Srbija izmdeđu dva 1. novembra*

Pad nadstrešnice na renoviranoj železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine poslužio je kao povod za eskalaciju već nagomilanog nezadovoljstva u društvu. Ovo nezadovoljstvo raslo je paralelno sa kontinuiranim izbornim pobedama vladajuće stranke, uz Aleksandra Vučića kao „zaštitno lice“. Svaka izborna pobeda praćena je uz sve intenzivnije kritike javnosti zbog izborne metodologije, partijskog protekcionizma, nepotizma, korupcije i kriminala.

Ovo je ključ za razumevanje masovnog građanskog protesta koji je nakon 5. novembra 2024. munjevito zahvatio celu Srbiju, uključujući studente, sa dugim kolonama građana koje su, bez obzira na vremenske prilike, prenosile nezadovoljstvo širom  Srbije i sve do Strazbura i Brisela.

I na takve miroljubive kolone protestanata u početku su u Srbiji često vozilima naletali razjareni vozači, podstaknuti ne jednom izjavom Aleksanda Vučića u kojoj je iskazao razumevanje za njihov bes što im ‘‘blokaderi‘‘ ometaju kretanje. Blokaderima nisu medjutim nazvani i učesnici protesta ispred zgrade Predsednišva i Parlamenta¹, u centru glavnog grada Srbije koji su mesecima, 24/7, blokirali jednu od glavnih saobraćajnih transferzala grada.

Srbija se tako s kraja 2024. i početka 2025. godine suočila sa značajnom promenom u percepciji bezbednosnih pitanja i sa kontinuiranim porastom bezebednosnih rizika u sučeljavanju nezadovoljlnih građana i studenata i vladajućih struktura.

Nasleđe bezbednosnih problema

U 2024. godinu, pri čijem je kraju u Srbiji došlo do najvećih i najdužih građanskih protesta i pobune u novijoj istoriji Srbije, i vlast i država i društvo ušli su sa problematičnim nasleđem otvorenih i neprevladanih pitanja iz domena bezbednosne politike.

Neuspeh vlasti da progura Nacrt zakona o policiji² krajem 2023. zbog brojnih kritika zakonskih predloga koje je sadržao, nije ni pušten u dalju skupštinsku proceduru.
U‘‘stopiranom zakonu‘‘ bilo je, izmedju ostalog, predviđeno i posebno kritikovano planirano korišćenje nove savremene tehničke opreme i oružja.
Te su se kritike pre svega odnosile na opremu za biometrijski nadzor³ koja omogućava prepoznavanje i identifikaciju građana,( kao i na nabavku tzv. zvučnog topa o čemu koji red ovde kasnije) što će biti reaktuelizovano u mesecima građanskih protesta, s proleća 2025.
Tada su građanima počele da stižu prijave zbog učešća na protestima iako tokom njih nisu bili ni legitimisani ni privođeni.
Javnost je na to reagovala otvoreno iznoseći sumnje da je vlast počela da pribegava ne samo nezakonitom korišćenju uređaja za biometrijski nadzor građana već i uz sumnje da su, osim takvog spornog korišćenja Huawei-ovih kamera za biometrijski nadzor, one nabavljene u broju mnogo većem od broja koje su vlasti u Srbiji prvobitno pominjale.
Zbog opredeljenja za nabavku te opreme Srbija je prethodnih godina bila kritikovana od strane Evropske unije i administracija Bele kuće.

Ispostaviće se, takođe, da je i pomenuti tzv. zvučni top, o čijoj se upotrebi žustro raspravljalo nakon 15. marta 2025. (kada je održan najveći nenasilni protest građana protiv vlasti i korupcije) nabavljen pre nego što su pomenutim Nacrtom zakona ozakonjeni i njegova kupovina i korišćenje.
To je samo još jedno među pitanjima o odgovornosti vlasti, koje će se, možda, naći na nekom dnevnom redu u budućnosti.

