''Trenutno trenje na ulicama Srbije vidim kao trenje između koncepata kontinuiteta i tranzicije.
U nedostatku postizanja konsenzusa između vlade i građanske pobune,
čini se da će na ulicama biti sve više ljudi i njihovog uverenja da će ulica na kraju odlučiti o sudbini politike u Srbiji.''
Ovako je VETON SURROI, publicista, političar i nekadašnji novinar napisao u svom tekstu
koji je objavio kosovski dnevnik KOHA 24.avgusta 2025. pod originalnim naslovom
>Odgovor ambasadoru Nebojši Vujoviću: Srbija koja je u miru sa sobom i svojim susedima<
Strateški interes Kosova
je demokratska, napredna i evropska Srbija
Veton Surroi
1.
Dozvolite mi da na početku razjasnim, gospodine ambasadore, jedno Vaše nerazumevanje, koje je svojevrsna opšta premisa značajnog dijela političke misli Vaše zemlje, koja se održava već dugo vremena, preko jednog veka. Napor za nezavisnost Kosova i postizanje nezavisnosti Kosova nije uložen da bi se naštetilo srpskom narodu, već da bi se zaštitili interesi građana Kosova, u konačnici da bi se zaštitila njihova fizička egzistencija. Pokret za nezavisnost je takođe izgrađen kao pokret za demokratiju i integraciju u evroatlantski svet, a mi koji smo u njemu učestvovali, kao najartikulisaniji glasovi od pada Berlinskog zida do danas, naglasili smo da želimo živeti u miru i saradnji s drugim narodima. Adem Demaçi, kojeg spominjete, a koji je decenijama demoniziran u srpskim nacionalističkim krugovima, u svojim prvim izjavama nakon što je pušten iz 26 godina zatvora, izjavio je da nema neprijateljstva i da ne bi trebalo biti neprijateljstva prema srpskom narodu. Važan deo našeg stava prema nevećinskim zajednicama u našoj zemlji sadržan je u Ustavu Republike Kosovo, jednom od najnaprednijih pravnih dokumenata za zaštitu manjina u Evropi.
Prvo nerazumevanje u premisi vodi do drugog nerazumevanja, da su naše akcije na Kosovu usmerene ka nanošenju štete Srbiji, svojevrsna jednačina koja kaže da što je gore u Srbiji, to je bolje za Kosovo. Pomažem vam da razbijete i ovo nerazumevanje: verujem da je strateški interes Kosova demokratska, napredna, evropska Srbija; Srbija koja je u miru sa sobom i sa nama ostalima, susednim državama.
Ovo nije samo izraz ljudske empatije, već i lekcija izgrađena iz životnog iskustva. Nedemokratska Srbija, u delirijumu nacionalizma, donela je teške godine susednim narodima tokom 20. veka. Na Kosovu smo to doživeli gotovo tokom celog 20. veka i nastavaku nedovršenih ratova u drugim oblicima u 21. veku, uključujući i pokušaj oružanog ustanka u Banjskoj 2023. godine.
Dakle, gledajući na to na ovaj način, u našem je interesu na Kosovu da vaša država bude drugačija od onoga što jeste i što je bila, da bude demokratska.
2.
U svom prethodnom članku izneo sam dve opservacije koje smatram izazovima na putu ka demokratiji.
Prva je diskurs o nezavršenim ratovima bivše Jugoslavije.
Današnji mladi ljudi u Srbiji odrasli su u toksičnom okruženju gde primarno mesto u diskursu ne zauzimaju evropske vrednosti, već nastavak nezavršenih ratova drugim sredstvima - u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Hrvatskoj i, u poslednje vreme, u Crnoj Gori.
Ovo je manje-više konsenzualni diskurs u vašem društvu sa istaknutom, dostojanstvenom i distanciranom manjinom, koja je oduvek imala interes evropske Srbije kao svoju primarnu brigu.
