Aktuelna sidrišta velikosrpstva
BORIS VARGA istaknuti politikolog, pubicist i nezavisni istraživač iz Novog Sada na bh portalu ALJAZEERA balkan 16. januara 2020. objavio je komentar o tome zašto je popitpisao tkz. Apel 88 pod originalnim naslovom ''Apelom na apel za Crnu Goru: Održivost velikosrpske ideje'' u kome se razmatra aktuelna izvorišta i sidrišta velikosrpstva
Boris Varga
Paralelno sa podizanjem tenzija u Crnoj Gori, nije bilo teško pretpostaviti da će se epicentar zemljotresa nakon usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti odigrati upravo u Srbiji. Prvo se pojavio apel grupe više od 80 intelektulaca, političara i javnih ličnosti iz regiona koji su pozvali da se zaustave pokušaji destabilizacije i izazivanje oružanog sukoba u Crnoj Gori. Takozvani Apel 88 je pokrenut iz Beograda, na inicijativu Helsinškog odbora za ljudska prava, a njegovi potpisnici su za taj pokušaj optužili vlasti u Srbiji, Srpsku pravoslavnu crkvu i najveće opozicione partije u Srbiji, pre svega Savez za Srbiju.
Svega nekoliko dana kasnije, kao reakcija na Apel 88, iz srpske prestonice pokrenut je još jedan apel, za nekoliko potpisa duži, takozvani Apel 100 predstavnika akademske zajednice i građanskih aktivista, koji su tražili da se izmeni crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti dijalogom vlasti i SPC-a, a uz direktnije angažovanje u tom procesu državnih organa Srbije.
I sve se odigravalo po nekoj ustaljenoj šemi, po već toliko puta viđenom scenariju: iz Beograda kreće zahuktavanje, ista militantna retorika političara, iste pretnje u medijima, omalovažavanje susednih naroda, raspaljivanje mržnje, nacionalističkih strasti i poziv na pobunu, mobilišu se navijači, vatra je već na ambasadi...
Dva apela, dvije Srbije
Dva apela odražavaju dva nesrazmerna u podršci koncepta u Srbiji i polarizaciju javnog prostora. Istovremeno, apeli pokazuju da postoji svojevrsni kontinuitet politike elita u Srbiji i regionu od sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do danas.
Na čelu Apela 88 je istoričarka i bivša visoka republička funkcionerka Latinka Perović. Višedecenijski spiritus movens takozvane manjinske druge Srbije, političke i intelektualne elite srpskih liberala, čija je smena 70-tih godina otvorila put za trijumf nacionalističkih snaga. Uoči raspada SFRJ nije bilo ko da kaže "svi Srbi u jednoj Evropskoj zajednici".
Apel 100 veoma simbolički predvodi predsednik Srpske akademija nauka i umetnosti Vladimir Kostić, institucije koja je 80-tih godina i stvorila Memorandum SANU, kao intelektualni okvir i pripremu elita za ratove. Viktimizacija srpskog pitanja je zajednički imenitelj ove grupacije – od Memoranduma do svih drugih apela. Ta politika je destruktivni vrhunac doživela u ratovima 90-tih, u masovnim zločinima, genocidu i milionskom egzodusu.
Oba apela izazvala su u regionu široku polemiku po kolumnama, medijskim sadržajima i društvenim mrežama. Elitisti će pokušati da kao glavni uzrok povratka prividno poraženih snaga u 90-tim (socijalista i naprednjaka) pripišu razočaranim, osiromašenim i sendvičima potkupljenim srpskim biračima, koji su od događaja naroda najčešća medijska slika te politike. Međutim, glavni uzrok održivosti nacionalističkog šovinizma prikriven je u prodemokratskim elitama, za koje je karaterističan prikriven konformizam nesaosećanja sa žrtvama ratova 90-tih, viđenje samo svojih stradanja, amnezirana istorija razaranja u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici, Račku... Pored reakcija na događaje u Crnoj Gori, samo je dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu na tren razotkrila tu mimikriju. Zato danas po tom pitanju nema razlike između vlasti naprednjaka i opozicionog Saveza sa Srbiju.
Sve to svedoči da velikosrpska ideja nije poražena političkom i vojnom intervencijom Zapada, već da je prilagodljiva i održiva u novim političkim okolnostima. Ona je postala ne samo eksponent politike Vladimira Putina u Srbiji, već i svojevrsno sidro povratka Rusije nakon 1948. godine na Balkan. Ona će se ogledati u sprečavanju emancipacije postjugoslovenskih republika, zaustavljanju širenja NATO-a i preprečavanju puta integracije celog regiona u Evropsku uniju.
Još ništa nije gotovo
Pokušaj Mila Đukanovića da sekularizuje društvo i ograniči politički uticaj Srbije u Crnoj Gori preko SPC-a dobar je korak te najmanje postjugoslovenske republike da se trajno oslobodi ekspanzicionističke politike Beograda. Pitanje deficitarnosti demokratije i stabilokratska priroda Đukanovićevog režima kauzalno su povezani sa vitalnošću tog velikosrpskog projekta.
U međuvremenu je Apel 88 prerastao u listu od oko 800 potpisnika. Vrh groteske nadgornjavanja je pojava i trećeg, sasvim očekivanog, apela tituliranog SPC-om sa više od 11.000 potpisnika. Ovo virtuelno "događanje naroda" će se ponavljati sutra, na proleće, kao podrška u predizbornoj kampanji Aleksandru Vučiću, ili kad Bosna i Hercegovina ozbiljnije krene u proces integrisanja u NATO.
Događaji u Crnoj Gori nam ukazuju da još ništa nije gotovo. Zato sam potpisao Apel 88, jer ne želim da država čiji sam građanin i dalje učestvuje u paljenju zastava, ambasada i raspaljivanju mržnje u susednim državama. Mislim da je obaveza svakog građanina da ustane i da se minimum svojim glasom tome usprotivi. U suprotnom, slične nacionalističke apele i pozive na intervenciju Beograda, balvan pobune, pa i podstrekivanje nasilja možemo da očekujemo ponovo tu gde za to još uvek ima prostora – u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu.
Napomena portala ALJAZEERA balkan
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Napomena FBD
Bold i italic FBD
