Rusija viđena iz ugla NATO


NATO REVIJA objavila je tekst o šta se može očekivati u bliskoj budućnosti kad su u pitan ju odnosi NATO-RUSIJA. Tekst je napisao dr MARK GALEOTTI, a objavljen je 12. novembra 2021 pod originalnim naslovom Iznutra i  spolja: Šta promena ruske unutrašnje politike znači za NATO

    dr Mark Galeotti

Čini se da odluka Rusije da obustavi aktivnosti svoje delegacije u NATO-u i zatvori kancelarije Alijanse u Moskvi predstavlja naglo pogoršanje odnosa sa Zapadom. Međutim, kopajući ispod površine, takvi potezi često imaju manje veze s globalnom nego unutrašnjom politikom. IIi su, bar, odraz niza procesa koji se odvijaju u Rusiji i zabrinutosti ostarelog rukovodstva čiji je prioritet da zadrži vlast u zemlji.

Doduše, svi su međunarodni odnosi oblikovani domaćim faktorima, od interesa vladajućih elita do snaga nacionalnih ekonomija, društava i politika. Njima obično nesrazmerno dominira viši lider, pošto je spoljna politika manje ograničena javnom odgovornošću i pažnjom. Lideri koji veruju da su ugroženi mogu pojačati uočene spoljne izazove kako bi odvukli pažnju svoje populacije i opravdali represiju, dok oni koji osećaju da njihova moć ili značaj opadaju mogu da traže novu svrhu u međunarodnim pitanjima. Svi ovi faktori se posebno odnose na modernu Rusiju, a to ima poseban značaj za NATO, jer nastoji da identifikuje, odvrati i odgovori na sve potencijalne izazove sa Istoka.

Opkoljeni Kremlj

Poslednjih godina došlo je do stalnog urušavanja legitimiteta režima u Rusiji, jer je 'efekat Krima' koji je rezultat opšte popularnosti aneksije, nestao. Stagnirajuća ekonomija, u kojoj plate ne uspevaju da održe korak sa rastućim cenama, zvanična korupcija i loše postupanje s pandemijom COVID-19, sve je to umanjilo podršku predsedniku Vladimiru Putinu i, što je još upečatljivije, bloku Jedinstvene Rusije koji predstavlja Kremlj u parlamentu. Septembarski izbori za donji dom zakonodavnog tela, Državnu dumu, masovno su okarakterisani kao teško namešteni, pri čemu su neki posmatrači procenili da je Jedinstvene Rusije u glasanju zadobila oko 30%, a ne zabeleženih 49,82%.

Ovo opadanje javne podrške poklopilo se sa sve ratobornijim i nacionalističkim tonom u retorici Kremlja kod kuće i avanturizmom u inostranstvu. U određenoj meri, čini se da je ovo suštinska instrumentalizacija. Stari društveni ugovor, po kojem je Putin Rusima obećao kontinuirano poboljšanje kvaliteta života u zamenu za političku kontrolu, očigledno je prekršen. Umesto toga, Kremlj nastoji da predstavi ugroženost zemlje, opkoljenu tvrđavu okruženu neprijateljima koji bi da joj uskrate pravo mesto u svetu i preoblikuju Rusiju po njihovoj meri.. Kao rezultat toga, ideja koju je iznio Kremlj jeste da bi Rusi trebalo da ostave po strani svoje zamerke i podele i zarad dobrobiti nacije podrže režim.

Ma koliko da se ova poruka snažno nameće kroz državne propagandne kanale, čini se da ima vrlo ograničen uspeh. Obični Rusi možda nemaju fokus za svoje nezadovoljstvo, ali nisu uvereni ni da su pod vojnom pretnjom. Čak i najveći jastrebovi medju ruskim liderima skloniji su uopštenijim iskazima o programima koji bi da , prema rečima sekretara Saveta bezbednosti Nikolaja Patruševa, 'destabilizuju društveno-političku situaciju u zemlji, inspirišu i radikalizuju protestni pokret i naruše tradicionalne ruske duhovne i moralne vrednosti.'

Osim toga, očito nisu entuzijastični ni za inostrane avanture – Krim je bio poseban slučaj. Čak i u ukrajinskom Donbasu, Moskva se oslanjala na saveznike, dok su u prvim danima sirijskog raspoređivanja direktne kopnene borbene misije izvodili - plaćenici. Svestan političkih rizika slanja ruskih vojnika u opasnost, u ratove za koje većina stanovništva nije zainteresovana, Kremlj se umesto toga oslanjao na sumnjive saveznike.

