O ustavu i patriotizmu na Kosovu
Photo: Courtesy informim.net
MUHAMET MUSTAFA
istaknuti intelektualac i ekonomista iz Prištine, u susret novim izborima na Kosovu, podsetio je one koji će na njima učestvovati i koji će na njima glasati na urušavanje institucije parlamanta i druge teme u svom tekstu čiji je originalni naslov
>Ustavni patritoizam<.
Kosovoski dnevnik KOHA objavio ga je 3. decembra 2025. kao u rubrici Mišljenje kao njegov ličnni stav.
Ustav Kosova je pripremljen i usvojen u kontekstu proglašenja i priznanja nezavisnosti određujući faktore globalnih trendova u prvoj deceniji 21. veka. S obzirom na ove okolnosti, on je takođe bio rezultat konsenzusa među političkim akterima i na širem društvenom nivou. To se ogledalo u jedinstvu stvorenom i ogledanom sa Timom jedinstva za pregovore o statusu u Beču (2006-2007), koji je u širem smislu imao sveobuhvatniji sastav od samo parlamentarnih političkih stranaka.
Shvatajući ovaj kontekst, politička i intelektualna elita stvorila je svoje jedinstvo unutar timova koji su služili procesu pregovora. I to je imalo svoj veliki značaj jer, uprkos protivljenju Vojske mira koja je bila na početku njenog formiranja, rezultati procesa pregovora, Ahtisarijev plan i posledično sadašnji Ustav dobijaju karakteristike zajedničkog vlasništva parlamentarnih političkih stranaka i šire. Ovo je bio zajednički proizvod koji je osigurao da se, iako u nekim delovima nesavršen, izbegnu sitni partijski ratovi i da prevlada zajednički interes. Štaviše, to je bio plod političke realnosti koja je dovela Kosovo do međunarodno priznate državnosti, što se odrazilo dve godine kasnije u odluci Međunarodnog suda pravde.
Ali nešto što je dobro funkcionisalo i dalo rezultate i u Rambujeu i u Beču, ostalo je po strani u periodu nakon 2010.
Tokom celog narednog perioda i do danas, sa trendom pogoršanja, politički faktori, neki više, neki manje, doprineli su da čak i najosetljiviji interesi budu ugroženi antagonističkim, ponižavajućim političkim ratom, gde su primitivne premise zamenile i ostavile po strani napore za konsenzus.
Od tada, odgovornost za razgovore o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije obično je preuzimala stranka/stranke u koaliciji koja je pobedila na izborima. Ostale parlamentarne stranke su ili bile pozvane i odbile da budu uključene u pregovaračke timove, ili nisu bile pozvane i nisu uopšte razmatrane.
Izveštavanje parlamentu bilo je epizodno i obično post festum.
Jedinstvo je uglavnom nedostajalo – posebno u vezi sa Zajednicom opština sa većinom srpskih stanovnika. A to je rezultiralo nedostacima koji rastu već deceniju i po.
Iznenađujuće, oni koji su kritikovali prethodnu vladu u svrhu borbe za vlast, napravili su još veće ustupke kada su došli na vlast. Intelektualna elita je više bila posmatrač ove situacije, zatvorena u sebe i raseljena.
Sva ova praksa i ponašanje sada su dostigli fazu u kojoj dovode u pitanje ustavni poredak i međunarodni položaj zemlje.
Još jedan problem vezan za ustavni poredak je rad Skupštine, uloga poslaničkih grupa i generalno ustavna politička odgovornost Skupštine, koja se pogoršava i degradira.
I sam sam bio svedok ovog degradirajućeg procesa.
Bilo je to 2011-2012. godine kada je angažovana debata o privatizaciji Vale i Brezovice stvorila novu većinu u Skupštini u odnosu na koaliciju koja je formirala Vladu, jer jedan broj poslanika iz stranaka u koaliciji nije podržao opciju na kojoj je Vlada insistirala. Međutim, ovi projekti su bili gurani na prisilan način, sa spornim pravnim osnovom i čak nakon što su se ugledni investitori u toj oblasti povukli iz konkurencije. Vlada je izgubila većinu i, kako bi sprečila Skupštinu da donosi odluke, orkestrirala je druge poslanike da napuste salu kada je glasanje bilo zakazano, kako bi veštački stvorila nedostatak kvoruma za odlučivanje.
Ova praksa blokiranja je nastavljena i dalje, ponekad od strane opozicije, a ponekad od strane vladajuće stranke, da bi se radikalno pogoršala od jeseni 2015. godine pa nadalje kada su akti nasilja unutar i van skupštinske sale onemogućili ne samo debatu, već su skoro potpuno blokirali rad Skupštine.
To su bili akti ne samo kršenja zakona, propisa, već i izraza prezira prema Skupštini i njenoj ulozi, njene degradacije. Rezultat nije bio pozitivan – ni u vezi sa demarkacijom, niti sa Zajednicom („Zajednicom“), pošto je kasnije demarkacija glasana, od strane istih aktera koji su je osuđivali, jer je bila predložena i postala zaboravljena tema od strane istih onih. A rešenje za asocijaciju koje nam je sada došlo na sto sa Briselskim i Ohridskim procesom nije nimalo bolje od onog iz 2013. i 2015. godine, naprotiv, u nekim segmentima (posebno teritorijalni aspekt i arbitraža) predstavljaju pogoršanje.
