SRBI SU TAOCI UDBE

VUK DRAŠKOVIĆ odgovarao je na pitanja o akatulenoj političkoj situaciji koja mu je postavio THE GEOPOST, webportal sa sedištem u Prištini, koji se bavi Zapadnim Balkanom.  
Tekst je objavljen 15. oktobra 2023. godine  pod originalnim naslovom 
>Umesto sankcija,
efikasnije bi bilo da Evropa ultimativno traži od Srbije otvaranje dosijea UDB-e!

Umesto bilo kakvih ekonomskih i političkih sankcija Drašković sugeriše Evropi sledeće: “Da se ultimativno zahteva da se Srbija suoči sa istinom, a ne može se suočiti sa istinom bez otvaranja tajnih dosijea Udbe, bez lustracije službi bezbednosti, ja više ne znam jesu li one srpske ili ruske, uklanjanje iz tih službi svih onih koji su povezani sa ubicama, sa mafijašima, sa ruskom službom pre svega i usvajanje jednog zakona nalik zakonu koji je usvojila Nemačka kada je otvarala tajne dosijee Štazija i otvorila vrata ozdravljenju nemačkog naroda”.

Pojašnjava da su ljudi u Srbiji taoci Udbe, i te “strašne hidre koja je bukvalno u svim porama života u Srbiji”.

Napominje da je u Srbiji mnogo onih koji su za rat te da su to ljudi na društvenim mrežama, pijani po mehanama, u salonima Akademije nauka, među književnicima, među novinskim komentatorima, analitičarima, među pevačima, guslarima, mitomanima…

“I svi ti zagovornici smrti i rata su i zagovornici rata u kojem bi neko drugi trebalo da gine”.

Drašković upozorava da se nalazimo u situaciji da nam je možda i veća opasnost zaborav sila na Zapadu na ono šta je bilo odlučeno rezolucijom 1244 i na Ahtisarijev plan koji je temelj kosovske nezavisnosti.

“Ohridski sporazum o implementaciji, francusko-nemački plan i Briselski sporazum nisu ništa drugo nego hodanje po hodnicima Ahtisarijevog plana”.

Povodom slučaja Milana


Radoičića, Drašković sarkastično prognozira da mu može biti suđeno eventualno za
saobraćajni prekršaj.

“Za ono suštinski za šta mu se mora suditi – upad na teritoriju druge države sa naoružanom formacijom, sa arsenalom oružja za nekoliko stotina ljudi – za to mu se neće suditi”, kaže Drašković i dodaje da se ne može suditi nekome za krivično delo koje ne postoji po srpskom krivičnom zakoniku.

Ističe da među srpskom političkom elitom vlada utakmica ko više voli Putina odnosno koga Putin više voli. A kada je reč o odnosu Zapada prema Srbiji, Drašković navodi da nije u pitanju samo njihov odnos prema Srbiji, već prema onome što se zbiva u Bosni, Crnoj Gori.

“Generalno u regionu Zapadnog Balkana mislim da Zapad bukvalno vodi politiku Nevila Čemberlena iz 1936/1937, tu politiku appeasement, odnosno stabilokratije, mazi đavola niz dlaku da bi bio miran, ne talasaj, ne izazivaj jer može biti još gore, ako ih podbunis i ako počne rat”.

Ceo Intervju

TheGeopost: Iz EU najavljuju paket mera protiv Srbije zbog terorističkih napada u Banjskoj. Hoće li sankcije urazumiti Srbiju?

Drašković: Neće je urazumiti, pre svega, jer je moguće da nikakvih sankcija neće ni biti. Druga stvar, ako ih bude biće jako površne i simbolične, vlast i režim neće ni da okrznu. Ovo predviđam na osnovu činjenice što je Srbija zbog velikih donacija, velikih para koje daje stranim investitorima, svima odreda a najviše ih je iz EU – za te kompanije Eldorado – i nije njima baš lako da se odreknu velikih profita koje imaju u Srbiji.

Čak i te simbolične sankcije, ukoliko budu predložene, biće velikog natezanja oko njihovog uvođenja, mislim da bi bile kontraproduktivne zato što bi bile tumačene kao evropski udar na srpski narod; kao antisrpske sankcije.