''Gibridnaya voina''

Iako je teško sa sigurnošću utvrditi šta se dešava u Putinovom najužem krugu, čini se da on i uticajni saradnici kao što su Patrušev, direktor Federalne službe bezbednosti (FSB) Aleksandar Bortnikov i direktor spoljne obaveštajne službe (SVR) Sergej Nariškin zaista veruju da postoji pretnja sa Zapada. Nevolje Kremlja – od ekonomskog usporavanja do uspona opozicionog lidera Alekseja Navaljnog – pripisuju se otvorenoj i prikrivenoj manipulaciji Zapada. Za njih je hibridno ratovanje – gibridnaya voina – nešto što NATO koristi protiv Rusije, a ne obrnuto.

Odluka da se 2020. otruje Navaljni, na primer, verovatno je proistekla iz uverenja da je on ili svesno radio za Zapad, kako bi pokušao da potkopa Kremlj, ili je u suprotnom postao neuki pion. Isto tako, kontinuirana kampanja političkog ratovanja protiv NATO-a, koristeći razne mere, od dezinformacija do korupcije radi podele, ometanja i demoralizacije država članica, upravo ima za cilj da poremeti Alijansu koju Moskva shvata daleko moćnijom u gotovo svakom smislu – sve dok je jedinstvena. Bilo da navija za katalonske separatiste ili podržava radikalne levice ili desnice, ruski cilj je da neutrališe NATO tako što će ga destabilizirati. Čak i avanturizmom izvan NATO područja, od podsticanja etničkih podela na Balkanu do podrške venecuelanskom režimu,

Ovaj kontekst je ključan ne da se ne pravdaju neprijateljske aktivnosti Kremlja, već da se naglasi stepen do kojeg se on može smatrati ofanzivno defanzivnim. Drugim rečima, baš kao i u klasičnim sukobima, Moskva kontraofanzivni ili čak preventivni udar smatra neophodnim elementom umetnosti odbrane. U trenutnoj konfrontaciji sa Zapadom, smatra da je najbolja odbrana često pokušaj da se razbije jedinstvo i volja njenih pretpostavljenih protivnika.

Vojni manevri

Ova tradicija 'agresivne odbrane' manifestuje se u kontinuiranoj reformi i ponovnom naoružavanju oružanih snaga. Nedavne operativno-strateške vežbe Zapad-2021, na primer, nisu bile samo prilika da se testira i prikaže niz vojnih sposobnosti, od noćnog padobranstva, prvog u postsovjetskom vremenu, do kombinovanih operacija elektronskog ratovanja, već su ponudile koristan uvid u rusko razmišljanje. Dok su kasnije faze vežbe bile snažne kontraofanzivne operacije, one su, kao odgovor na stranu pretnju, bile eksplicitno defanzivne.

Ipak, očigledno uverenje da bi NATO – ili koalicija država članica – mogao istinski napasti Rusiju (ili Bjelorusiju) i dalje pokreće razmišljanje Kremlja. Dok se naoružavaju, obučavaju i planiraju za potencijalni sukob sa NATO-om, oružane snage takođe igraju sve veću ulogu u širim političkim ratovima Kremlja. Vežbe, pozadinske diverzione patrole i agresivne konfrontacije na moru i u vazduhu, organiziraju se kako bi se podstaknuo strah od rata u nekim evropskim članicama, s nadom da će izazvati pozive za veliku nagodbu s Moskvom. Masovna koncentracija snaga na ukrajinskim granicama s proleća 2021. nije imala za cilj samo zastrašivanje Kijeva, već je izvršila i pritisak na novog američkog predsednika Joea Bidena da se sastane s Putinom, na samitu koji je predstavljen kao dokaz da Rusija ostaje velika svetska sila. Sirija – oko koje politiku vodi Ministarstvo odbrane, a ne spoljnih poslova – istovremeno jeste poligon za obuku sledeće generacije ruskih oficira, demonstracija volje i kapaciteta Moskve da se rasporedi izvan svojih granica i politički poduhvat kroz koji se pritisak na Zapad može po želji, povećavatI ili smanjivati.

Nije ni čudo da će, nakon godina u suštini uravnoteženog budžeta za odbranu, savezni budžet za 2022-24. dostići porarast vojne potrošnje 15%, s dodatnih 129 milijardi rubalja (1,77 milijardi dolara) čime će ukupan iznos biti 3,51 bilion rubalja (48 milijardi dolara), uz planove za nastavak povećanja, kako bi se ukupni budžet u 2024. godini povećao na 3,81 biliona rubalja (52 milijarde dolara). S obzirom na suštinski stagnirajuću prirodu ruske ekonomije – i činjenicu da direktna poređenja između rublje i dolara značajno potcenjuju efektivnu vrednost budžeta, koja je u stvari skoro tri do četiri puta veća od dolarske brojke, ovo je očigledno ozbiljna obaveza , povećavajući ućešće vojske u ukupnom saveznom budžetu sa 14,4% na 15,3%.

