Vladimir Gelman

Politički analitičar i nekadašnja novinarka moksovskog dnevnika Komersant  OLGA KHVOSTUNOVA  razgovarala je sa ruskim polititikolog Vladimir Gelmanom, profesororom Evropskog univerziteta u Sankt. Petersburgu i Univerziteta u Helsinkiju, o poreklu loše ruske državne vlasti i ciljevima skorašnjih političkih inicijativa Vladimira Putina. Njihov razgovor objavo je 28. februara 2020. njujorški IMR, Institut za modernu Rusiju, pod originalnim naslovom ''VLADIMIR GELMAN: U ustavnim reformama vidljiva je namera da se održi politički status quo i Putinov autoritet'' 

Loša državna vlast Rusije

 Olga Khvostunova 

Olga Khvostunova: Vaša istraživanja detaljno navode razne parametre takozvane „loše državne vlasti“ u Rusiji – nepostojanje vladavine prava, korupciju, slabu regulativu, neefikasnu vladu. Koji od ovih problema je  najteži za Rusiju i zašto?

Vladimir Gelman: „Lošom državom vlašću“ smatram sistem vladanja koji za svoj glavni cilj ima izvlačenje rente i njeno dalje prisvajanje od strane vladajućih grupa. Prosto govoreći, time se opisuje situacija u kojoj se zemljom upravlja tako da ona može biti pljakčana što je više moguće i što duže moguće. Karakteristike loše državne vlasti koje koristim u svom istraživanju koristi i Svetska banka za merenje kvaliteta vlasti. U pogledu Rusije najosnovniji problem predstavlja nepoštovanje vladavine prava. Namerno izvitoperavanje vladavine prava definiše državničku filozofiju zemlje. Drugi parametri – slaba regulativa, visok nivo korupcije itd. – predstavljaju nusprodukt glavnog problema.

OK: Da li sistematsko ignorisanje vladavine prava od strane vladajućih garnitura predstavlja istorijski trend ili je u pitanju nešto što se formiralo poslednjih godina?

VG: Loša vlast kao takva predstavlja fenomen iz post-Sovjetskog perioda. U vreme Sovjeta, kvalitet vlasti je takođe bio veoma nizak, ali kako je politički režim bio visoko institucionalizovan, postojale su ozbiljne zapreke koje su sprečavale izvlačenje rente. Sovjetski lideri nisu mogli ni da sanjaju razmere resursa za lično bogaćenje koji su na raspolaganju današnjoj vlasti, kao što se to dogodilo u mnogim post-Sovjetskim zemljama, ne samo u Rusiji. Ova situacija je nastala zbog toga što se nakon raspada Sovjetskog Saveza stari institucionalni okvir raspao a novi nakon toga nije formiran. Odsustvo ovih okvira bilo je rezultat svesne politike vođene u Rusiji i drugim post-Sovjetskim zemljama.

OK: Postoje stanovišta koja porede devedesete kao period pomaljajuće demokratije u Rusiji i dvehiljadite kao vreme uspona autoritarizma. Koliko je tačno ovo poređenje? 

VG: Mnoge od autoritarnih tendencije iz dvehiljaditih pustile su koren devedesetih, tako da postoji kontinuitet. U pogledu upravljanja logika je nešto drugačija. Jasno je da je devedesetih ruska državna uprava bila izuzetno slaba i neefikasna. Ekonomske krize, nizak kvalitet upravljanja, problemi sa vladavinom prava – sve to je poniklo iz šoka kroz koji je prošla Rusija nakon raspada Sovjetskog Saveza. Ranih dvehiljaditih ruske vlasti su pokušavale da premoste ove probleme. Preduzeto je, na primer, niz mera kako bi se uspostavila kontrola nad situacijom u ruskim regionima gde su, u mnogim slučajevima, vladali haos i nered. Preduzimani su koraci usmereni ka poboljšavanju kvaliteta upravljanja – uspešna poreska reforma je jedan od njih. Ali ove mere su bile polovične i pretežno su bile usmerene na centralizaciju kontrole u rukama ruskog političkog rukovodstva.

Kada je taj cilj ostvaren ispostavilo se da nije bilo daljih podsticaja za poboljšavanje kvaliteta upravljanja. Dvehiljadite i dvehiljadedesete bile su decenije u kojima je loše upravljanje postajalo još izraženije, kada su velike kompanije davane na kontrolu „pravim ljudima“, kada su, zaobilaženjem formalnih procedura, pojedini menadžeri i zvaničnici dobili bezgranične prilike za lično profitiranje. Jedan primer koji opisujem u svojoj knjizi (Loše upravljanje, 2019) je slučaju Ruske železnice dok je njome rukovodio bivši izvršni direktor Vladimir Yakunin. Pri čemu taj slučaj ne predstavlja izuzetak već ustaljenu praksu, proizvod klijentelističkog kapitalizma koji je aktivno građen dvehiljaditih. Ovaj proces je nastavljen dvehiljadedesetih i ne vidim nikakve naznake od strane vladajuće elite da ga zaustavi u dvehiljadedvadesetim.

OK: Da li je ruska vlada svesna problema lošeg upravljanja? A ako jeste – pošto se po tom pitanju izdaju javna saopštenja – zašto se ovaj problem i dalje ne rešava?