A i bez ikakvih sankcija to antievropsko i antizapadno raspoloženje u Srbiji je dramatično i veća je podrška danas zločinu nad Ukrajinom i agresiji na Ukrajinu među srpskim narodom nego među ruskim narodom. Mislim da su to sve razlozi koji opominju na to da na neke radikalne poteze Evrope ili Amerike ne možemo računati jer su i Evropa i Amerika u jednom velikom strahu da eventualno ne zatalasaju još više na ovom balkanskom području darovitom za nesreću. Upoznali su nas dobro 1990.tih godina i sama pomisao na mogućnost blo kakvog obnavljanja sukoba nalik sukobima iz 1990.tih plaši Zapad. Sa druge strane, mislim da hunta u Kremlju čini sve da se upravo ovde dogodi erupcija zla iz 1990.tih godina kako bi koliko toliko rasteretili svoj front u Ukrajini.

TheGeopost: Nedavno ste za Federalnu TV kazali da vas više plaše moralne sankcije. Na šta ste konkretno mislili?

Drašković: Ja sam u tom intervjuu rekao da me brinu i plaše moralne sankcije. Reč je o moralnim sankcijama koje se zavode srpskom narodu i čija je žrtva srpski narod od 2000. do pa do danas a naročito posle 2014/2015. i te sankcije uvodi režim i režimska propaganda tako što krivotvori istinu o 1990.tim, što se slave zločini, zločinci, što se od naroda krije ono što je stvarno bilo 1990.tih godina i što su mladi ljudi, koji te godine i ne pamte, zapravo suočeni da kao činjenice prihvate ono što razara moralno biće srpskog naroda i zatvara sva vrata ka otrežnjenju, ka katarzi, ka pokajanju za sve one užasne zločine koje su 1990.tih počinjeni u ime srpskog naroda od strane jedne mafijaške, komunističke, udbaške kamarile koja je srušila Jugoslaviju i koja je nanela najveće poraze i sramotu srpskom narodu od kada mi postojimo.

Zato mislim da i Evropa ne razume razmere ovog moralnog takoreći genocida nad srpskim narodom i što ne čini ono što bi možda bilo efikasno umesto bilo kakvih ekonomskih i političkih sankcija.

TheGeopost: Šta sugerišete?

Drašković: Da se ultimativno zahteva da se Srbija suoči sa istinom. A ne može se suočiti sa istinom bez otvaranja tajnih dosijea Udbe, bez lustracije službi bezbednosti, ja više ne znam jesu li one srpske ili ruske, uklanjanje iz tih službi svih onih koji su povezani sa ubicama, sa mafijašima, sa ruskom službom pre svega i usvajanje jednog zakona nalik zakonu koji je usvojila Nemačka kada je otvarala tajne dosijee Štazija i otvorila vrata ozdravljenju nemačkog naroda. Mislim da bi čak i finansijska podrška i kadrovska podrška Evrope takvom jednom projektu otvaranja dosijea smrti i dosijea zločina u Srbiji naišla na veliko odobravanje ogromne većine srpskih građana. Jer, zapravo smo mi ovde svi taoci, zarobljenici Udbe, i te strašne hidre koja je bukvalno u svim porama života u Srbiji. Ona ima svoje oficire, svoje ljude u pravosuđu, u vladi, parlamentu, Akademiji nauka, u medijima i vrši jedan moralni zločin nad srpskim narodom.

TheGeopost: Koliko u takvoj Srbiji postoji apetita za neki veći vojni upad ili napad? Hoće li se nakon neuspeha na Kosovu, srpski režim jače ustremiti ka BiH, Crnoj Gori?

Drašković: Ogromna većina Srba u Srbiji pa i van Srbije je naravno protiv rata i obnavljanja ičega sličnog onome što smo tragično preživeli i doživeli 1990.tih. Međutim, mnogo je onih koji su za rat na društvenim mrežama, pijani po mehanama, u salonima Akademije nauka, među književnicima, među novinskim komentatorima, analitičarima, među pevačima, guslarima, mitomanima… oni su ti koji otvoreno pozivaju i na povratak vojske na Kosovo, na uspostavljavnje srpskog sveta koji je drugo ime za ruski svet Vladimira Putina a ruski svet Vladimira Putina je kopija germanskoga sveta Adolfa Hitlera. I svi ti zagovornici smrti i rata su i zagovornici rata u kojem bi neko drugi trebalo da gine. Mi se sad nalazimo u situaciji da nam je možda i veća opasnost od zaborava tih sila na Zapadu, demokratskog sveta, koji upada u nekakve neshvatljive, meni nerazumljive, podrume bez izlaza, zaboravljajući i sami šta je bilo odlučeno rezolucijom 1244 i zaboravljajući na Ahtisarijev plan koji je temelj kosovske nezavisnosti.