Politički rat

Budžet za obaveštajne službe je mnogo manje jasan, umotan u potrošnju na bezbednosne agencije kao što su policija i paravojna Nacionalna garda, čije zajedničko finansiranje raste za 17% u 2022, što je najveće godišnje povećanje od 2012. Ipak, izvještaji sugerišu da će obavještajne agencije dobiti nesrazmeran deo toga, s tim da će još više dodobiri u narednim godinama. Mnogo toga će biti usmereno na domaću bezbednost i suzbijanje potencijalne opozicije, ali će verovatno podstaći nastavak avanturizma u inostranstvu, od špijunaže do subverzije.

Obaveštajna zajednica zapravo nije samo korisnik ove rastuće tendencije Kremlja, da povezuje spoljnu i unutrašnju politiku, i da vidi spoljni utjecaj iza svojih unutrašnjih problema. Ona takođe aktivno podržavaju i šire tu ideju. Nedavno je Patrušev – bivši šef FSB – tvrdio da „Vašington nema prijatelja u svetu, već samo svoje sebične interese” i da se aktivno meša u ruske poslove. Isto tako, direktor SVR-a Naryshkin je tvrdio kako ‘‘Sjedinjene američke države i njihovi saveznici ne odustaju od pokušaja izvoza svojih zapadnih – ja ih nazivam totalitarno-liberalnim – vrednostima kako bi uticali na našu državu u smislu promene spoljne i unutrašnje politike’’.
Bez obzira da li se u njih iskreno veruje ili je to jednostavno zgodna politička poruka (dok dokazi sugerišu prvo), stalni tok takvih poruka informiše i pokreće politiku i, koliko se može videti, takođe oblikuje Putinov pogled na svet.

Trajni problem

Ne postoji stoga verovatnoća bilo kakve suštinske promene u fundamentalnoj ruskoj politici sve dok je na vlasti Putinova administracija. Svakako postoji prostor za odvraćanje, pregovaranje i druge mere da se utiče na proračun rizika i mogućnosti u Kremlju. Nema sumnje da nove ciljeve NATO-a čini bilo kakav direktan vojni sukob – kokji je vrlo malo verovatan – čak i manje prihvatljiv i kod najvećih ruskih jastrebova i nacionalista, dok potencijalno stvaraju više prostora za dijalog. Na kraju krajeva, iako oportunistički rado potkopava NATO kad god može, Moskva je realna. Ona je svakako zainteresovana za istraživanje prostora za veću stratešku stabilnost i možda će biti spremna da modificira svoje ponašanje u vezi s pitanjima od sajber kriminala do političkog uplitanja.

Ipak, to će u suštini biti taktičke promjene. Malo je verovatno da će Moskva promeniti svoje osnovne pretpostavke: da svet definiše konkurentska politika ravnoteže; da Zapad aktivno pokušava da Rusiji uskrati njen zakoniti status velike sile u inostranstvu, dok podriva Kremlj kod kuće; i da Rusija otud mora uzvratiti u ime sopstvene bezbednosti. Ovo nije neka velika ideološka ili normativna borba, ali je nerešiva, jer je mnogo toga što Kremlj smatra ruskim pravom u koliziji s međunarodnim pravom i zapadnim vrednostima – od hegemonije nad susedima kao što su Ukrajina i Gruzija, do slobode kritike svoje unutrašnje politiku.

Sve dok u Rusiji ne stasa nova politička generacija, koja nudi ne garancije za poboljšanje odnosa, već makar priliku da se oni redefinišu, status quo će se verovatno nastaviti. U većoj ili manjoj meri, NATO će morati da se nosi sa subverzijom, agresivnim vojnim signaliziranjem, direktnim i poricanim avanturama širom sveta, i neprijateljskim i sumnjičavim Kremljom.

Kada se Istinsko uverenje, da NATO predstavlja aktivnu pretnju za Putinu i mnoge njegove saveznike, kombinuje sa sklonošću ka prevenciji, znači da se rizik od pogrešne procene koja vodi do direktnog sukoba ne može apsolutno isključiti. Međutim, to je malo verovatno. Moskva je itekako svesna svojih relativnih slabosti u odnosu na Alijansu. Kao rezultat toga, uprkos svim svojim mišićavim pozama i konfrontirajućoj retorici, u suštini je pragmatična i zadržava mnoge puteve i instrumente za deeskalaciju. Putinova Rusija pre će ostati problem nego pretnja, problem koji treba obuzdati, ublažiti i, gde je moguće, njime upravljati, sve dok ne dođe dan kada će postojati šansa da se izgradi nešto pozitivnije i manje antagonističko.

Napomene:

*     radni prevod FBD

** autor je počasni profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu i viši saradnik na RUSI-ju, čije nedavne knjige uključuju We Need To Talk About Putin (Ebury, 2020) i predstojeću The Weaponisation of Everything (Yale, 2022).

*** revija naglašava da ovaj tekst nije nužno zvanični stav NATOa