Slom Putinovih fantazija
Tijela 11 ruskih vojnika leže na tlu u selu Olkhovka blizu Harkiva, Ukrajina, 9. maja 2022. Foto: Felipe Dana / AP / Scanpix / LETA / Nova Gazeta
KIRIL MARTINOV, glavni urednik evropskog izdanja ruskog portala NOVA GAZETA svoju kolumnu, napisanu u susret još jednoj godišnjici ruske agresije na Ukrajinu,
posvetio je razobličavanju sve očiglednijeg urušavanja Putnovog narativa,
na koji se pored Rusije, može naići i u narativima koji dominiraju u Belorusiji, a koji su prisutni i u Srbiji.
Njegova kolumna objavljena je 12. januara 2026. godine pod originalnim naslovom
>Hiljadu četiristo devetnaesti dan<
>Ponavljali su to najbolje što su mogli<
Kiril Martinov
Izvor putinizma je sovjetska mitologija Drugog svetskog rata, ili preciznije, fantazija diktatora i njegove pratnje zasnovana na toj mitologiji.
Otuda kiklopske vojne parade, nečuvene pod Staljinom ili Brežnjevom, i nova uniforma ruske vojske, koju je dizajnirao modni dizajner Judaškin, naizgled inspirisana estetikom Čiaurelijevog „Pada Berlina“.
Otuda poluzvanični imperijalistički slogan „Možemo to ponovo“, upućen susednim zemljama, i, kao kulminacija, agresija na Ukrajinu, koja je sada ušla u svoj 1.419. dan.
Bez nacionalne vojno-istorijske rekonstrukcije Drugog svetskog rata, ne bi bilo ni trenutne parodije na SSSR, niti govora mržnje usmerenog ka Ukrajini, Evropi i celom svetu.
Postmodernisti u Kremlju pozajmljuju sovjetske slogane da bi opravdali sopstvenu moć, da bi zaustavili vreme i vratili ga unazad. Oni su, koliko god mogu, ponovo otkrili „veliku eru“ kasnog staljinizma, koju je slavio pisac Limonov.
Izmišljena zemlja kojom vlada Putin naseljena je hrabrim vojnicima i njihovim ženama sa mnogo dece. Zajedno su spremni da izvrše svaku naredbu iz svoje domovine, posebno kriminalnu.
Ako tražimo pravo „diskreditovanje vojske“ i „falsifikovanje istorije“ (klasični misaoni zločini kasnog putinizma), upravo to tražimo. Najveća tragedija u istoriji i ruskog i ukrajinskog naroda, Drugi svetski rat, proglašava se simboličnim opravdanjem za bombardovanje Kijeva i Odese.
Propagandni silogizam je odavno proučen: otkako smo pobedili nacizam, svi koji nam se sada suprotstavljaju su nacisti, i svaki naš zločin je opravdan zauvek i uvek, ili barem dok je Putin živ. Sergej Stepašin, bivši učesnik kastinga za Jeljcinovog naslednika i još jedan bivši obaveštajni oficir, čak je nedavno izvestio da se za ukrajinske vojnike u Rusiji sprema ekvivalent „Nirnberškog procesa“.
Po prvi put u modernoj istoriji, rekonstruktori koji igraju uloge preuzeli su celu zemlju i ubili stotine hiljada ljudi kako bi oponašali svoje velike pretke.
„Specijalna vojna operacija“ je planirana kao dvonedeljno prepričavanje Drugog svetskog rata, koje bi se završilo „zastavom podignutom nad Rajhstagom“, montažnim suđenjima i pogubljenjima, nakon čega bi usledila nova podela Evrope i uspostavljanje Putinovog svetskog poretka, Jalta II.
Postao je to rat iscrpljivanja, čije je trajanje malo nadmašilo original.Barem, ako početak rata računamo od 22. juna 1941. godine, kako je bilo uobičajeno u sovjetskoj istoriografiji, a sada i u savremenoj ruskoj istoriografiji, i sramotno izostavimo šta je tačno prethodilo nacističkoj invaziji na SSSR.
Od celog kompleksa sovjetskih vojnih klišea koji su sada u modi u propagandi, jedini izuzetak je možda „verolomni napad“.
Ubediti bilo koga da je Ukrajina napala Rusiju ionako nije uspelo, a osim toga, sam termin ukazuje na izvesne neobične odnose između SSSR-a i nacista posle 1939. godine: na kraju krajeva, nacisti su slomili veru u njih.
