Konveregencija protiv deoba

Dve vodeće  organizacije civilnog društva u SAD, SAIS, renomirana Visoka škola političkih nauka Insituta za spoljnu politiku Univerziteta Johns Hopkins i uticajni vašinigtonski, WILSON CENTAR , 18. januara 2022. objavili su  zajedinički Izveštaj o situaciji na Zapadnom Balkanu pod naslovom ''Od krize do konvergencije''. 
Na više od 60 stranica u ovom dokumentu se detaljno, kako je rečeno,razmatra strategija za borbu protiv nestabilnosti na Balkanu na njenom izvorištu. 
Iz ovog obimnog teksta, kojim ćemo se tek baviti u danima koji slede, kojim se zagovara proces konvergencije u regionu, iz uvodnog dela ovde izdvajamo odeljak originalno naslovljen kao Sekvencijalni argument za Konvergenciju

 

Argumentacija u korist konvergencije zasniva se na trinaest izvedenih pretpostavki: 

Prvo, Sjedinjene američke države i Evropska Unija dobrovoljno prepuštaju Rusiji i Kini da šire korozivni, destabilizujući uticaj na Balkanu.

Za razliku od Ukrajine, na Balkanu je NATO je taj koji ima apsolutnu konvencionalnu superiornost. Za razliku od drugih delova sveta, Kina u jugoistočnoj Evropi ne može da parira ekonomskoj i trgovinskoj dominaciji EU. U potpunosti je u moći SAD i EU da – neometani od strane Moskve, Pekinga ili bilo kog regionalnog faktora – povrate stratešku prednost i da vrate Balkan na put integracije u Zapadni sistem.

Drugo, osnovna pretnja interesima Zapada u regionu je politička: etno-nacionalna fragmentacija, koja je sinonim za Balkan.

Čak je i nepovoljna ekonomska situacija, koja potpiruje masovnu emigraciju, izvedena iz ovog osnovnog političkog izazova. Dokle god osnovna etno-nacionalistička pitanja ostaju otvorena za eksploataciju, napredak će biti ograničen u: zauzdavanju demokratskog nazadovanja i rastu ekonomija u regionu; borbi protiv korupcije i uspostavljanju poštovanja vladavine prava; i zaustavljanju napada na životnu sredninu i pospešivanje digitalne agende. Svi ovi napori su od vitalnog značaja i svi su osujećeni eksploatacijom etno-nacionalističkih sporova. Etno-nacionalističko previranje u regionu pruža izgovor prestonicama EU da blokiraju proces proširenja, što dalje ograničava reforme.

Treće, uzrok zloupotrebe etno-nacionalističkih nesuglasica na Balkanu uzrokovan je snagom nacionalizma i strateškog opredeljenja, ne neadekvatnošću instrumenata Zapada.

SAD i EU su bile iznenađujuće efikasne u zaustavljanju i rešavanju etno-nacionalnih konflikata na Balkanu dok strane u sukobu prihvataju supermatiju Zapadnog sistema. Zapadni sistem počiva na poštovanju postojećih granica i suvereniteta svih balkanskih zemalja. Etno-nacionalistička frustracija se razrešava kroz ostvarivanje demokratskih prava, a ne etno-teritorijalnim razdvajanjem ili represijom (što su pristupi koje promovišu Rusija i Kina). Kišobrani NATO bezbednosti i ekonomski, institucionalni, pravni i vrednosni okvir EU – kao i mogućnost pristupanja ovim dvema evroatlantskim organizacijama u svojstvu punopravnih članova – podupiru Zapadni sistem.

Tamo gde je ovaj osnovni preduslov – prihvatanje Zapadnog sistema – ispunjen, Vašington i Brisel su posredovali u poštenim, efikasnim i održivim rešenjima balkanskih razmirica, što je dovelo do značajnih reformi.

Četvrto, jedna zemlja u regionu – Srbija – ne prihvata Zapadni sistem.

Srbija je najveća država među Šestorkom Zapadnog Balkana. Etnički Srbi žive u značajnijim brojevima u četiri različite države izvan Srbije: Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Kosovu i Crnoj Gori. To znači da je demokratska stabilnost u regionu inherentno povezana sa demokratskom stabilnošću u Srbiji.

