Evropski parlament dodelio je Alekseju Navaljnom, najpoznatijoj ruskoj opozicionoj ličnosti, koji je prošle godine otrovan Novičokom i koji se sada nalazi u zatvoru, glavnu nagradu Evropske Unije u oblasti ljudskih prava - Nagradu za slobodu misli Andrej Saharov. 

15. decembra 2021. umesto Navaljnom, uručena je njegovoj ćerki Dariji, kojoj je prethodno uručena i Nagradu Ženevskog foruma za ljudska prava dodeljena njenom ocu!
 
Svečana dodjela nagrade Saharov održana je u Evropskom parlamentu. Tokom ceremonije, Daria Navalnaya je održala govor o "pragmatizmu" evropskih političara.  Poslije ovog govora doživela je ovacije evropskih parlamentaraca
Ovo je bio njen govor.

Beseda protiv pragmtizma EU

Daria Navalny 

Haj! 

Puno hvala! Pre nego što počnem sa svojim govorom, žella bih da kažem kako  sam neverovatno zahvalna što sam ovde i što sam primila  nagradu koja je dodijeljena mom ocu. A u isto vreme, apsolutno sam uplašena. Velika mi je čast da stojim ovde pred vama. Kao dvadesetogodišnja studentkinja koja slabo razume politiku, jako sam uplašena i zabrinuta da neću nešto upropastiti. Hvala! 

Kada sam prvi put čula da je moj otac Aleksej Navaljni dobio nagradu Saharov, bila sam veoma srećna iz dva razloga. 

Prvo: To je velika čast, priznanje za njegove zasluge i uvažavanje rada koji su obavili on i njegove kolege  i koji nastavljaju da obavljaju. I što je najvažnije, to je signal onim desetinama miliona ljudi u mojoj zemlji koji nastavljaju da se bore za bolju sudbinu Rusije. 

Navešću i drugi razlog, iskreno, mada je pomalo sramota. Moj otac je dobio nagradu Evropskog parlamenta. I kao što razumete, morate doći pred parlament i održati govor. Nažalost, iz očiglednih razloga, on danas ne može biti ovde. Onda sam pomislila – verovatno bi neko trebalo da što brže  otrči za kartu za Strazbura i iskoristi priliku da lično vidi ovo divno mesto.
Ali, nakon nekog vremena, shvatla sam da bi to zapravo moglo postati noćna mora za mene i moju porodicu - putovati na razne konferencije i samite, govoriti u ime svog oca, verovatno primati i neke nagrade. Ali dok ja idem po tim konferencijama i pišem te govore, on je u zatvoru. Nastaviću da putujem, čitajući vesti o strašnim uslovima u kojima se nalazi moj otac. I tu se ništa ne može - ja putujem i nastupam, a on je i dalje u zatvoru. 

A to se ne odnosi samo na Alekseja Navaljnog. 

Gdje su sada laureati prošlogodišnje nagrade Saharov - članovi beloruske opozicije? Uglavnom u zatvoru. 

Gdje je dobitnik Nobelove nagrade za mir 2010. Liu Xiaobo? Umro je u zatvoru. 

I danas se pitam: zašto je tako teško spasiti od zatočeništva one koji se bore za ljudska prava? Zašto ih još u 21. veku bacaju u zatvore širom sveta, uključujući i zemlje koje se geografski nalaze u Evropi?

Evropa je velika i svemoćna. Volja stanovnika Evrope izražena je u rezolucijama poslanika Evropskog parlamenta. To su jasne, ispravne i iskrene rezolucije koje podržavaju Velika Britanija, SAD, Australija, Novi Zeland i ceo slobodni svijet. Ali još uvijek ima onih koji i dalje idu u zatvor, poput mog oca, gledajući kako u zatvor odlazi i sve više njihovih pristalica.

Znate, čla sam već mnogo puta i sigurno ću to ponovo čuti ovde u hodnicima nakon ceremonije. „Znaš, Dašo -reći će mi  - razumem kako se osećaš, jer se radi o vašoj porodici i najmilijima. Ali, ipak, u stvarnom svetu moramo biti pragmatičniji." 
I u ovim hodnicima ću pognuti glavu i odgovoriti: "Da, naravno." 
Šta drugo da kažem? Ja sam samo 20-godišnja studentkinja i ne osećam se samouvjereno u svađi sa iskusnim pragmatičarima.

Međutim, danas, koristeći to što imam mikrofon, niko mi ga neće oduzeti i ne moram ni sa kim lično da se svađam i da se istovremeno osećam nepristojno, želim da se suprotstavim tom pragmatizmu.

Ovo je nagrada Saharov. A Andrej Saharov je verovatno bio jedan od najnepragmatičnijih ljudi na planeti. Ne razumem zašto oni koji se zalažu za pragmatičan odnos sa diktatorima ne mogu da otvore istorijske knjige. To bi bio vrlo pragmatičan korak. A kada se jednom zakorači, biće vrlo lako razumeti neizbežni politički zakon: smirivanje diktatora i tiranina nikada ne funkcioniše.

Koliko god ljudi pokušavali da se zavaraju u nadi da će se sledeći zlikovac koji se drži vlasti ponašati pristojno  odgovarajući na ustupke i flert, to se nikada neće dogoditi. Sama suština autoritarne moći podrazumeva stalno povećavanje agresije i potragu za novim neprijateljima.

A oni koji su jednom rekli: „Nemojmo vršiti pritisak na Lukašenka“ i koji su nastavili dijalog sa njim dok je on tukao ljude i bacao ih iza rešetaka, postigli su samo to da sada, da bi nekoga zatvorio, Lukašenko prizemlji ceo putnički avion . 