Protest 15. marta 2025. u Beogradu, prvi od značajnih medjaša gradjanskog bunta 2025. godine ( i njegov vrhunac po broju učesnika ) prekinut je pre predviđenog vremena do kada je trebalo da se odvija, u trenucima dok su okupljeni građani minutima ćutnje odavali počast žrtvama pada nadstrešnice na željezničkoj stanici u Novom Sadu.
U tim minutima došlo je do incidentnih situacija na prostoru ispred Narodne skupštine nekoliko blokova udaljenog od trga Slavije na kom se održavao glavni protest i u jednoj od glavnih ulica koje ka tom trgu vode, takodje ispunjenoj njenim nepreglednom masom ljudi. U njoj će se oni medjutim, iznenada, naglo,  u panici, brzo razbežati ka trotoarima, ostavljajući potpuno praznu sredinu uličnog kolovoza, što se sve moglo videti i u direktnom TV prenosu.

Protest je prekinut dok će televitije snimke iz te ulice, potom, ponavljati više puta, ubrzo s dopunskom informacijom kako je u toj ulici protiv portestanata korišćeno neovlašćeno i opasno oružje za rasturanje skupova – zvučni top.

Svestan dalekosežnosti ovih optužbi i njihovih pogubnosti po vlast Predsednik države će iste večeri, kasnije, u TV obraćanju uživo kategorički poreći tvrdnje o upotrebu tog oružja.⁴
Isto će, posle njega, ustvrditi i Ministar unutrašnjih poslova,⁵ koji će još dodati kako zvučni top ne samo da nije upotrebljen već i da ga policija ni ne poseduje!
Međutim, on će potom na društvenim mrežama i na slobodnim medijima biti grubo dezavuisan, a njegovo poricanje efektno opovrgnuto objavljivanjem snimaka policijskih vozila na kojima su montirani L-Rad uredjaji tj. zvučni topovi za koje se tvrdilo da ih se ne poseduje, a koja vozila su bila rasporedjena na više mesta u gradu.
Uslediće potom gotovo komično novo ministrovo obraćanje⁶, opet u TV prenosu, kako su pokazani L Rad uredjaji podešeni da budu bezopasni i da su predviđeni samo za obaveštavanje građana i , kad je to potrebno, pozivanje ljudi koji čestvuju na protestima da se razidju.
U onoj gore pomenutoj ulici i na snimcima iz nje to se pozivanje nije moglo čuti. Videlo se samo bežanje uspaničenih ljudi sa sredine ulice.

Iznenadjujuće brzo, samo posle 48 sati, kako je to prethodno najavio i Predsednik države, Prvo OJT izaći će sa nedvosmislenim saopštenjem da upotrebe zvučnog topa nije bilo ⁷.
Tužilaštvo se pozivalo na izveštaje koji su mu dostavili MUP i BIA kako zvučni top nije upotrebljen - ali bez dodatnih informacija da li je bilo saslušanja onih ljudi koji su tvrdili da su na sebi osetili posledice njegovog dejstva, bez izjava svedoka ili mišljenja veštaka i eksperata, kao i uz ostavljanje po strani brojnih video zapisa koji su dovodili u pitanje takvu izričitu tvrdnju.

S druge strane i TOK koje je primilo više prijava protiv nepoznatih lica optuženih za (zlo)upotrebu ovog oružja proglasiće TOK nenadležnim ne nalazeći razloge za svoje postupanje⁸ i kao ''vruć krompir'' ovaj predmet proslediti Prvom OJT  na dalje postupanje.

Posle svega, predstavnici vlasti, i sa najviših mesta, optužiće opozicione medije i protestante da su slučaj paničnog bežanja protestanata od dejstva zvučnog topa i video snimci bili planska i unapred smišljena i pripremljena inscenacija, kao još jedan pokušaj rušenja vlasti.

Dogadjanja oko zvučnog topa su demonstratvini, gotovo udžbenički primer vodjenja informacionog rata i hibridnog incidenta, a koji će na insistiranje Predsednika Republike dobiti i svoju značajnu međunarodnu dimenziju, u postupku i sa posledicama čije se dimenzije još uvek ne mogu do kraja i u celini sagledati.
Na nedvosmislene zabrinutosti oko zvučnog topa, koje su odaslane iz EU ali i UN, Predsedik Srbije uzvratio je da će se i od Rusa i Amerikanca tražiti da sve oko navodne upotrebe zvučnog topa temeljno istraže.
Odgovor je, medjutim, stigao samo sa ruske strane⁹, dok je pominjanje američke strane po svemu sudeći trebalo da stvori privid objektivnosti s ciljem da se dođe do konačnog, autoritativnog narativa, kojim bi se zaustavile dalje rasprave u zvučnom topu.