Pre nego mnoštvom nerešivih problema, Balkan je zaglibljen u principu zato što jedna zemlja – i jedan režim - nije svrstana u i nije opredeljena za Zapadni sistem. Napori za razrešavanje hrvatsko-bošnjačkih izbornih nesuglasica u Bosni i Hercegovini, dok Republika Srpska preduzima korake ka secesiji, ilustruju uzaludnost pokušaja dogovaranja “separatnog mira”.

Revizionistička Srbija koja kod kuće proizvodi “institucionalni zaokret”, i promoviše “Srpski svet” u regionu, suprotsnost je Zapadnog sistema.1

Peto, nesposobnost Srbije da prihvati Zapadni sistem posledica je uticaja koji Beograd ima nad Kosovom.

Prepreku za Srbiju ne predstavlja “ugroženi položaj” etničkih Srba u susednim zemljama koji su, kao i većina manjina2 u regionu, suočeni sa velikim izazovima. Zapravo, uticaj koji Beograd ima nad Kosovom – koje ne može da pristupi ni EU ni NATO-u bez prećutne “saglasnosti” Beograda – sputava i Srbiju i region.

Kosovo je predstavljalo prepreku za sve demokratske vlade u Srbiji nakon pada srpskog diktatora, bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Za neliberalni režim koji predvodi aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, uticaj na Kosovo je pogodnost – koja režim čini imunim prema pitanjima Zapada zbog njegovih regresivnih postupaka kod kuće i suberzivnih politika u susedstvu.

Šesto, izvor uticaja Srbije je odbijanje pet zemalja EU/četiri članice NATO-a da priznaju Kosovo.

Kakve god da su njihove pobude ili motivi, stav pet zemalja članica EU koje ne priznaju Kosovo omogućavaju destruktivni uticaj Beograda. Ovo najbolje ilustruje njegova suprotnost, neposredno priznavanje Kosova od strane NATO četvorke3 omogućilo bi Kosovu neblokiran prolaz ka članstvu u Savezu, što bi eliminisalo uticaj Srbije, bez pribegavanja iznudi, sankcijama ili drugim oblicima pritiska.

Sedmo, “konvergencija” NATO četvorke – čak ne nužno otvoreno priznanje – umanjiće uticaj Srbije, bez da pruži izbornu korist režimu. Dokaz za to leži u kampanji nepriznavanja koju vodi Beograd.

Više skromnih koraka od strane ne-priznavaoca, poput prijema Kosova u NATO-ovo Partnerstvo za mir, na primer, ili podrška zahtevu Prištine za članstvo u Interpolu značajno bi umanjilo uticaj Srbije i time pospešili mogućnost za Dijalog. Dokaz za to leži u intenzivnoj kampanji režima protiv tako benignih koraka kao što su dozvoljavanje Kosovu članstva u Interpolu, organizaciji posvećenoj borbi protiv transnacionalnog kriminala.

Više nego kao vid ispoljavanja moći, opsesivna kampanja Beograda za “ne-priznavanje” otkriva akutnu zavisnost režima od kosovskog pitanja, veću nego bilo koje prethodne vlade posle Slobodana Miloševića. Ograničavanjem sposobnosti Vučićevog režima da izoluje Kosovo, čime se zauzdava moć Beograda, stvaraju se mogućnosti za pregovore o Kosovu, kao i unutar Bosne i Hercegovine.

Konvergencijom se od Srbije ne zahteva ništa novo; ona samo predstavlja gubitak srpskog uticaja – nešto što će režim morati da objasni opoziciji i javnosti. Upadljiva anksioznost režima oko priznanja sugeriše da će imati teškoće da koristi konvergenciju, pre ili nakon izbora ovog proleća.

Osmo, konvergencija će umanjiti prenaduvana očekivanja u vezi sa sporazumom oko Kosova u srpskoj politici, čime će se otvoriti vrata za dostojanstven, stabilizujući sporazum.