Ima još jedna stvar koju pragmatici iz nekog razloga ne žele da urade, a koja ih tera da se sete moguće potrošnje i ekonomskih gubitaka, pa samo da uzmu kalkulator i vide po kojoj ceni se njihov pragmatizam  ukazuje za evropske porezne obveznike.

Godine flertovanja sa Putinom dale su mu da shvati da ne treba da započne rat da bi povećao svoj rejting. 
Koliko će rat sa Ukrajinom koštati Evropu? Čak i sada, uprkos vestima da se ruska vojska nalazi na granicama Ukrajine, niko o tome ne govori. Nikakva pragmatična trgovina i saradnja neće nadoknaditi direktne gubitke koji će biti nastali. Da ne spominjemo cenu vremena koje su zapadni političari poput vas potrošili na rešavanje [rusko-ukrajinskog] problema umesto na rešavanje problema svojih zemalja.

Jedan od lidera ruske opozicije, Boris Nemcov, upucan je  s leđa ispred Kremlja. Pragmatici su rekli: „Ne možemo ništa da učinimo povodom toga. Ograničimo se na oštre izjave i nastavimo dijalog." Zatim ubijaju drugog, trećeg, četvrtog u centru Berlina, petog u Velikoj Britaniji . Zatim dižu u vazduh magacine po Evropi i  počinju da ubijaju uz pomoć hemijskog oružja . 

Znamo samo za neuspešne pokušaje atentata. Koliko ih je bilo uspešnih?!!!

Sada znamo da je u okviru  Putinovih specijalnih službi stvorena prava grupa terorista, koji ubijaju građane moje zemlje bez suđenja i pravde. Bili su blizu da ubiju moju majku, skoro su ubili mog oca. 

I niko ne može da garantuje da sutra i evropski političari neće početi da padaju mrtvi samo dodirujući kvaku . 
Vi već povećavate budžet za policiju i izdvajate veliki novac za specijalne službe. Trošite milijarde dolara da pronađete nove načine za identifikaciju toksičnih supstanci. A sve su to posljedice pragmatizma.

“Ne pritišći! Moramo nastaviti sa oprezom i ne ljutiti ih”, kažu pragmatičari. A sutra, inspirisani polovičnim merama Zapada, diktatori dovoze hiljade ljudi na granice Evropske unije , teraju žene i decu da jurišaju na granične ograde potajno se nadajući da će neko od njih biti upucan ili zgažen u gomili . 
Nek' pragmatici  odgovore koliko će to koštati Poljsku, Litvaniju ili celu Evropsku uniju?

P!ragmatici će mi reći: „Šta hoćeš? To su suverene države. Oni imaju svoje vlade. Naše mogućnosti su vrlo ograničene. Predlažeš li pokretanje nuklearnog rata kako bi oslobodila političke zatvorenike?" 
Naravno, ne predlažem da se započne rat.  Ali napomenuću da je već počelo, i da ima pravih žrtava. Koriste i sajber i hemijsko oružje.

Činjenica da evropske banke peru milijarde Putina i njegovih prijatelja. Jahte Putinovih oligarha izazivaju senzaciju na evropskoj obali Mediterana. Iako je  99% najviših zvaničnika u Rusiji i Belorusiji direktno povezano s kriminalom, oni i dalje mogu slobodno sa svojim porodicama da putuju Evropom! To su stvarni znaci da mnogi donosioci odluka ne pokušavaju da dobiju čak ni male bitke u ovoj borbi.

Čini mi se da je problem u tome što želja da se stalno iznova okreće diktatorima, da ih ne ljutite, da što duže ignorišu njihove zločine nije pragmatičan pristup. 
Vreme je da se otvoreno kaže: Pod maskom pragmatizma kriju se cinizam, licemjerje i korupcija. Postoji stalni rat između idealizma i pragmatizma. U evropskoj politici se vode žestoke borbe. Ali čak ni izbor pragmatizma ne bi trebalo da znači izdaju svojih ideja.

Kada sam pisala ocu i pitala šta želi da kažem u svom govoru pred vama, on mi je odgovorio: „Reci im kako niko ne treba da izjednačava Rusiju sa Putinovim režimom. Rusija je deo Evrope, a mi se borimo da zaista postanemo njen deo. Ali takođe želimo da se Evropa bori za sebe, za divne principe koji su u njenim tewmeljima. Borimo se za Evropu koja oličava ideju trijumfa ljudskih prava, demokratije i jedinstva.  Ne želimo Evropu kancelara i ministara koji sanjaju da dobiju posao u odborima direktora Putinovih državnih kompanija ili da vozaju na jahtama oligarha."

Danas na ovoj sceni, primajući ovu divnu visoku nagradu umesto mog oca Alekseja Navaljnog, zahvaljujem vam se i u vašim licima pozdravljam Evropu ideja i principa. 
Evropska unija je neverovatno čudo koje su stvorile nacije koje su  kroz svoju historiju međusobno ratovale. Uprkos svim problemima i poteškoćama, EU će nastaviti da postoji. Verujem da će u budućnosti moja zemlja postati deo toga.

Na kraju svog govora citiram mog velikog sunarodnika po kome je ova nagrada i dobila ime. “Moja je sudbina bila na neki način izuzetna. Ne iz lažne skromnosti, već iz želje da budem precizan, napomenuću da je moja sudbina ispala veća od moje ličnosti. Samo sam pokušao da budem na nivou svoje sudbine." 
Nadam se da svi imamo snage da budemo na nivou svojih sudbina.

Sloboda za Alekseja Navaljnog!