BLOG PRAVNI UGAO
2. juna 2025.
Napisao
Luka Jovanović, advokat i programski direktor FBD
ŠTA BI TREBALO DA SE ZNA O ''ĆACILENDU'',
S OBE STRANE OGRADE
Courtesy NA FoNet
Šta je “Ćicilend”?
Prema vladajućem, ali ne i preovlađujućem, tumačenju reč je o javnom okupljanju čiji je cilj ispunjavanje legitimnih zahteva "studenata koji žele da uče."
Sam Predsednik Srbije je u više navrata insistirao na tvrdnji da je u pitanju jedini uredno prijavljeni studentski(?) skup koji - upravo zato što je prijavljen u skladu sa zakonom – ima veći legitimitet u odnosu na neprijavljene skupove u okviru masovnih studentskih protesta koji ne prestaju po Srbiji poslednjih 7 meseci.
Ta tvrdnja – da je skup u “Ćacilendu” organizovan u skladu sa zakonom – nakon pažljivijeg razmotranja onoga što se događa u Pionirskom parku i ispred Narodne skupštine, čini se u najmanju ruku upitnom iz dva razloga.
Pođimo od možda najinteresantnijeg koji se odnosi na mesto okupljanja.
Zakon mesto okupljanja (na otvorenom) definiše kao prostor koji je bez uslova ili pod istim uslovima dostupan individualno neodređenom broju lica.
Zakon takođe definiše zatvoren prostor kao mesto javnog okupljanja na koje se može ući ili iz njega izaći samo na za to određenom mestu.
Kako se u ove zakonske definicije uklapa „Ćacilend“?
Iako je naizgled u pitanju javno okupljanje na otvorenom prostoru, pristup mestu samog skupa strogo je ograničen i na njega je moguće ući na samo za to određnim kontrolnim punktovima.
Iako je Beograd i ranije imao iskustva sa sličnim situacijama – poput organizacije javnih okupljanja u okviru obeležavanja Dana ponosa – dodatnu osobenost „Ćacilenda“ čini i način na koji se kontrolišu punktovi za pristup skupu.
Naime, dok kod organizacije Prajda policija kontroliše te punktove u okviru svojih poslova zaštite bezbednosti ljudi i imovine na takvim događajima, u slučaju „Ćacilenda“ kontrolu pristupa okupljanju vrši redarska služba koju je angažovao sam organizator skupa.
Kriterijumi pod kojima je ulazak u „Ćacilend“ dopušten predmet su brojnih špekulacija i nagađanja.
Ipak, ono što ne ostavlja prostora za nagađanje je činjenica da bilo kome ko ne ispunjava te javnosti nepoznate kriterijume (a za koje se sumnja da imaju bilo kakve veze sa bezbednošću ili sa zakonom) organizator skupa ne dozvoljava pristup „Ćacilendu.“
Ta redarska služba je, naravno, dužna da obezbedi da okupljanje bude mirno i da ono protekne bez nasilja, ali u okviru tih dužnosti ona nema pravo da ograničava pristup skupu, dok je udaljavanje sa njega moguće samo uz pomoć policije.
Drugi razlog, koji sam skup u „Ćacilendu“ čini gotovo jedinstvenim, je vreme njegovog trajanja.
Prema Zakonu o javnom okupljanju, javna okupljanja mogu se održavati – po pravilu – između 6 i 24 časa.
Ovo ograničenje nije postavljeno kao čvrsto pravilo zbog prirode same materije koja se uređuje zakonom i zbog toga što bi ograničenje takve vrste predstavljalo nelegitimno ograničavanje prava garantovanih Ustavom.
Međutim, ni zakon niti bilo ko u Srbiji nije mogao da pretpostavi scenario u kojem bi jedno javno okupljanje – posebno „okupljanje“ poput „Ćacilenda“ - trajalo bez prekida gotovo 3 (tri) meseca!
Ovoliko dugo trajanje okupljanja, osim što čini značajno težim posao policije koji se odnosi na održavanje bezbednosti prilikom okupljanja, takođe neizbežno preti da dovede do narušavanja javnog reda u većoj meri usled koje bi bilo otežano nesmetano vršenje komunalnih delatnosti na prostoru na kojem je skup prijavljen.
Licu koje je takav skup prijavilo ta okolnost možda nije morala biti poznata, ali policiji kojoj je podneta prijava za odražvanje takvog skupa (ukoliko je ona uopšte podneta u skladu sa zakonom) je morala biti.
Nastupanje ovakvih okolnosti – poput nemogućnosti izvođenja infrastrukturnih radova na području na kojem je skup prijavljen – predstavljaju sasvim dovoljan osnov policiji da na osnovu svojih zakonskih ovlašćenja naloži prekidanje takvog skupa i razilaženje okupljenih.
Ipak, policija to nije učinila niti postoje naznake da će tako nešto učiniti u budućnosti, pa čak ni dok se ograda kojom je okupljanje u „Ćacilendu“ omeđano deformiše u administrativnu liniju unutar koje izgleda važe neki sasvim drugačiji zakoni.
Šta je, dakle, „Ćacilend“?
Usled načina na koji je prijavljen, organizovan i sproveden – kao i usled (ne)postupanja policije u vezi sa tim – „Ćacilend,“predstavlja nezakonitu okupaciju javnog prostora kojom se brani nelegitimna akumulacija političke moći koja ne priznaje bilo kakva uslovljavanja ili ograničenja i koja ne odgovara nikome i ničemu.
Ta moć ne želi da uči – jer ne misli da joj je preostalo išta da nauči – već samo da Vlada. Sa obe strane ograde.
Svako od nas – pre ili kasnije – moraće da donese odluku sa koje strane te ograde će biti.
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