VG: Postoji svest o tome da se Rusijom loše upravla. Ona raste sa svakom novom lokalnom ili sistemskom krizom. Ali puka svest o problemu ne vodi ka njegovom rešavanju. Vlada, da budemo jasni, mora da se reši određenih zvaničnika, političara i menadžera državnih firmi zbog njihove nesposobnosti i lopovluka itd. Važno je ne samo otpustiti jednu grupu lupeža i kradljivaca i zameniti je drugom, već i razviti mehanizme kojima bi se sprečilo nekontrolisano izvlačenje rente. Ti mehanizmi se ne razvijaju zato što održavanje tenutnog statusa quo omogućava vladi da proširi prilike za kontrolu bez stvaranje nepremostivih rizika.

Međutim, analizom oblasti upravljanja od strateškog značaja, vidimo da se njima upravlja veoma dobro. Finansijski sektor na primer. Ruske vlasti shvataju ključan značaj održavanja mikroekonomske stabilnosti. Ovom oblasti, tako, rukovodi Ruska centralna banka, koja vodi smislenu politiku i njom upravljaju kvalifikovani, odgovorni ljudi. Ipak, selektivne „oaze efikasnosti“ ne mogu da reše opšti problem lošeg upravljanja.

OK: Drugim rečima, kako bi očuvala status quo, vlada može da kontroliše par kritičnih oblasti i ostavi ostale da se same snalaze?

VG: Vlada bi možda volela da upravljanje nije toliko loše. Ali važno je shvatiti da postoje interesi uticajnih zvaničnika i ljudi bliskih predsedniku koji su u igri. Niko ne želi da ugrozi te interese, naprotiv.

OK: Kako onda procenjujete Putinove nedavne inicijative – ustavnu reformu i promene u vladi. Da li su ove mere usmerene isključivo na jačanje statusa quo ili vidite pokušaje da se poboljša kvalitet upravljanja? Jedna od poruka reformi, na primer, kako se izveštava u medijima, odnosi se na delegiranje nekih od predsedničkih ovlašćenja drugim državnim organima.

VG: Postoje ovde dve dimenzije. Ustavna reforma, po mom mišljenju, ni na koji način ne umanjuje ovlašćenja predsednika. Makar se ništa slično ne može nazreti u amandmanima koji su prošli u Dumi u prvom čitanju. Dodatak u vidu Državnog saveta (savetodavnog tela čija ovlašćenja treba da budu kodifikovana u izmenjenom ustavu – op.urd.) ne menja ništa. Namera da se održi politički status quo i Putinov autoritet u različitim formatima vidi se u ustavnim reformama. Njihov cilj nije poboljšavanje kvaliteta upravljanja.

Redizajniranje vlasti je druga priča: vidimo ostavku (premijera Dmitrija) Medvedeva i izbor (Mikhail) Mishustin-a, kao i značajne promene u sastavu ministarskog kabineta. To predstavlja pokušaj uvođenja svežine u upravljanje dovođenjem novih lica dok su osobe sa margina uklonjene iz kabineta. Takođe se najavljuje da će više novca biti izdvojeno za projekte od nacionalnog značaja. Ali ako kvalitet upravljanja ostane nizak deo tih sredstava će nastaviti da se sliva rentijerima, budući da sami principi upravljanja ostaju nepromenjeni. Niko ne komanduje zvaničnicima zaduženim za rukovođenje nacionalnim projektima da ti projekti moraju doprineti razvoju zemlje. Ključni cilj je da se novac potroši ispravno, na način na koji ti zvaničnici to shvataju, i da o tome dostave izveštaj. I ono što je najvažnije: ne postoje mehanizmi putem kojih bi oni bili odgovorni pred biračima –šef države ocenjuje njihov rad. Po mom mišljenju svi ti amandmani ne utiču na status quo, budući da su oni usmereni na rešavanje tehničkih i administrativnih a ne političkih pitanja.

OK: Polazeći od onoga što nam je poznato danas, da li mislite da će Putin ostati na vlasti do kraja života ili razmišlja o scenariju za prenošenje svojih moći na naslednika?

VG: Mislim da Putin želi da ostane na rukovodećoj poziciji što je duže moguće. Da li doživotno ili na neki drugi način, još uvek je teško reći.

OK: Da li mislite da elite sa Zapada shvataju kako Putinov režim zaista fukcioniše i kakvu opasnost on predstavlja?

VG: Ovo će možda zvučati čudno, ali ja mislim da mnogi pripadnici Zapadnih elita zavide ruskim liderima, zato što su potonji mnogo manje ograničeni u svojim postupanjima. Političari i najviši zvaničnici sa Zapada ne mogu sebi priuštiti da se ponašaju kao njihove ruske kolege. Umesto toga oni su primorani da žive pod intenzivnom prismotrom – od javnosti, političkog establišmenta, medija itd. Ali u stvarnosti svi političari na svetu žele da vladaju bez ograničenja i da izvlače ličnu korist iz njihovih pozicija što duže mogu. Donald Trump možda želi da upravlja SAD onako kako Putin vlada Rusijom, ali ne može.

OK: Znači Zapadne elite nemaju želju da se suprotstave Putinovom režimu?

VG:Elite su u mnogim zemljama – ne samo u Rusiji, već i u SAD i Evropi - vođene egocentričnim pobudama. One teže tome da očuvaju svoj status elite i ostanu slobodne od nametanja ograničenja tamo gde god  je to moguće. U Rusiji je to moguće, ali elite na Zapadu žive po drugim pravilima, što one vide kao problem.

* italic i bold FBD