Sada se stiče utisak u narodu – Briselski sporazum, francuski-nemački plan i američki plan, pa Ohridski sporazum –  da su to neki novi sporazumi, neki novi razgovori o statusu Kosova, pa se onda sa Zapada čuje ‘mora da se formira Zajednica srpskih opština’ (ZSO) , ‘izvršiće pritisak na premijera Kurtija da formira ZSO’… Nemaju šta da vrše pritisak i nemaju nikakve razgovore druge da vode sem jednoga da Srbija mora da prihvati Ahtisarijev plan i da gospodin Kurti mora da prihvati Ahtisarijev plan. On (Kurti) je bio protiv Ahtisarijevog plana kad je taj plan prihvatan u Beču 2006, kad je odlučivano o konačnom statusu Kosova ali je Kosovo taj plan prihvatilo, ugradilo ga u svoj Ustav, u svoje zakone i u Ahtisarijevom planu, koje je Kosovo prihvatilo, je i Zajednica srpskih opština. Pričati o obavezi da se prihvati ono što je već prihvaćeno Ahtisarijevim dokumentom je nešto što je besmisleno. Može eventualno da se priča o Ahtisariju plus kada su u pitanju Zajednice srpskih opština da se još ponešto precizira ali ne može ni gospodin Kurti da govori ‘ja neću Zajednicu srpskih opština’. Pa ona je prihvaćena, ona je u Ahtisarijevom dokumentu. Srbija ne može da odbije Ahtisarijev dokument zbog toga što ga nije prihvatila Rusija u poslednjem času i što Rusija nije ni Kvinta ni Savet bezbednosti. Ahtisarijev dokument je dokument usvojen po rezoluciji 1244 i mi naprosto imamo pred sobom jasnu situaciju da i Ohridski sporazum o implementaciji, i francusko-nemački plan i Briselski sporazum nisu ništa drugo nego hodanje po hodnicima Ahtisarijevog plana. Nazovimo jednom činjenice pravim imenom i tražimo ono što je lako dobiti jer je već usvojeno.

TheGeopost: Prvo de fakto priznanje pa ZSO, kaže Kurti. Srbija zagovara obrnuto.

Drašković: Ima mnogo toga što su Albanci prihvatili u Ahtisarijevom dokumentu i to, posle velikih pritisaka, ja to znam, kojima su bili izloženi 2006. pre svega od Sjedinjenih Američkih Država. Mislim da taj stepen lokalne samouprave koji je dodeljen i zagarantovan nealbanskim zajednicama na Kosovu pa i srpskoj je među najvećim standarima EU i ekonomska, kulturna samouprava opština sa srpskom većinom na Kosovu po Ahtisarijevom dokumentu za nekoliko kopalja je iznad takve autonomije i prava opština u Srbiji. Mi danas možemo da slušamo gluposti i ovde to narod veruje jer je žrtva takve propaganda- poput da nam preti opasnost da Albanci prisvoje naše crkve i manastire, da se moramo boriti za prava srpskog religijskog nasleđa na Kosovu. U Ahtisarijevom dokumentu doslovce stoji rečenica:‘sve crkve manastiri i njihova imovina na Kosovu svojina su Srpske pravoslavne crkve sa sedištem u Beogradu’.

U Ahtisarijevom dokumentu stoji odredba, i ovo su Albanci prihvatili, da se oko 40 crkava i manastira uspostavljaju kao zaštićene zone u koje Albanci ne samo da se ne mogu naseljavati nego ne smeju ni zalaziti bez odobrenja tih manastira odnosno crkava. I manastir Banjska je takođe zaštićena zona po Ahtisarijevm dokumentu. Veliko je pitanje zbog čega taj dokument Albanci počinju sve više kršiti ali su ga prihvatili i ustavno se obavezali da na celoj teritoriji Kosova srpski jezik je ravnopravan sa albanskim, dvojezični je natpis, ćirilica ravnopravna sa albanskom latinicom, mora da se formira specijalna policijska jedinica koja će posebno nadgledati crkve i manastire, da većina pripadnika te jedinice moraju biti Srbi i da njen komandant mora, takođe, biti Srbin.

