KAKO PODRITI PUTINOVU PROPAGANDU

Američki magazin i portal POLTICO u rubrici Stavovi objavio je mišljenje o vaažnosti vođenja pishološkog rata protiv Rusije i na koji način SAD imaju stvarnu priliku da podrivaju Putinovu propagandu.
Ovaj članak napisali su DAVID R. SHEDD i IVANA STRADNER.
Njihov tekst objavljen je 7. 9.2023. pod originalnim naslovom
Vodeći psihološki rad protiv Rusije

      David R. Shedd                 Ivana Stradner

Borba za Ukrajinu neće biti dobijena samo na bojnom polju. Uprkos svom visoko-tehnološkom naoružanju koje je zapad isporučio psihološki rat protiv Rusije ostaje ključna prilika za Sjedinjene države.

Istorijski, takav pristup bio je fokusiran na prodavanje Rusima priče o američkom snu Rusi. Ali ova strategija je relikt Hladnog rata, nepodesna za današnju Rusiju. Umesto zagovaranja pogodnosti Levis farmerki i Holivuda, američke obaveštajne operacije trebalo bi da koriste ruski nacionalizam kako bi preokrenle igru protiv Kremlja – da naglašavaju da štetu koju rat pričinjava Rusiji, da razotkrivaju korupciju vlade i nejednakosti unutar Rusije, kao i da eksploatiše resentiman među etničkim manjinama u Rusiji. Ove, usuđjemo li se tako ih nazvati, ruske taktike biće daleko učinkovitije nego priče o čudesima američke demokratije.

Američkoj vladi nije strana ova vrsta obaveštajnih operacija. Tokom hladnog rata, kako bi apostrofirao slabosti Sovjetskog saveza i pružio autentične informacije narodima zatočenim u sovjetskoj imperiji, Vašington je postao pionir u emitovanju vesti iz sveta kroz svoje inicijative Glas Amerike i Radio slobodna Evropa/Radio Sloboda. Ovi programi javnog informisanja bili su ključni u borbi protiv komunizma.
Od kada je započeo svoju invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, Vladimir Putin je smrskao sve što je preostalo od nezavisnih medija u Rusiji i ograničio je Rusima pristup velikim društvenim mrežama sa Zapada i raznim novinskim agencijama sa Zapada. Ipak, kroz široku rasprostranjenost pristupa internetu preko VPN-a, Sjedinjene države mogu da distribuiraju informacije unutar Rusije kao i da koriste ruske surogate za postavljanje poruka na društvenim mrežama i ruskim platformama.

Postoje, naravno, razlike između moderne Amerike i moderne Ruske Federacije; većina Rusa danas ne želi da njihova zemlja oponaša Sjedinjene države – nostalgični su za „Velikom Rusijom.“ Prema anketi moskovskog nezavisnog Levada-Centra 75 posto Rusa, kojima je servirana konstantna doza anti-Američke i ruske propagande od strane državnih medija, gledaju na SAD u negativnom svetlu. Nacionalizam je takođe u kontinuiranom usponu u Rusiji, dok 56 posto građana smatra da je Josif Staljin bio „veliki vođa.“

Uspon nacionaliza može da predstavlja alatku koju bi SAD mogla da koristi u svojem psihološkom ratu protiv Kremlja. Rusi su veoma ponosni na svoju zemlju i Putin je podgrevao ovaj sentiment sa dve decenije nacionalističke retorike. Rezultat toga je da je malo verovatno da će promocija demokratije kao alternativnog sistema upravljanja biti privlačna prosečnom Rusu. Umesto toga, poput čuvenog snimka Arnonlda Švarcenegera u kojem on osuđuje Putinov napad na Ukrajinu, delotvorniji pristup bi bio isticanje kako je Putin degradirao „veličinu“ Rusije kod kuće i u inostranstvu sa svojim krvavim ratom u Ukrajini. Tačno, neutralno informisanje je moćno oružje u okruženju neumorne propagande. Operacije usmerene na efikasno informisanje mogle bi da pokažu Rusima kako je njihova zemlja od zemlje sa međunarodnim ugledom i prestižom postala svetski parija. Umesto da odbacujemo nacionalističke tendencije, takvi napori mogli da podstaknu kod mnogih Rusa želju da povrate svoju izgubljenu slavu.

Pored toga, podrivanje Putinovog pažljivo kultivisanog imidža snagatora može da erodira podršku među ključnim pro-Kremlj grupama. Ove poruke mogle bi da govore kako je Putinovo vođenje rata bilo loše kao i da pokaže koliko su se Putin i njegovi saveznici obogatili dok se javnost zlopati. Pored razotkrivanja bogatstva oligarha, na primer, uspešna kampanja bi se fokusirala i na to kako vođa Ruske pravoslavne crkve, patrijarh Kiril, uživa u luksuzu Breguet sata od $40,000 dolara, dok skoro 20 miliona Rusa živi u siromaštvu. Sovjetske vođe bivale su disciplinovane zbog preispitivanja ruskog nacionalizma. Aleksandar Jakoviev, šef Odeljenja za propagandu Centralnog komiteta, razrešen je 1972 nakon što je u tekstu za Literaturnaju Gazetu kritikovao ruski nacionalizam. Slično tome, Aleksandar Solžnjencin bio je deportovan i oduzeto mu je državljanstvo zbog „sistematskog sprovođenja akcija koje nisu kompatibilne sa statusom građanina,“ nakon medijske kampanje koja je za njega govorila da se „guši od patološke mržnje“ i kako mu manjka patriotskih osećanja prema Sovjetskom savezu.