Bez svog apsolutnog uticaja nad Kosovom, očekivanja unutar srpske politike u pogledu toga šta predstavlja dostojanstven sporazum oko Kosova će varirati. Kako ne može da ispuni obećanje „Srpskog sveta“ režim će biti podstaknut da proredi revizionističku retoriku. Kao što je to činila i u prošlosti, Srbija može da ide ka prihvatanju sadašnje stvarnosti i odgovornosti Srbije za njenu politiku tokom ratova.

Kada je odnos snaga unutar Dijaloga kojem posreduje EU načelno izjednačen – i priznat – Beograd i Priština mogli bi da ispregovaraju dostojanstven, stabilizujući sporazum koji bi u potpunosti štitio kosovske Srbe unutar ujedinjene, suverene Republike Kosovo, nezavisne od Albanije. Uz posredovanje EU i SAD, strane bi mogle da ispregovaraju efikasne garancije za zajednicu kosovskih Srba, uključujući tu i „Asocijaciju/Zajednicu srpskih opština“, kompatibilnu sa punom funkcionalnošću Kosova.

Deveto, konvergencija otvara put ka rešavanju Kosova na način koji isključuje i „Veliku Albaniju“ i „Veliku Srbiju“.

Što je Republika Kosovo unitarnija, sa neokrnjenim severom i jugom zemlje, manje je moguća bilo kakva „unija Kosova i Albanije“. Kosovo bi od katalizatora za nasilni raspad Jugoslavije postalo kamen temeljac demokratske stabilnosti u regionu.ž

Suprotno tome, direktna deoba Kosova, neizbežno bi dovela do egzodusa srpske zajednice sa juga zemlje, čineći tako „uniju“ neminovnim ishodom. Dalje, „Unija“ bi pospešila „veliko-albanski“ separatizam u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, čime bi se osnažili i legitimisali zahtevi za stvaranjem „Velike Srbije“ iz Beograda. Put ka prolongiranoj nestabilnosti, masovnim pomeranjima stanovništva i konflikt širom regiona otvoril bi mogućnosti za Rusiju i Kinu da se okoriste tom situacijom. Konvergencija takvu mogućnost isključuje.

Deseto, „konvergencija“ pozicija ne-priznavanja unutar EU i NATO većine uticaće na stratešku računicu Srbije, koja će Beogradu omogućiti da prihvati Zapadni sistem.

Ulaskom Kosova NATO sa lakoćom se savladava njegov put ka članstvu u UN, koji blokiraju Rusija i Kina. Članstvo u UN je mnogo manje značajno za Kosovo i nije neophodno da bi Priština pristupila Savezu. Kada Kosovo bude išlo ka članstvu u NATO-u, vrednost ruske i kineske političke podrške Beogradu će se urušiti.

Nesposobna da se odbrani od kritika Zapada, režimska šarada „balansiranja“ između Istoka i Zapada bi se takođe urušila, čime bi u Beogradu nastao prostor za novu stratešku kalkulaciju. Zajedno sa novom ozbiljnošću u Briselu po pitanju proširenja EU, Srbija bi konačno mogla da zauzme svoje mesto u Zapadnom sistemu – kao ponosna nacija u miru sa drugim ponosnim nacijama u regionu.

Kada ne bude imala mogućnosti da revidira sporazume iz devedesetih, podsticaji za revidiranje činjenica o ratovima devedesetih bi se raspršili, zajedno sa slavljenjem ratnih zločinaca iz te ere. Mogućnosti za pomirenje u regionalnim sukobima bile bi veće.

Jedanaesto, razrešenje dugotrajne krize u Bosni i Hercegovini postalo bi moguće, kao i pomak u Crnoj Gori u odnosima između Srba i Crnogoraca.

Ratno vreme i post-ratni period pokazuju da je hrvatski separatizam u Bosni i Hercegovini uslovljen srpskim odbacivanjem. Bošnjački demografski oportunizam bio bi sputan ponovnim dogovaranjem manjkavog Dejtonskog okvira, koji trenutno podstiče srpski separatizam i njegovu hrvatsku varijaciju. Američke sankcije prema pojedincima poput Milorada Dodika – čak i ako bi se proširile i na druge – korak su u dobrom pravcu, ali neće omogućiti preduslove za reviziju Dejtona: prihvatanje trajnosti i održivosti bosanske države od strane Srba.