Ovo je jedan od krucijalnih ali i višeznačnih momenata ne samo u tzv. slučaju zvučnog topa nego i za šire razumevanje zbivanja i precepcije protesta u Srbiji. 
Naime, odgovor sa ruske strane stigao je ne od ruske države već od ruske obaveštajne službe, FSB, i uz to izradjen na osnovu materijala koji mu je sa srpske strane dostavila BIA; budući da bi istraga pripadnika FSB na teritoriji Srbije bila direktno kršenje državnog suvereniteta, uprkos postojanju Sporazuma o bezbednosnoj saradnji koji je sa Rusijom sklopljen između srpskog MUP i ruske FSB, u vreme mandata ministra Stevanovića.

Pozivanje na izveštaj ruske obaveštajne službe u koji je Vlada ‘‘imala uvid‘‘ u Srbiji međutim otvara mnoga uznemirujuća i kontroverzna pitanja, počev od onih u pogledu mimoilaženja normalnih procedura u medjudržavnoj saradnji, diplomatskih i pravnih kanala. Javnost nije imala uvid u način na koji su vlasti sprovele u delo predsednikovu ideju da sve istraže Rusi i Amerikanci, kao ni da li je srpsku vladu i njeno zvanično obraćanje Rusiji BIA ‘‘preskočila‘‘ direktnim obraćanjem FSB, čime su inaugurisane vanproceduralna akcija i direktne veze bezbednosnih službi, a sama BIA ušla u domen aktivne spoljne politike, što je izvan njenog zakonskog mandata, dodatno se još više učvrstivši kao dominantni faktor određivanja i upravljanja bezbednosnim narativom.

Ovde se mora dodati i kako su Vučić i drugi akteri vlasti govoreći o bezbednosnoj saradnji sa Rusijom kao ‘‘geopolitički kod‘‘ koristili izraz >saradnja sa ‘‘sestrinskim službama‘‘< (misleći na FSB, GRU i druge) što ukazuje na skoro na bratsku poverljivost i istovetan srpsko-ruski pogled na svet, dok se za saradnju sa bezebednosnim službama drugih zemalja koristio regularni izraz poput partnerskih službi.
Izraz o ‘‘sestrinskim službama‘‘ vlast je koristila ne samo za unutrašnju političku poruku ka proruski orijentisanom stanovništvu, biračima i političkim takmacima već i za signaliziranje strateške orijentacije Srbije usmerene ka partnerima u inostranstvu i EU.

‘‘Sestrinske službe‘‘ Rusije u saradnji sa BIA ključni su akteri i u formiranju aktuelnog narativa o gradjanskim protestima kao ‘‘obojenoj revoluciji‘‘ i demonstracija kako vlasti Srbije više veruju ruskim obaveštajcima, nego domaćim ili institucijama EU.
Upravo su ruske ‘‘sestrinske službe‘‘ zalužne za nametanje dokazivanja kako su protesti u Srbiji usmeravani spolja, te da je represivni odnos prema učesnicima protetsta opravdan u cilju odbrane suverenteta, kao i da aktuelna vlast u Rusiji ima pouzdanog partnera u toj odbrani.

Osporavanje i delegitimisanje protesta

Bezbednosno bremenitu i eksplozivnu situaciju, nastalu nakon 1. novembra 2024. Vučić i vlast otežali su i pogoršavali upravo bezrezervnim prihvatanjem tog narativa Kremlja uporno proglašavajući bunt studenata i gradjana tzv. obojenom revolucijom i spoljašnjim uticajima Zapada.

To je, ujedno, bio najlakši put za vlasti u Srbiji da se protesti studenata i građana (slično načinima na koji je Putin svojevremeno suzbijao masovne proteste u Moskvi i drugim gradovima Rusije) osporavaju i delegitimišu uz istovremeno pomeranje fokusa sa njihovih istinskih unutrašnjih izvorišta i opravdanih zahteva za pravnom državom i vladavinom zakona, na stanovišta vlasti kako protesti građana ugrožavaju nacionalne interese i stabilnost i bezbednost zemlje.

Vlast je stavljaući u zagrade celokupan diskurs i argumentaciju koji se odnose na sistemske probleme, korupciju u javnim nabavkama (što je javnost najviše i pominjala i u slučaju željezničke stanice u NS) proglašavala sve učesnike građanskog i studentskog protesta (koji su insistirali baš na korupciji i odgovornosti)  za političke neprijatelje i strane agente.

