|
POSEBAN TRETMAN: |
Piše Milan Jovanović, predsednik FBD  |
Upravo u vreme kad smo, posle dogovora sa Denisom Kostovicovom, jednom od autora ove studije (koja predočava i problematizuje vidove tajnosti u suđenjima u Srbiji za ratne zločine počinjene na prostorima nekadašnje Jugoslavije) pripremali njeno objavljivanje, stigla je vest da se iz Finske u Srbiju, prevremeno iz zdravstvenih razloga, vratio general Nebojša Pavković. U finskom zatvoru bio je na izdržavanju kazne kojom ga je u Hagu Medjunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji 2009.(ICTY) osudio na 22 godine zatvora.
U Srbiji je ta vest u medijima koji podržavaju aktuelnu vlast ili ih ona kontroliše dočekana sa hvalospevima upućenim Pavkoviću dok su se visoki zvaničnici vladajuće strukture utrkivali u rečima dobrodišlice i hvale za generala, ne ustručavajući se već istovremeno baštineći ovdašnji zamašni brevijar tzv. srpskog antihaškog narativa.
Taj narativ odbojnosti i poricanja Haškog suda i njegovih presuda, iako su isti osnovale UN, a koji je u međuvremenu prestao sa radom, bio je u Srbiji prisutan još od samog njegovog osnivanja i donošenja prvih presuda.
Ubrzanom i uzlaznom linijom napredovao je nakon što je na vlast u Srbiji dospeo SNS.
Mada je Srbija kad je reč o ovom sudu prihvatala i ispunjavala skoro sve njegove odluke ili zahteve, presude ICTY vlast u Srbiji nije prihvatala ni videla kao moralni sud već kao (u)cenu za napredovanje Srbije na njenom putu ka članstvu u Evropskoj uniji.
Srpski povratnici iz zatovra u koje su poslani iz Haške sudnice posle izdržanih kazni po presudama za njihov ‘‘doprinos‘‘ i učešće u ratnim zločinima, doživeli su u Srbiji punu rehabilitaciju.
Neki od haških osuđenika poput Veselina Šljivančanina, Vladimir Lazarevića, Sretena Lukića ili Nikole Šainovića ne samo da nisu marginalizovani već su pozivani da učestvuju po javnim tribinama i gostuju u udarnim terminima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Njihov povratak i učešće u društvenom životu nisu sadržali nikakvo pokajanje za ono zbog čega su osudjeni. Poruka upućivana javnosti je bila jasna: oni nisu uradili ništa loše, već su radili za Srbiju, e da bi u zatvoru patili zbog toga.
Umesto očekivanog suočavanja s prošlošću, što je bio bitan preduslov za izgradnju zdravog i demokratskog društva i stvarno pomirenje, i bez dublje analize politike i struktura moći koje su zločine podstakle, u Srbiji se aktivno radilo na kulturi poricanja, istorijskoj amneziji i podastiranju narativa u kome Srbija nema zbog čega da se preispituje jer su zločine činili i drugi.
Srbija i Srbi više su pritom prikazivani kao žrtve sukoba devedestih nego kao aktivni učesnik u njima.
Takav pristup i praksa odbacivanja suočavanja sa zločinima počinjenim u prošlosti vidljivi su ne samo u slučajevima odnosa prema pripadnicima vrha srpske vlasti kojima je suđeno u Hagu, već i kad je reč o svim onim pojedincima kojima je za počinjene zločine u devedesetim trebalo da se sudi u Srbiji. To je bila obaveza koju je Srbija preuzela takođe u dogovoru sa međunarodnom zajednicom i Evropskom unijom.
Ovaj broj Vidika i putokaza, pokazuje srpski haški problem na primeru anonimizacije ratnih zločina i zločinaca u Srbiji, u studiji koja je obuhvatila period od 1999. do 2019. godine i 164 presude sudova e osuđeno 180 lica, a o kojima je srpska javnost minimalno obaveštavana, i o osuđenim zločincima i o njihovim žrtvama i o samim zločinima.
Posle 2019. godine do danas su sudovi u Srbiji izrekli tek nekolicinu novih presuda, u broju izuzetno malom i nesrazmernom prema obimu počinjenih zločina, uz minimalnu uključenost javnosti. Glavna karakteristika ovog perioda nije prekid procesa već njihova izuzetna sporost, fragmentacija i nedostatak strateškog prisupa koji bi se bavio širom strukturom odgovornosti.
‘‘Zagledana u budućnost‘‘ vlast nije podsticala srpsko pravosuđe da kazni počinioce i srpskom društvu omogući kritičko suočavanje sa prošlošću.
Naprotiv, sve više se vidi da je Srbija napustila projektat suočavanja s prošlošću i da je na delu revizionistička istorija i potpuna rehabilitacija idejnog i ideološkog konstrukta s kojim je Srbija i ušla u tragičnu deceniju sukoba u bivšoj državi, što dubinski podriva i otežava reforme potrebne za integraciju Srbije u EU.
Organizacije civilnog društva i mediji trebalo bi da probijaju obnovljeni zid ćutnje o odnosu prema ratnim zločinima i zločincima iz devedesetih. Ovaj broj Vidika i putokaza je naš doprinos tome.
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