Crnogorski identitet spojen je i zavisi od nezavisne države inkorporirane u Zapadne institucije. Crna Gora ovo ne može postići bez sveobuhvatnih reformi, koje u velikom delu zavise od formule za koegzistenciju između dve najveće grupe u zemlji, Crnogoraca i Srba. Ova formula – i reforme koje su neophodne da bi je omogućile – može se pronaći samo ako je zemlja oslobođena od subverzija svog većeg suseda, Srbije. Konvergencija omogućava ispunjavanje ovog uslova.

Dvanaesto, Bajdenova administracija može zajedno sa Grčkom da ostvari prilike unutar NATO četvorke, nakon kojih bi eventualno u konvergenciju ubacili čak i Kipar.

Izvan svoje proaktivne, „konstruktivne“ politike prema Prištini, Atina je uklonila glavnu prepreku za priznavanje Kosova od strane Grčke: potencijalne posledice po Severni Kipar. Grčka politika je rukovođena grčkim interesima za stabilnošću duž njene severne granice i pretnjom Turske. Atina i Vašington se slažu po pitanju Turske u vezi ključnog uslova za regionalnu stabilnost: okončanje svih oblika etno-nacionalističkih fragmentacija, bilo da je kroz deobe, ujedinjenja, razmene teritorija ili slične destruktivne metode.

Konvergencijom se postiže grčko priznanje obuhvatanjem Atine, ne njenim izlaganjem, širem apelu ka sve četiri zemlje ne-priznavalaca koje su članice NATO-a. Alijansa je preferirana institucija za konvergenciju, jer NATO:

- Prvo, ne obuhvata Kipar, što je plus kako za Nikoziju tako i za Atinu,

- Obuhvata Ujedinjeno Kraljevstvo, što je plus za Vašington.

- Predstavlja najprivlačnije rešenje za Kosovo, što je plus za EU i SAD u ostvarivanju koraka u napred

- jest najjači instrument odvraćanja ruskog i srpskog avanturizma.

Konvergencija se nadograđuje na pozitivnu, pro-Zapadnu dinamiku širom EU petorke, izuzev Kipra koji ruski uticaj ne smatra toliko malignim. Momentum među drugim ne-priznavaocima može da umanji tvrdokorni stav Kipra po pitanju Kosova, budući da Nikozija obično izbegava da bude jedina prepreka. Nikozija bi, na primer, umesto da glasa protiv ulaska Kosova u Interpol samo mogla da bude uzdržana.

Trinaesto, postoji deset načina na koji Bajedenova administracija može da radi na konvergenciji, plus dva unilateralna koraka koja mogu da preduzmu SAD: postavljanje Specijalnog izaslanika za priznanje Kosova, uparenog sa najavljenom namerom Vašingtona da će sankcionisati bilo kakvo promovisanje „unije“ između Kosova i Albanije.

Ta dva koraka zaokružuju stratešku viziju Vašingtona za Balkan, zasnovanu na demokratskoj koegzistenciji i koja se protivi etno-nacionalističkim podelama u bilo kom obliku. Postavljanje Specijalnog izaslanika demonstrira svim stranama, uključujući ne-priznavaoce, ozbiljnost administracije po pitanju konvergencije i njene svrhe: dostojanstvenog, stabilizujućeg i trajnog rešenja spora između Srbije i Kosova i demokratski rasplet širom regiona.

*  OD KRIZE DO KONVERGENCIJE  potpisuju: 1) kao koordinator projekta 1+2+5 (SAD - Srbija i Kosovo+ 5 članica EU koje ne priznaju Kosovo kao državu)   i glavni autor Edward P. Joseph (SAD), 2) dr Branislav Radeljić, 3) dr Lulzim Peci, 4) dr Iulia Joja i 5)Jan Cingel i 6) Pol Vila Saria

** radni prevod FBD