Humor može biti moćno oruđe u ovakvim pudhvatima. U atmosferi drakonskih moskovskih zakona o cenzuri pravilo da je „tvoj jezik tvoj najgori neprijatelj“ - koje znači da se mora biti pažljiv šta se priča – uvek je bilo ključno za opstanak. U 2019. godini ruski parlament je usvojio zakon kojim je zaprećeno kaznom od 15 dana zatvora zbog „očitog nepoštovanja“ prema državi, njenim zvaničnicima i ruskom društvu. Ipak čak ni Staljin nije bio u stanju da stane na put satiri, koja je postala najpopularnija forma političkog protesta u bivšem Sovjetskom savezu.

Aktuelne informacione operacije SAD morale bi da obnove sličan fokus na humor – i da daju Rusima matarijal da pričaju viceve o sebi. Od kada je počeo rat u Ukrajini, Putin se nekoliko puta pozivao na Staljinovo nasleđe. E pa možemo i mi s tim da se igramo. Uzmimo za primer Staljinov čuveni slogan „Život je postao bolji, drugovi!“ On se lako može prilagoditi trenutnoj situaciji u Rusiji za izrugivanje Putinu. Kremlj zna da humor može biti opasno oruđe u informacionim operacijama; pre samo nekoliko godina rusko Ministarstvo kulture zabranilo je satirični filmski hit „Staljinova“ zbog ocene da je film „ekstremistički“ i da je „usmeren na ponižavanje ruskog naroda.“ Ali ono ne može da prati i blokira svaki komad satire koji uđe u informacioni prostor.

Informacione operacije SAD morale bi da nastoje da podstiču anti-kremaljske sentimente među etničkim manjinama u Rusiji. Grupe poput Burjata, Jukuta i Čečena suočene su sa konstantnom diskriminaciojom, dok država žmuri na jedno oko. U međuvremenu, tokom rata u Ukrajini, ruska vojska je nesrazmerno regrutovala vojnike među manjinskim grupama u odnosu na ostale, usled čega je broj njih koji su stradali u ratnim dejstvima viši. Ovaj proces regrutacije predstavlja kontinuiranu eksploataciju Kremlja nad onima koji žive u siromašnijim regionima bez prilika za zaposlenje. Putin već strahuje da bi etničke manjine mogle da formiraju secesionističke pokrete i podele rusko multietničko društvo. Zbog toga je nastojao da uspostavi svoju „vertikalu moći“ unutar tih grupa. Pirmera radi, Moskva je nedavno smenila šefa Ruske Republike Tatarstan sa njegove funkcije regionalnog guvernera koji je devedesetih godina tražio nezavisnost. Vašington bi morao da se postara da svaki Tatar u Rusiji zna šta su izgubili i da ih ohrabri da se bore za svoja prava.

Tokom hladnog rata SAD su otvoreno i tajno podržavale disidentske grupe. Iako je važna komunikacija sa prognanim ruskim disidentima kako bi se povećao domet njihovih reči, ovo nije nužno najefikasniji metod kojim se dopire do običnih Rusa i menja njihova percepcija. Rusi koji podržavaju Putina ne gledaju disidentske kanale. Delotvorniji metod bi bio da se dopre do baze podrške Putinou, da se radi unutar te zajednice. Ključan aspekt ruske kulture je poverenje. Kada disonantni tonovi dolaze iz izvora koje Rusi smatraju pouzdanim, oni spuštaju svoj gard. Sjedinjene države zbog toga moraju da nastoje da tiho formiraju partnerstva sa influenserima iz ruskog govornog područja kako bi im pomogla da šire poruke unutar Rusije kojima se kontrira sveprisutnim dezinformacijama iz Kremlja.

Putin je već orno zaorao u informacioni prostor na Zapadu poslednjih godina. Uplitao se u izbore u Evropi i Sjedinjenim državama, podsticao međurasne sukobe u našoj zemlji i na druge načine je nastojao da oslabi naše demokratske institucije. Sada Bajednova administracija može da primora ruskog diktatora da se brani. Sjedinjene države raspolažu sa nizom instrumenata sa kojima mogu da vode delotvorne informacione operacije unutar Rusije – a prosto širenje istine o Putinovoj stvarnoj slabosti je najmoćnije oružje od sviju.



* David R. Shedd je bivši izvršni direktor Vojne obaveštajne službe.

Ivana Stradner je savetnik u Barish Centru za medijski integritet pri Fondaciji za odbranu demokratija.

** radni prevod FBD