije i ishoda doživljava ne kao podsticaj za rekalibraciju već kao uvredu za svoje samorazumevanje, i koji će se značajno potruditi da ga zatvori drugim sredstvima.

Kampanja izvlači danak u životima i opremi od Sjedinjenih Država sa čime se zvanična naracija mučila da prati, a jaz između ponovljenih uveravanja administracije da je iranski vojni kapacitet uglavnom uništen i vidljive stvarnosti rata koji nastavlja da naplaćuje cenu od SAD raste sa svakom nedeljom koja prolazi. Svaka žrtva, svaki dokaz da rat ne teče kako je reklamirano, svako jutro kada cene gasa ostaju povišene, a javna podrška nastavlja da opada, dodaje još jedan dodatak pritiska na predsednika čija je slika o sebi organizovana oko privida nepobedivosti.

Lider stabilnijeg temperamenta, fokusiran na očuvanje američkih nacionalnih interesa, mogao bi u ovom nagomilavanju troškova pronaći razlog da se približi pregovaračkom stolu. Kod Trampa, rastući pritisak će verovatnije proizvesti suprotan impuls, potragu za nekom akcijom dovoljno dramatičnom da preoblikuje celu naraciju odjednom.

Ta potraga je već vidljiva u eskalatornoj teksturi njegovih javnih izjava. Svaki pređeni prag olakšava razmišljanje o sledećem, a predsednik koji je već naredio napade na elektrane i naftna postrojenja – uokvirujući svaku eskalaciju kao demonstraciju volje, a ne kao sredstvo za postizanje definisanog cilja – uspostavio je psihološki i retorički obrazac čiji kraj vredi iskreno ispitati. Ciljanje civilne infrastrukture u ovim razmerama predstavljalo bi, čak i površnim čitanjem međunarodnog humanitarnog prava, ratni zločin (presuda koju je sada formalno registrovalo više od 100 američkih stručnjaka za međunarodno pravo, stručnjaka za vojno pravo i bivših generalnih pravobranilaca sudija u otvorenom pismu objavljenom u časopisu „Just Security“ u aprilu) – a spremnost administracije da otvoreno preti signalizira koliko je daleko logika eskalatorne improvizacije već otišla.

Upravo unutar ove psihološke i političke veze, nuklearna dimenzija ulazi kao zloslutna mogućnost. Predsednik koji nije u stanju da postigne odlučan politički zaključak konvencionalnim sredstvima može početi da razmatra opcije koje bi konvencionalniji stratezi tretirali kao kategorički isključene. Poređenje koje bi oživelo njegovo samorazumevanje jeste sa Harijem S. Trumanom: jedinim američkim predsednikom koji je doneo odluku da upotrebi bombu i, time, po sopstvenom mišljenju i mišljenju svojih branilaca, okončao rat i nametnuo američki poredak ruševinama.

Taj narativ – koji su istoričari odavno osporili, tvrdeći da je Japan već tražio predaju i da je bomba poslužila koliko da signalizira američku moć Moskvi, toliko i da okonča rat na Pacifiku – pruža obrazac koji je dostupan predsedniku koji traži odlučan čin sposoban da probije maglu neuspešne kampanje. A biti prvi američki predsednik od Trumana koji je prešao taj prag značilo bi, prema Trampovim rečima, postaviti sebe van domašaja istorijskog umanjenja. Štaviše, u njegovoj mašti – organizovanoj oko iskazivanja volje, a ne upravljanja multilateralnim ograničenjima – nuklearna demonstracija protiv Irana poslala bi poruku Pekingu i Moskvi sa jasnoćom koju nijedna konvencionalna vojna akcija ne bi mogla da parira. Utvrdila bi, na način koji nijedan protivnik ne bi mogao pogrešno da protumači, da su SAD spremne da pređu bilo koji prag neophodan za pobedu, što je opklada protiv celokupne arhitekture kontrole naoružanja izgrađene više od šest decenija na pretpostavci međusobnog ograničenja.

Nuklearni udar na Iran nije verovatan. Institucionalna ograničenja unutar američkog vojnog i nacionalnog bezbednosnog aparata (da, čak i onoliko ogoljena koliko su sada), verovatni otpor viših komandanata, reakcije saveznika čija saradnja ostaje neophodna za američki globalni položaj i obim međunarodnog odgovora koji bi usledio, sve to predstavlja stvarno trenje. Pa ipak, trenje nije nemogućnost, a argument ovde se tiče strukture krize u kojoj se raspon mogućih ishoda proširio tako da uključuje ono što su prethodne generacije stratega smatrale isključenim normativnim konsenzusom – takozvani „nuklearni tabu“.

Vredi podsetiti da Trampov stav prema nuklearnom oružju nikada nije bio stav kategorične uzdržanosti. Tokom kampanje 2016. godine, Džo Skarboro iz MSNBC-ja izvestio je da je stručnjak za spoljnu politiku koji je informisao Trampa otišao uznemiren nakon što je kandidat tri puta pitao zašto SAD ne mogu da koriste svoj nuklearni arsenal. U gradskoj skupštini sa Krisom Metjuzom iste godine, kada je bio primoran da li bi isključio upotrebu nuklearnog oružja, Trampov odgovor je bio jednostavno: „Pa zašto ga onda pravimo? Zašto ga pravimo?“ Nekoliko nedelja kasnije, rekao je u emisiji „Tuda“ na NBC-ju da, iako je nuklearno oružje „užas“, on ga „nikada, nikada ne bi isključio“. A kada je stupio na dužnost, prema izveštaju Pitera Bejkera ​​i Suzan Glaser o njegovom burnom prvom mandatu u njihovoj knjizi „Razdelilac“, Tramp je predložio svom tadašnjem šefu kabineta Džonu Keliju da želi da upotrebi nuklearno oružje protiv Severne Koreje i da za to okrivi nekog drugog.

Uzeto zajedno, ovo nisu prolazne provokacije čoveka koji je internalizovao logiku nuklearne apstinencije koja je upravljala svakim američkim predsedništvom od Trumana. One su obrazac i pripadaju istoj psihološkoj dispoziciji koja sada deluje u uslovima rastućeg strateškog neuspeha i ranjenog ponosa. Put do nezamislivog ne vodi kroz jednu dramatičnu odluku, već kroz postepenu normalizaciju neprihvatljivog: ciljana civilna infrastruktura, odbačeno međunarodno pravo, svaka eskalacija uokvirena kao snaga, a ne kao očaj, sve dok sledeći korak ne izgleda manje kao prelazak civilizacijskih granica, a više kao nastavak onoga što je već započeto.

Vođa koji je ušao u rat koji nije razumeo, težeći ka ciljevima sa kojima se nije pomirio, i koji se sada suočava sa situacijom u kojoj svaki raspoloživi izlaz umanjuje političku naraciju na koju je uložio svoj identitet, zaista je opasna figura za postavljanje na vrh nuklearnog odlučivanja. On je napravio katastrofalan haos od ove konfrontacije i čini se da mu je stalo samo do sopstvene slike o sebi. To je, na kraju krajeva, ono što ovaj trenutak čini drugačijim od drugih trenutaka nesmotrenosti velikih sila: ne strukturni pritisci, koji su dovoljno stvarni, već karakter čoveka na koga se obrušavaju.

* Autor je profesor medjunarodnih odnosa na Indiana University u Bloomingtonu

Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće način
DONIRAJTE ODMAH
ili na