Takodje, od samih početaka građanskih protesta i studentskog bunta, vlast je uz pomoć medija u kojima ima izrazitu dominaciju i neskriven uticaj na uredjivačku politiku, pokazivala jasnu želju i plan delegitimisanja protesta već i kroz upotrebu jezika, (što je pozajmljeno od Rusije) nazivajući ljude koji bez ijednog incidenta i bez trunke nasilja protestuju na ulicama, budući da svoje nezadovoljstvo nisu mogli da izraze kroz institucije i medije, čak s higijeničarima koji su nakon protetsa čistili ulicu ili trgove na kojima su se okupljali - ‘‘blokaderima‘‘.

Krajnji rezultat takvog kontstrukta postupno je za vlast kreirao situaciju i poziciju da pobunjene studente i građane koji učestvuju u mirnim protestima na kraju mogu proglašavati i za - teroriste.

Takav pristup u nastavku protesta otvorao je put daljem jačanju autoritarnosti i primeni sile i dubinskoj eroziji građanskih sloboda koji preti da temeljno ugrozi sve demokratske vrednosti, a Srbiju kao državu i društvo duguročno udalji i zaustavi u daljem nastavku sa reformama nužnim za proklamovani put ka članstvu u EU, a istovremeno postaje bezbednosna pretnja i za susedne zemlje Zapadnog Balkana.

Progon stranih državljana

BIA je tokom građanskih protetsta nastavila s praksom progona stranih državljana iz Srbije i zabrane njihovog ulaska u zemlju pod krinkom njihovog bezbednosnog rizika, postupajući na osnovu nezakonite uredbe vlade Ane Brnabić.¹⁰ Odluke je donosila, bez bilo kakve transparentnosti.

Tokom višemesečnih studentskih protesta u nizu novih slučajeva zabranjivanja ulaska u Srbiju ili uskraćivanja boravka u njoj na udaru su posebno bili stranci poreklom iz Hrvatske, čije targetiranje je primarno u službi podupiranja režimskog narativa da su protesti u zemlji podržavani i organizovani iz inostranstva i u okviru „obojene revolucije.“

Posebnoj pažnji Bezbednosno-informativne agencije bila su podvrgnuta i lica koja su imala uredno izdate dozvole za trajni boravak, ali koja su zbog javno izjavljene podrške studentskim protestima ili neposrednog učešća na njihovim okupljanjima naprasno postala „bezbednosno rizčna.

U neznatnom broju slučajeva izgnanstvo iz zemlje je bivalo odloženo usled ulaganja pravnih lekova na prvostepene odluke i velikog interesovanja javnosti koja – uprkos pojedinim slučajevima o kojima se podrobno izveštavalo u opozicionim medijima – nije upućena u razmere koje je ova politika prema strancima poprimila u Srbiji.

Sve ovo ukazuje na nastavak i porast partizacije bezbednosnih službi i podređivanje njihovog rada političkim interesima vladajuće SNS, uz odsustvo bilo kakvog delotvornog mehanizma demokratske i civilne kontrole rada ovih službi.

Formalni mehanizmi kontrole postoje, ali su nedovoljno efikasni upravo zbog pomenute politizacije i krajnje limitiranog uticaja gradjanskog sektora, dok bez radikalnijih i dubljih strukturnih reformi bezbednosnog sektora i nadzora nad BIA i policijom demokratska kontrola i dalje ostaje svedena na nivo simboličnih i formalnih procedura¹¹, što je pomenuto i u prethodnom izveštaju Helsinškog odbora u Srbiji.

Bezbednosni rizici, paramilitarne grupe i incident u Banjskoj 2023.

U popisu „nasleđenih i nerešenih bezbednosnih problema“ iz prethodnog perioda svakako se mora navesti i problem koji je u pogledu dešavanja na teritoriji Srbije (izvan Kosova)  stvorio agresivni izlet, upad, Milana Radoičića i njegove paravojne grupe u Banjsku 24. septembra 2023. godine a koja dešavanja su povezana sa organizacijom i pripremom tog ‘‘bezbednosnog incidenta‘‘ u vezi kojih Više javno tužilaštvo u Beogradu i dalje vodi istragu i u kojoj je Milan Radoičić i dalje jedini imenovani osumnjičeni, iako je sa njim u incidentu u Banjskoj učestovalo više desetina ljudi.

