Aktuelna Svetosavka poslanica profesorima
Evo šta bi svaki profesor i pedagog u Srbiji mogao da ima na umu pri burnim previranjima u Srbiji i svetu
u danu u kom obeležavaju i proslavljaju Dan Svetog Save, prosvetiteljstva i obrazovanja u Srbiji.
Šta su ciljevi savremene pedagogije i zašto ona mora biti kritička
o tome piše kanadski profesor HENRY A. GIROUX u članku objavljenom na američkom portalu
LA PROGESSIVE 26. januara 2026. pod originalnim naslovom
>Depolitizacija pedagogija konformizma i instumentalizma<
Photo: Sveti Sava, detalj mozaika iz Hrama Sv.Save u Beogradu
Henry A. Giroux
Sve me više uznemirava povratak instrumentalizma i operacionalizma, dvostrukih logika koje svode obrazovanje na tehniku, merenje i kontrolu, u visokom obrazovanju, čak i među akademicima koji se identifikuju kao progresivni i trebalo bi da znaju bolje.
Obrazovanje se prečesto svodi na efikasnost, obuku, metriku i merljive ishode, dok se pedagogija manje procenjuje po svojoj intelektualnoj snazi, a više po tome da li čuva udobnost studenata.
Ovaj naglasak se usko fokusira na to da li se studenti osećaju nelagodno ili anksiozno kao odgovor na izazovno znanje.
Ovo je duboko iskrivljavanje onoga čemu nastava služi.
Štaviše, to je oblik depolitizacije po tome što odbija da poveže kritičko istraživanje sa građanskom hrabrošću, razumom u službi pravde i znanjem kao silom za društvene promene i širenje političke mašte.
Kada se normalizuje, pedagogija udobnosti, povezana sa instrumentalizmom, postaje mehanizam obuzdavanja, ako ne i infantilizma. Ona sužava način na koji univerziteti reaguju na studente i fakultet koji dovode u pitanje moć, ističu svoje glasove protiv nepravde, uključujući genocid u Gazi, i praktikuju oblike kritičke pedagogije koji odbijaju tišinu ili poslušnost.
Pod ovim režimom, neslaganje se kontroliše, kritika se patologizuje, a obrazovanje se svodi na izbegavanje nelagodnosti umesto na težnju ka istini.
Protiv ovog svođenja pedagogije na upravljanje emocijama, pedagogija mora biti zasnovana ne na udobnosti već na poštovanju vrednosti koja je i etička i intelektualna.
Udobnost pita da li se učenici osećaju nelagodno.
Poštovanje pita da li se prema njima postupa kao prema mislećim subjektima sposobnim da se bave teškim znanjem, istorijskim nasiljem i moralnom složenošću kao delom demokratskog života.
Nelagodnost izazvana rigoroznim istraživanjem, uznemirujućim istorijama ili izazovima zdravom razumu nije pedagoški neuspeh već uslov učenja.
Ono što krši poštovanje nije intelektualna borba, već vršenje moći koje ponižava, kažnjava ili umanjuje učenike kao ljudska bića, posebno u okviru asimetričnih odnosa autoriteta.
Mešati takve zloupotrebe sa „nelagodnošću“ znači isprazniti pojam značenja i zaštititi dominaciju od kritike. Udobnost je previše tanka, previše privatizovana i previše politički prazna kategorija da bi vodila obrazovanje.
Poštovanje, nasuprot tome, zahteva da pedagogija neguje kritičku agenciju, etičku odgovornost i hrabrost da se suoči sa nepravdom, a ne da se od nje povuče.
Kako se škole povlače u zonu konformizma ili indoktrinacije, one prihvataju lažnu tvrdnju o neutralnosti, dok se istovremeno predaju zahtevima fašističkog Trampovog režima kako bi novac nastavio da teče.
U okviru ove logike predaje i saučesništva, učionica se čisti od svojih kritičkih mogućnosti, tretirajući nelagodnost kao neuspeh, a ne kao uslov razmišljanja.
Pa ipak, ovaj pogrešan naglasak na udobnosti nije slučajan; to je pedagoški izraz instrumentalizovanog univerziteta koji ceni birokratsku efikasnost i sterilizovan kurikulum u odnosu na kritičko istraživanje, poslušnost u odnosu na svest i afektivno upravljanje u odnosu na intelektualni rizik.
Ono što se pojavljuje je depolitizovana pedagogija koja meša lakoću sa brigom i bezbednost u obrazovanju.
To je takođe pedagoški pristup koji Trampova administracija sve više koristi da bi obrazovanje pretvorila u oružje u službi konformizma i indoktrinacije. U ovom registru, udobnost znači osećaj dobrog upravo zato što se može pobeći od napornog rada kritičkog istraživanja i učenja.
Pedagogija koja je važna nije o uveravanju, bezdušnom učenju i utešnom sjaju nikada nebiti izazvanim. Ona je o prosvetljenju.
Kritička pedagogija je kritička upravo zato što proizvodi pukotine, remeti zdrav razum, dovodi u pitanje prihvaćene istine i gura učenike izvan granica poznatog. Trebalo bi da nauči učenike da razmišljaju istorijski, etički i kritički, umesto da konzumiraju ideje koje ostavljaju svet i same sebe neospornim. Sve manje od toga je pedagogija kao sedacija.
Ako učenici dožive nelagodnost u ovom procesu, to može biti signal da je učenje počelo, da razvijaju osećaj informisane agencije, glasa i spremnosti da razmišljaju van okvira.
Patologizacija nelagodnosti znači iscrpljivanje obrazovanja od njegovog demokratskog obećanja i zamena intelektualne borbe smirivanjem – to oživljava mrtvu zonu mašte, obavijenu osećajem prijatnosti.
Ova bezvizijska pedagogija udobnosti i instrumentalizma meša udobnost sa učenjem, a uveravanje sa odgovornošću.
Ona smiruje umesto da uznemirava, potvrđuje umesto da ispituje, i time postaje pedagogija predaje.
Takva pedagogija ne može imenovati nepravdu, a kamoli joj se može odupreti.
Nasuprot njoj stoji pedagogija koja uznemirava, uzvraća i utemeljena je u kritičkom razumu, ona koja odbija prilagođavanje i čuva svoje emancipatorsko obećanje okrećući kritiku protiv samih društvenih struktura koje je unakazuju.
Kritička pedagogija nije tu da učini da se učenici osećaju dobro; ona je tu da nepravdu učini vidljivom, a moć odgovornom. Ona teži da neguje oblike delovanja, identiteta i prosuđivanja kroz koje učenici mogu prepoznati kako su znanje i moć isprepleteni u službi dominacije i kako se sam razum mora meriti ne tehničkim uspehom ili upravljačkom efikasnošću, već svojom sposobnošću da ospori represivne aranžmane i proširi horizonte slobode, socijalne pravde, solidarnosti i same demokratije.
Univerzitet koji meša udobnost sa brigom, rizikuje da postane institucija kontrolisanog neznanja ili laboratorija za indoktrinaciju – obe su sada institucionalizovane u državama poput Floride i Teksasa – umesto prostora kritičkog istraživanja.
U pitanju nije samo emancipatorska mogućnost pedagogije koja osnažuje i informiše, već budućnost visokog obrazovanja kao demokratskog i emancipatorskog projekta. Bez takve pedagogije, visoko obrazovanje ne postaje bedem protiv autoritarizma, već jedan od njegovih tihih omogućavača.
* Mišljenja izneta ovde su isključivo autorova i ne odražavaju mišljenja ili uverenja pokreta LA Progressive.
** Layout ovde FBD
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