Druga je stvar sada što je odavde iz Beograda vođena kampanja protiv Srba koji su ulazili u tu policijsku jedinicu da su oni time izdali, da su nacionalni izdajnici jer ulaze u albansku policijsku jedinicu. Pa u koju će policijsku jedinicu da uđu na Kosovu sem u takvu jedinicu. Srpskih policijskih jedinica nema niti ih može biti, ni vojske, ni policije, ni državne vlasti rezolucijom 1244. Narod ovde ne zna da je ta naša bratska Rusija kada je bilo na dnevnom redu procedura za Ahtisarijev dokument izglasala četiri principa i složila se sa četiri principa na kojima počiva Ahtisarijev dokument: nema povratka na stanje pre 1999, drugim rečima, nema povratka države Srbije na Kosovo; nema ujedinjenja Kosova sa Albanijom; nema podele Kosova i četvrti princip, najveći evropski standardi za zaštitu srpskog naroda, njegovih pojedinačnih, kolektivnih, religijskih prava na Kosovu. I ovo je temelj onoga na čemu mora da počiva budućnost i taj sporazum koji napokon mora biti potpisan o sveukupnoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Uzgred budi rečeno, Ahtisarijev dokument kaže jasno da Srbija, iz kojih razloga emotivnih, istorijskih, nije obavezna da formalno prizna nezavisnost Kosova ali je obavezna da prihvati članstvo Kosova u svim međunarodnim organizacijama, uključujući i UN.

TheGeopost: Na to se Vučić često poziva prenebregujući obavezu da prihvati članstvo Kosova u međunarodne organizacije.

Drašković: To piše i u ovome što je u Briselu prihvaćeno, to su sve formulacije iz Ahtisarijevog dokumenta nego što smo mi, odnosno, zapadni predstavnici pomalo zaboravili na taj Ahtisarijev dokument i moraju da insisitiraju na njegovoj primeni od strane Srbije i od strane kosovske vlade.

TheGeopost: Vratimo se na poslednje tragične događaje na Kosovu. Jedan od vinovnika napada u Banjskoj Milan Radoičić nakon priznanja da je učestvovao, biva priveden i pušten nakon samo 12 sati. Da li će ovaj sudski postupak ostati bez odgovora?

Drašković: Usuđujem se prognozirati da njemu nikakvog suđenja neće biti ili ako ga bude bude to će bizi parodija od suđenja. Zašto? Zato što po važećem ustavu Republike Srbije, on nije bio na teritoriji strane države. Po Ustavu Republike Srbije Kosovo je Srbija. Po preambuli Ustava Republike Srbije svi ovi razgovori, dogovori koji se vode između Srbije i Kosova su zapravo razgovori između Srbije i Srbije, to je jedna besmislica a srpski narod je užasnom propagandom prinuđen da bude taoc iIi vernik jedne ovakve besmislice.

Još od rimskog prava, toliko puta sam to ovde govorio, pisao, važi načelo ‘impossibilium nulla est obligation’ – norma koja ne može da se sprovede, ne može da se poštuje nikoga ne obavezuje. Prema tome, vi možete zapisati u Ustavu Srbije da je Kosovo u sastavu Srbije ali ako je u sastavu Srbije onda Srbija mora da vrši vlast nad tim Kosovom, a ona ne vrši nikakvu vlast niti može da vrši nad Kosovom. Prema tome, ta preambula ne obavezuje nikoga. Može Srbija vršiti vlast uspostavljanjem vlasti. Kako? Ratom. A taj rat bi bio užasno kršenje rezolucije 1244 i rat sa NATO. To bi bila katastrofa i za Albance i za Srbe ali definitivno katastrofa za Srbiju. Sa druge strane, zašto se Radoičiću ne može suditi? U krivičnom zakoniku Republike Srbije, što je takođe jedan nonsense, ne postoji krivično delo formiranja paravojne formacije. Njemu se za formiranje paravojne formacije ne može suditi jer se ne može suditi nekome za krivično delo koje ne postoji po srpskom krivičnom zakoniku. Za šta će mu suditi? Recimo za neki saobraćajni prekršaj, ili ne znam zašto. Ali za ono suštinski za šta mu se mora suditi – upad na teritoriju druge države sa naoružanom formacijom, sa arsenalom oružja za nekoliko stotina ljudi – za to mu se neće suditi.