U vezi sa incidentom u Banjskoj u Srbiji su ostala brojna nerazjašnjena pitanja, među kojima su glavna identifikacija svih neposrednih učesnika, kao i utvrđivanje načina na koji je Radoičićeva grupa došla do oružja koje su kosovske vlasti zaplenile nakon incidenta.

Nepostupanje Srbije u ovoj stvari bacilo je senku sumnje na rešenost Srbije da rasvetli ovaj slučaj i dalo je povoda nagađanjima i glasinama da su pripadnici Radoičićeve grupe bili angažovani i na razbijanju masovnih protesta u zemlji nakon 1. novembra 2024. godine.

Iako je srpsko tužilaštvo najavilo podizanje optužnice protiv Radoičića¹² za učešće u ovom incidentu još za januar 2025. godine, iz samog tužilaštva se u vezi sa ovom istragom nije izašlo sa bilo kakvim novim obaveštenjima ili informacijama¹³ još od decembra 2024. godine.

Valjalo bi istaći da bi eventualno razotkrivanje organizacije i svih zbivanja u vezi slučaja Radoičića i Banjske olakšalo i sagledavanje mehanizama „regrutacije“i ‘‘angažovanja‘‘ i drugih parabezbednosnih grupa, grupa batinaša, siledžija, ili prestupnika od strane državnih struktura i vladajuće Srpske napredne stranke, kojima su već od novembarskih protesta u Novom Sadu 2024. a posebno u 2025. godini mogli posvedočiti učesnici građanskih i studentskih protesta, među koje su oni ubacivavni kao provokatori i elementi za destrukciju protesta.

Svako djestvo pripadnika ovakvih formacija ili grupa tokom studentskog protesta i gradjanskog bunta i upotrebljavanje fizičke sile prema građanima i studentima bilo je već po definiciji nezakonito. Nasilniici zaštićeni maskama, zloglasnim fantomkama, uniformisani u crno, opremljeni palicama, štangalama, vidjani su ne samo po Beogradu, već po mnogim gradovima Srbije i posebno Vojvodine. Nije ih bilo moguće niti su identifikovati, pa samim tim nije bilo ni podnošenja tužbi protiv njih kao konkretnih lica.
Sve to je stvorilo klimu potpune nekažnjivosti primene nasillja prema gradjanima i studentima na protestima.

Od batinaša do junaka i pomilovanja

U malobrojnim slučajevima kada su batinaši ipak identifikovani, kao u slučaju napada na studentkinju u Novom Sadu, kojoj je polomljena vilica i zbog kojih će premijer Vlade Srbije Vučević podneti ostavku, oni su, na kraju, kao aktivisti stranke SNS, čak proglašavani za junake i naposletku oslobodjeni pomilovanjem Predsednika Republike.

Politička orijentisanost paramilicijskih formacija bila je ne lojalnost državi ili ustavu već najčešće političkoj stranci SNS i Predsedniku Srbije. Oni su bili na strani vlasti i štitili režim, a ne građane i studente.

Država i vlast su okretali glavu - kad god je dolazilo do takvih slučajeva, napada na gradjane i studente, iako su se ti incidenti dešavali pred očima uniformisane policije - koristeći sivu zonu previđanja ili poricanja i to uprkos snažno iraženim sumnjama, ali i činjenicama i video snimcima, (koji su bili jasni, uverljivi i šokantni, prikazujući direktno, fizičko nasilje nad građanima od strane nelicenciranih, anonimnih aktera, prikazivanih na nerežmskim televizijama i društvenim mrežama) da su huligani i batinaši koordinisani i tolerisani od strane vlasti.

Činjenica da uniformisana policija nije reagovala, već ponekad čak i oblačiča neka od ovih lica u uniforme bez identifikacijskih oznaka, ukazuje na to da oni nisu bili neka "treća strana", već da su delovali u tandemu sa službenim strukturama, što ih razlikuje od ‘‘običnih‘‘ huligana.

Korišćenje ovakvih grupa omogućavalo je vlastima da postižu željeni cilj suzbijanja protesta i zastrašivanja njihovih učesnika i onih građana koji su nameravali da im se pridruže - uvek uz mogućnost.da kada se dogode nasilni incidenti, vlast može da kaže kako profesionalna policija ne koristi takve metode, iako su svi videli suprotno.