Zaključak iz ovoga je da retorička i nasilna opozicija zapravo nije imala cilj suštine, već instrumentalizacije osetljivih pitanja u besprincipijalnoj borbi za vlast.
Deceniju i po nas je naučilo da se problemima vezanim za politički i nacionalni konsenzus, barem u vezi sa odnosima sa Srbijom, regionalnom saradnjom i odnosima koji suštinski utiču na međunarodni položaj zemlje, mora pristupiti drugačije. Pristupom koji obezbeđuje jedinstvo i konsenzus umesto vulgarne propagande koja je u svakom slučaju štetna za izborne svrhe ili držanje vlasti.
Drugo, ovaj period od decenije i po, ili više, trebalo bi da bude dovoljan da svako ko trezveno razmišlja izvuče pouke da se ponašanje parlamentarnih stranaka u vezi sa funkcionisanjem Skupštine definitivno mora promeniti.
Ako se grupni i uski partijski interesi unutar stranaka i odlučujući uticaj Vlade koja ili gura sopstvenu politiku ili blokira Skupštinu nastave ovako, ništa neće ostati od uloge ovog zakonodavnog i nadzornog tela, izvršioca demokratskog procesa i zaštitnika ustavnog sistema. Vlada guši, „zarobljava“ Skupštinu.
Ono što smo videli posle izbora od 9. februara 2025. godine, iako ne samo u ovom periodu kako je gore predstavljeno, jasno nam pokazuje da je takva praksa ćorsokak. Za ovo je potreban i „bonton“ i dogovor između parlamentarnih stranaka. Skupština treba da donosi odluke i rasprave do iscrpljenosti kako bi se došlo do optimalnih rešenja i izbora. Ali odluka na kraju mora biti doneta odgovornim glasanjem koje odražava svu bogatost i šaru rasprave. Uzdržavanje od glasanja, napuštanje sale, nasilni akti moraju biti onemogućeni. Poslanici se biraju da učestvuju na sastancima i glasaju, a ne da nam služe pokazivanjem arogancije i providne teatralnosti. Ustavni sud je, u svojim odlukama, rekao da poslanici moraju biti prisutni i glasati (za, protiv, uzdržani). To su neki osporili sa obrazloženjem da niko ne može da primora poslanika da glasa. Onda ostaje da Ustavni sud to razjasni - u kojoj meri je njegovo mišljenje obavezujuće. Ali do tada, parlamentarne stranke moraju postići dogovor kako bi se izbegla dosadašnja praksa. Poslanici imaju odgovornost da učestvuju u debati i glasaju, dobili su poverenje i sa ovim obavezu da ne blokiraju najvišu demokratsku instituciju zemlje i ne degradiraju je do krajnjih granica, već da uspostave njenu nezamenljivu ulogu.
Ova dva pitanja: odnosi sa Srbijom, međunarodni položaj zemlje i rekonstrukcija rada i odlučivanja u Skupštini su dva od pitanja koja bi trebalo da budu pod ozbiljnim posmatranjem birača na predstojećim izborima. Za njih, ne samo da bi politički akteri trebalo da budu odgovorni za svoje dosadašnje ponašanje, već bi svako ko tvrdi da je vlada trebalo jasno da izjavi kakav je njihov postizborni pristup i orijentacija kako bi se biračima omogućio odgovoran izbor.
Naslov ovog članka pozajmio sam iz intervjua na KTV-u sa piscem i istoričarem Jusufom Budžovim, koji je izrazio svu zabrinutost važnog aktera zbog početaka političkog pluralizma u našoj zemlji i zbog artikulacije rata za oslobođenje sa važnim međunarodnim akterima.
Istina, potreban nam je „ustavni patriotizam“ u smislu obezbeđivanja efikasnog funkcionisanja institucija i obezbeđivanja podrške naših međunarodnih saveznika. Ne da je ovaj Ustav svetinja. On ima svoje ozbiljne praznine, na primer, Zakon o visokom obrazovanju i Zakon o državnim praznicima nisu usvojeni više od deset godina, jer zahtevaju većinu srpske manjine i većinu drugih manjina, a postoje i druga pitanja. Međutim, u sadašnjem kontekstu, jedini način da se one isprave u budućnosti jeste kroz demokratski proces, konstruktivnu debatu i komunikaciju sa svim zainteresovanim stranama.
* Autor je suosnivač Riinvest instituta (1995.), a njegov profesor i dugogodišnji predsednik do 2010. godine. Tokom dva mandata (2010-2017) bio je nestranački poslanik u Skupštini Kosova i predsedavao je Odborom za ekonomski razvoj, trgovinu i industriju.
Trenutno je viši saradnik Riinvest instituta. Ima iskustva i u vođenju i upravljanju projektima u okviru angažmana u Riinvest institutu (objavio je više od 40 izveštaja). 10 univerzitetskih udžbenika i monografija. Predaje Upravljanje razvojem, Strategije i politike ekonomskog razvoja i uključen je u dizajniranje i upravljanje javnim politikama.)
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