TheGeopost: Kosovo traži međunarodnu istragu o događajima u Banjskoj.  Da li treba da se pokrene takva istraga i ko bi, po vašem mišljenju, trebalo da je vodi?

Drašković:Mislim da mora da se obavi međunarodna istraga i da bude brza. Ovde u Beogradu govore da je neistina ono što istražuju Albanci, Albanci govore da je neistina ovo što tobože istražuju u Beogradu. Prema tome, neka tu istragu brzo, odlučno, obave Kfor i Eulex.

TheGeopost: Postoje navodi o ruskom uticaju u događajima u Banjskoj. Koliko se time zapravo abolira odgovornost Vučića?

Drašković: Ne mogu da aboliraju bilo koga ko je šef države Srbije. Da sam ja šef države Srbije a da ruska služba vršlja po Srbiji i da recimo Vagnerovci mogu da mobilišu ljude po Srbiji i da formiraju kampove za vojnu obuku po Srbiji znao ja ili ne znao za to bila bi to moja odgovornost.

TheGeopost: Plaši li se Vučić Putina?

Drašković: Mislim da bi najbolje bilo da to pitate Vučića. Ja samo znam da je 2012. kada je SNS zasela u sedlo sve bilo puno nade, sve je bilo nadonosno i usvajanje tog Briselskog sporazuma je bilo nadonosno i mnoge druge stvari su se u početku dešavale. U početku se otvoreno govorilo o evroatlantskim integracijama Srbije. Vučić je na Fakultetu političkih nauka tada izjavio da bi 90 odsto svih bezbednosnih i razvojnih problema u Srbiji bilo rešeno kad bi Srbija pristupila NATO savezu. Tačno. A onda je rekao, nažalost, ogromna većina naroda je protiv NATO saveza. Takođe tačno. Ali, zašto je ta ogromna većina srpskog naroda protiv NATO saveza? Upravo zbog ovih moralnih sankcija, moralnog i mentalnog uništenja srpskog naroda od strane propagande orkestrirane od same države. Osim toga, ja to često govorim, odgovorni državnik mora da radi ono što je u interesu naroda i države čak i ako je ogromna većina naroda u tom trenutku protiv toga. Ja citiram zapravo Kemala – pašu Atataturka. Niko nije povukao tako veličanstvene, hrabre, rizične poteze kao Kemal-paša Ataturk kad je od nazadne otomanske Turske preko noći bukvalno stvarao jednu novu, modernu, evropsku Tursku, kada su ga proklinjali, pretili mu da će ga ubiti, da bi mu nakon nekoliko godina, kad su videli rezultate svega toga, prozvali ocem nacije, ocem Turaka. Često ovde govorim, a to sam i Vučiću govorio kad smo se sastajali u tim godinama i kada sam snažno podržavao tu orijentaciju ka Evropi, ka NATO-u da najviše rizikuje onaj ko neće da rizikuje, citirao sam generala De Gola. Nažalost, od ruske agresije na Donbas, koja je počela 2014. ovde talas putinofilije počinje da plavi Srbiju.

Sećam se, Tomislav Nikolić je bio predsednik Srbije, Putin je ovde došao samo na nekoliko sati i otišao u Ljubljanu da tamo prenoći. Za tih nekoliko sati, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić stigao je da ga poljubi devet puta i onda je počela utakmica ko više voli Putina odnosno koga više voli Putin. Ne samo između ljudi u vrhu srpske države nego i među opozicijom. Velika utrka ko je više Putinov. Tako da je ta putinofilija dobila razmere pravog cunamija da bismo danas imali jednu užasnu situaciju zbog koje ćemo se stideti kao nacija pred istorijom  – da je procenat onih među Srbima koji podržavaju zločin nad Ukrajinom veći nego što je među Rusima. Ja stalno govorim – propuštamo istorijsku priliku kao nacija da podržimo Rusiju koja se suprostavlja ovom zločinu nad Ukrajinom i nad Rusijom. Ovo nije zločin samo nad Ukrajinom ovo je zločin i nad ruskim narodom, njegovom slavnom istorijom, kulturom. Odavde niko nije dao podršku nesrećnom Alekseju Navaljnom, niti daje podršku Nobelovcu Dimitriju Muratovu, sjajnom novinaru koji se usred Moskve, u ovom vremenu, usudio da štampa svoje novine na ukrajinskom i na ruskom jeziku. Niko ne daje podršku desetinama hiljada Rusa, mladih, obrazovanih koji su po gulazima jer su protivnici ovog zločina nad dva najveća slovenska naroda. Njima bi mnogo značila podrška Srbije, ali Srbija njima ne daje podršku. Po srpskim gradovima su marširali ludaci sa ludačkim slovom Z, podrške Armagedonu nad Ukrajinom.