Drugi izazov je ekstremna polarizacija društva koje takođe koristi jezik nedovršenih ratova (poput "ustaštva"), jezik koji je preludij za opravdavanje upotrebe nasilja na višem nivou nego pre.
Ovi izazovi se javljaju u kontekstu u kojem nedostaje identifikacija primarnog koncepta rešavanja političke krize u zemlji, tj. da li se ova kriza može rešiti uobičajenim sredstvima (iscrpljivanjem demonstranata, parlamentarnim izborima zasnovanim na prošlim presedanima) ili postoji potreba za instrumentima sistemske tranzicije, od autokratije do parlamentarne demokratije.
Trenutno trenje na ulicama Srbije vidim kao trenje između koncepata kontinuiteta i tranzicije. U nedostatku postizanja konsenzusa između vlade i građanske pobune, čini se kao da će na ulicama biti sve više ljudi i njihovog uverenja da će put na kraju odlučiti o sudbini politike u Srbiji.
Dakle, još jednom ponavljam ono što sam napisao u svom prethodnom članku. Srbija nije htela ili nije znala kako da se suoči sa prošlošću ratova bivše Jugoslavije, a danas ne zna kako da se suoči sa sadašnjošću.
Želio bih da vaša zemlja pronađe demokratski način suočavanja sa sadašnjošću i da taj put vodi ka demokratskoj, evropskoj Srbiji. Ali, koliko god to bilo u interesu Kosova i drugih suseda, ne verujem da to može, niti bi trebao, učiniti bilo ko drugi osim građana Srbije.
3.
U studentskom pokretu u Srbiji - u njegovoj kreativnosti, snazi nenasilnog protesta - vidio sam ono što smo imali na Kosovu s mirnim pokretom 1989. i 1990. na Kosovu. Dobro znam kako se studenti osećaju, bio sam jedan od organizatora u to vreme i u mnogo težim uslovima, kada je policija koristila vatreno oružje.
Analogije obično ne uspevaju, i to je tačno i u ovom slučaju. Ali čini mi se važnim izvući dve lekcije. Prva je da bez obzira koliko ste kreativni kao nenasilni demonstrant, vlada koja nema zakonska ili moralna ograničenja sve će više pribegavati nasilju. Druga je da je protest čin oslobođenja od straha, a to je važno za potlačene ili uplašene ljude, ali to ne znači nužno da su ti ljudi pronašli slobodu; slobodi su potrebne institucije koje je osiguravaju, koje je štite, koje je razvijaju.
Mislim da se građanska pobuna u Srbiji suočava s ove dve lekcije. I to nisu kosovske lekcije; ranije su se s njima suočili Poljaci iz pokreta Solidarnost.
Zapravo, i s velikom mogućnošću greške jer izdaleka posmatram događaje u vašoj zemlji, ponekad mi se čini da je kriza kroz koju vaša zemlja prolazi kriza pada Berlinskog zida, otprilike 30 godina kasnije. Za mlade koji već deset meseci izlaze na ulice, ovo je još veći teret, zahteva za nešto što su njihovi roditelji trebalo da reše mnogo ranije; mlade koji su odrasli uz priče o ratovima koji se ne završavaju.
4.
Ne znam kakav će biti razvoj događaja u vašoj zemlji, ali znam jedno, demokratija nije neizbežna.
Dakle, činjenica da je bilo i da će biti protesta, činjenica da sada preko polovine građana podržava studentski pokret ne znači da će kraj ove krize doneti demokratsku Srbiju. Autoritarna gravitacija (povezana s nacionalizmom) je tradicionalno jača i za to nije potrebno mnogo teorijske elaboracije, dovoljno je pogledati kako je Srbija započela ovaj vek (u oktobru 2000.) i gdje je sada stigla.
Molim vas, primite moje najlepše želje za vas i vašu zemlju. Nadam se da će se Srbija konačno suočiti sa sadašnjošću i izaći iz toga s mirom i demokratskim konsenzusom za državu koja će biti naš evropski sused.
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