Zastrašivanje gradjana i potiskivanje potencijala protesta uz prljav posao prepušten anonimnim grupama¹⁴, nisu bili samo povremeni incidenti nasilja, već simptom mnogo dubljeg problema u strukturi vlasti i bezbednosnog aparata i državi.


Policijska brutalnost i podeljeno društvo

Tokom protesta 2025. na velika vrata vratila se tema policijske brutalnosti¹⁵ bez odgovora na pitanja i kritike u prethodnoj 2024. a naročito kad je protest na početku leta 2025. ušao u novu fazu, što će postati još jedno konfliktno društveno i političko polje.

I ovde se manifestovala duboka podeljenost srpskog društva izražena u potpuno suprotnim narativima u pogledu brutalnosti policije.

S jedne strane narativ vlade i medija pod njenim uticajem ili direktno povezanih s vlašću, a koji je usled njihove brojnosti i premoći bio dominantan, naglašavao je zaštitu reda i mira. Pri tome je ponašanje policije isticano kao neophodno i principijelno, uz nagalašavanje njene dužnosti da se od ‘‘blokadera‘‘ (za)štite imovina i javna dobra.
Protesti su učestalo počeli da se predstavljaju ne više kao nezadovoljstvo građana i studentata stanjem u društvu već kao nasilnički. Time je podastiran kontekst za javnu podršku brutalnijim policijskim akcijama.
Vidjena brutalnost policije¹⁶ ili je potpuno poricana¹⁷, ili je prikazivana kao benigna ¹⁸u odnosu na postupanja policije u državama EU i SAD; ili se navodio broj povredjenih policajaca¹⁹ - što nije mogao biti prihvatljiv odgovor na scene premlaćivanja i šikaniranja učesnika protesta od strane policajaca.

Malobrojni slobodni mediji i organizacije civilnog društva s' druge strane ukazivali su da prekoračenja ovlašćenja i brutanost policije nisu bili izolovani incidenti već sistemski pristup usmeren na to da plaši gradjane i obeshrabruje učesnike protesta i to uz primenu tzv. ‘‘ciljanog nasilja‘‘ umerenog prema učesnicima protesta i studentima koji su u danima bunta postali medijski i u javnosti prepoznatljivi, a koje je vlast prepoznavala i predstavljala kao vodje ili simbole protesta.

Odsustvo insitucionalne odgovornosti i činjenice da ni jedna od brutalnosti koje su iritirale javnost nije završena efikasnom istragom i kaznama isticana je kao dokaz da policija izmiče nadzoru zakona²⁰ i kao razlog potrebe za potpunom reformom sektora bezbednosti, nezavisnom istragom i ostavkom/smenom ministra policije i najviših policijskih starešina.

Rasprava o brutalnosti policije u konačnici je postala političko pitanje nadilazeći ravan preispitivanja uredbi ili procedura po kojima postupa policija - usmeravano od strane vlasti i provladinih medija na preispitivanja ko je za, a ko je protiv Srbije, pokazujući koliko je medijska propaganda bila ključni ili otežavajući faktor u percepciji protesta.

Pri raspravama o policijskoj brutalnosti često su pominjani i politički i partijski pritisci i zloupotreba policije, loša kadrovska politika i potiskivanje profesionalnosti na račun lojalnosti režimu, sistem netransparentne unutrašnje kontrole policije²¹ i pasivno funkcionisanje tužilaštva.

Srpsko društvo ušlo je u fazu podvojene realnosti, s polarizovanom javnošću i fazu u kojoj su istina i činjenice postale manje važne od kontrole narativa o njima i fazu u kojoj su slobodni mediji i organizacije civilnog društva bili izloženi kontinuiranim napadima i stigmatizaciji.

Uz optužbe da je reč o stranim plaćenicima išlo se ka potiskivanju percepcije da su upravo malobrojni slobodnim mediji koji nisu pod direktnom kontrolom vlasi i nevladine organizacije bili poslednja linija odbrane i zaštite javnog interesa i ljudskih prava i građanskih sloboda.
U takvom kontekstu dalja eskalacija nasilja i brutalnosti čini se kao predvidivi obrazac budućih zbivanja.

Fusnote