TheGeopost: Za Putina je, dakle, potreban trud da mu se umile, dodvore, pokore. Čini se da je obrnuta situacija u odnosu na zapadne zvaničnike. Šta vi mislite?

Drašković: Nije u pitanju samo odnos Zapada prema Srbiji u pitanju je i odnos prema onome što se zbiva u Bosni i prema onome što se događa u Crnoj Gori. Generalno u regionu Zapadnog Balkana mislim da Zapad bukvalno vodi politiku Nevila Čemberlena iz 1936/1937, tu politiku appeasement, odnosno stabilokratije, mazi đavola niz dlaku da bi bio miran, ne talasaj, ne izazivaj jer može biti još gore ako ih podbunis i ako počne rat. Učini sve, popuštaj u interesu mira. Popuštaj kome? Vi ste malopre pitali hoće li Srbija krenuti na Bosnu, hoće li na Crnu Goru. Kako hoće li? Pa da se samo zavrne slavina ideološke, finansijske, crkvene propagandne podrške proputinovim partijama u Crnoj Gori, proputinovim ljudima u Republici srpskoj oni bi pali za sedam dana.

TheGeopost: Ko će to da zavrne?

Drašković: Pa onaj ko daje podršku. Bez podrške Srbije, finansijske, političke, crkvene vrlo brzo bi se stvari u Bosni i Hercegovini počele sređivati. Vrlo brzo bi bio zaustavljen proces rastakanja, razvaljivanja Crne Gore jer je sada najveći neprijatelj Crnoj Gori partija i njen lider koji su počinili dva najveća zločina u očima proputinovih stranaka u Crnoj Gori. Zamislite, usudili su se da obnove nezavisnost Crne Gore 2006, i zamislite uveli su Crnu Goru u NATO Alijansu. To se ne oprašta. A ne smeju da kažu – to su ti zločini koje nećemo da oprostimo. Ne smeju da se usude da to kažu a znaju da nije Crna Gora danas u NATO Alijansi da bi danas Boka Kotorska bila Latakija, zapravo da bi Vagnerovci bili po Crnoj Gori, da bi tekla krv Crnom Gorom da bi odatle došli u Bosnu, a ovuda po Srbiji zapodeli krvno kolo. Ali, o ovim stvarima se ne govori i pred ovim činjenicama žmuri Zapad. Zapad je još na pozicijama Nevila Čemberlena a znamo šta je sve proizvela politika Nevila Čemberlena i ti ustupci Hitleru – ustupci, ustupci, ustupci, na kraju je došlo do zida i počeo je rat.

TheGeopost: Gospodine Draškoviću, za kraj još jedno pitanje. Ako se ne varam u ovoj prostoriji u kojoj razgovaramo Vi ste svojevremeno planirali da oformite evropsku desnicu Srbije. Da li je to tačno?

Drašković: Da, nameravao sam da formiram srpsku desnicu, ali evropsku, građansku srpsku desnicu. I SPO je stranka tradicionalne srpske desnice, dakle one desnice iz 19. veka, one desnice sa početka 20.veka, one desnice čiji je eksponent bio recimo kralj Aleksandar koji nikada za života svoga nije pristao da uspostavi diplomatske odnose sa boljševičkom Rusijom, one desnice čiji je ambasador u Rusiji posle revolucije na prvom diplomatskom prijemu koji je organizovao Lenjin, za strane diplomate, u lice rekao Lenjinu: “Gospodine Iljiču vi ste terorista. Poredak koji uspostavljate je teroristički”. Bio je to naš poslanik, naš ambasador, predstavnik te srpske evropske, građanske desnice Miroslav Splajković. Njegov unuk je u SPO.