PRVI TELEVIZIJSKI INTERVJU DESIMIRA TOŠIĆA U SRBIJI

Milan Jovanović

Doživeo sam tu prilivilegiju da mi Desimir Tošić po dolasku u zemlju posle decenija provedenih u emigraciji  da svoj prvi televizijski intervju .

U tišini restorana Ušće u  Novom Beogradu,  okupanog  svetlošću jednog sunčanog  jesenjeg prepodneva razgovarali smo pred kamerom koja je pripadala  televiziji koja se tada zvala Televizija Beograd više od 60 minuta. Razgovor se zbio  u vreme kada se ovde odvijao prvi čin srpskog sunovraćivanja, davne 1990. godine i uoči  prvih višestranačkih izbora u Srbiji.

To doba  objašnjava i sudbinu ovog intervjua  jer je TVB u jednom od skrajnutih trećih dnevnika emitovala samo tzv. sink (tonski iskaz) kraći  od deset sekundi, dok njegov integralni elektronski  zapis danas, možda, još samo poseduje porodica Desimira Tošića. Siguran sam da u televiziji koja je uskoro promenila ime u RTS taj zapis ne postoji, kao ni mnogi drugi važni  zapisi sa slikama  i rečima iz tog vremena, a nemam ga nažalost ni ja.  Profesionalna traka nestala je vrlo brzo  iz mog stola u sobi kulturne rubrike informativnog programa u Takvskoj 10, a VHS  su u kući, ne znam tačno kad, crtaćima presnimila moja mala dečica koja su odgajana i vaspitavana u duhu filozofije slobode vaspitača iz Somerhila.

Ali upravo mi  je to i takvo emitovanje ovog televizijskog intervjua i pružilo priliku za potonje dragocene susrete i razgovore sa gospodinom Tošićem.

Postidjen i očajan što je iz šezedset minuta razgovora tadašnji generalni direktor TVB odbrio i lično odabrao da se emituje samo jedna rečenica o potrebi unutarpartijske discipline, naravno potpuno osakaćena i izvadjena iz demokratskog konteksta u kome je izrečena, presnimio sam ceo razgovor i traku odneo  gospodinu Tošiću koji me je primio u jednom više nego skromno nameštenom  stanu na Vidikovcu,  ne propuštajići da istakne zadovoljstvo i zahvalnost što je beogradski smeštaj dobio zahvaljujući prijatelju profesoru Mićunoviću  i da se šali na sopstveni račun što se ulica zove - Partizanska.   

Umesto kurtoaznog susreta i  neizrečenog, makar na engleski, gospodski  način nagoveštenog prekora ili žaljenja zbog izgubljenog vremena za jedan neemitovani intervju, što sam očekivao,  gospodin Tošić bacio me je u još veći očaj i neku vrstu   samoprezira   ne toliko zbog toga  što  je gotovo  utešiteljski  prihvatio moje pojedinačno izvinjenje zbog sudbine intervjua,   već  što je čak ispoljio  i svojevrsno  razumevanje i za ponašanje    onih koji će uskoro izazvati opšti bes naroda  koji će se već za za par meseci u martu 91. izliti po beogradskim ulicama. Ni tokom kasnijih susreta i uvek dugih i nadasve zanimljivih razgovora u mom stanu, na Dorćolu,  u koji je dolazio sa obaveznom crvenIm vinom i crvenom  ružom za gospodju Jovanović,  a  kojih moram priznati  nije bilo ni izbliza  onoliko koliko smo ih mi želeli  i sa radošću očekivali, nisam uspevao da do kraja proniknem u njegov  dar smirenog gledanja na one sa kojima se politički ne slaže, a koji je osim u njegovom obrazovanju i duhovnom  gospodstvu zasigurno utemeljen i  u iskustvu i gotovo pet decenija dugom i strpljivom čekanju na slom ovdašnjeg komunizma. Njegove procene onoga što će se ovde dogadjati u prvim mesecima  po povratku u zemlju  bile su optimisične, a na moje suprotstavljanje njima i prognoze bratoubilaštva jednom prilikom uzvratio mi je poluprekorno, polušaljivo kako bi mom pesimizmu i očekivanjima,  od svih ljudi koje je sreo u Srbiji i Beogradu mogao da bude blizu samo Vladeta Janković.

Ako čitaoca zanima šta je bilo u tom prvom televizijskom intervjuu gospodina Tošića moram reći da se iz njega sećam upravo  tona smirenog, racionalnog i opreznog optimizma uprkos bolnih konfrontacija sa činjenicama stvarnosti, razgovora o  životu u izgnanstvu, o časopisu Naša reč i njegovim saradnicima,  o demokratskoj stranci nekada i onoj koja je oživljavala  u devedestim, njegovom zaziranju od opasnosti srbovanja, pogotovo primitivnog, o  nužnosti  dugoročne  demokratske,  političke i gradjanske emancipacije naroda, posebno srpskog,  na prostorima nekadašnje Jugoslavije… O svemu tome gospodin Tošić govorio je bez jeda  ne upotrebljavajući oštre reči, ali je zato njegovo kazivanje imalo mnogo veću težinu. Ono što je pisao i kako je govorio  danas opterećuje još više jer ćemo, po svemu sudeći, na modernu i  savremenu Srbiju imati da čekamo možda  isto toliko dugo,  koliko i gospodin Tošić na slom ovdašnjeg komunizma.

Svoj prvi televizijski intervju rekao je da će pokazati svojima, pominjući  posebno suprugu. Slutim da je ona imala mnogo manje razumevanja za Srbiju od gospodina Tošića. Jednom prilikom  rekao je  da se baš pred njom, po povratku u Srbiju osećao nelagodno, začudjen a intimno možda i postidjen,  u susretu sa raskoši stanova beogradskih opozicionara i njhovim stilom života, ali ih zbog toga  nije osudjivao. Bar ne javno.