Danas, 1419. dan rata, simbolična je tačka koja označava neuspeh „istorijske rekonstrukcije“ Vladimira Putina u okviru njegovog sopstvenog političkog jezika.
Rusija je vodila duže ratove. A neki od njih, poput rata u Avganistanu, još uvek su uglavnom nerešeni događaji u našoj skorijoj istoriji, sa živim svedocima.
Ali nikada ranije paralela sa Drugim svetskim ratom nije korišćena da bi se opravdao napad na susednu zemlju sa porodičnim, kulturnim i ekonomskim vezama sa Rusijom. Deca u SSSR-u su se igrala „Nemaca“, ali u Avganistanu sovjetske trupe nisu bile spremne da to „ponove“ – makar samo zato što su se borili na stranom tlu, pa bi poređenje sa Drugim svetskim ratom izazvalo mnoga pitanja.
„Ograničeni kontingent Sovjetske vojske u Avganistanu“ je sraman eufemizam kao i „specijalna vojna operacija“.
Rat u Avganistanu je, prema različitim procenama, odneo živote između 500.000 i milion lokalnih stanovnika, ali
nikada od Drugog svetskog rata toliko kovčega nije stiglo u ruske domove kao danas.
Putin, koji je želeo da uđe u istoriju kao još jedan „sakupljač ruskih zemalja“, pa čak i skrenuo pažnju sa kleptokratske prirode svog režima na ovu fantaziju, na kraju će ući u istoriju kao mini-Staljin.
Putin je Staljin gubitnik, koji je četiri godine slao vojnike da ginu utvrđujući Donjecku oblast, samo nekoliko desetina kilometara od regionalnog centra.
I, kao što je sada jasno, to je učinio samo da bi otvorio put velikom ratu u koji su ušli jači igrači – Trampove Sjedinjene Države i Kina koja sa interesovanjem posmatra raspad međunarodnih institucija i prava.
Čak i po standardima današnjih staljinista i radikalnih zagovornika rata, koji tvrde da ljudski život navodno malo vredi u odnosu na „nečim većim“ poput nacije, vere ili istorije, Putinov rat je sraman neuspeh, ismevan u udžbenicima kao primer potpuno pogrešnog političkog proračuna.
Još jedna važna paralela sa Drugim svetskim ratom je transformacija kroz koju rusko društvo prolazi tokom sadašnjeg rata.
SSSR je ušao u Drugi svetski rat sa ideologijom globalne revolucije, iscrpljenom kolektivizacijom i Velikim terorom, vođenim demografijom: milioni mladih seljaka migrirali su u gradove u potrazi za boljim životom.
Posleratni SSSR je efikasno postao nova zemlja: supersila, koja teži globalnoj hegemoniji unutar specifične ideologije novog ruskog imperijalizma. Unutar njega, postojao je jasan zahtev za napuštanje terora: pobednici su verovali da zaslužuju normalan život, a nakon Staljinove smrti, staljinizam je počeo da se raspada za nekoliko dana i nedelja.
Ruska Federacija je 2026. godine takođe postala drugačija zemlja od našeg predratnog društva.
Strah je legalizovan, a pravda ukinuta, ubice su puštene da se bore i vraćaju se da čine nove zločine.
Princip je da je zarad rata, kojim je Putin postao opsednut, sve opravdano.
U njemu se kritika vođe izjednačava sa izdajom.
Umetnost i kultura su mobilisane i cenzurisane.
Ekonomija je izgrađena oko sumnjivih šema i paralelnog uvoza.
I za razliku od Staljinovog SSSR-a, demografska statistika Putinu ne daje nikakve šanse za posleratni oporavak: nema radnika, kao što nema ni imaginarne zemlje hrabrih vojnika i majki sa mnogo dece.
Nakon što je proterao milion mladih ljudi iz zemlje, ubio stotine hiljada svojih vojnika, počinio svaki zamislivi ratni zločin, izgubio saveznike i okrenuo sve ruske susede protiv sebe, Putin nastavlja svoju istorijsku rekonstrukciju.
Svedočiti simboličnoj liniji koju je danas, 12. januara 2026. godine, ruska agresija protiv Ukrajine prešla, znači svedočiti istorijskom porazu koji je Rusiji nanela Putinova diktatura.
* layout FBD
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
