OTVORENO PISMO

POVODOM PRESTANKA RADA TREĆEG KANALA TVB/RTS

Sa iskrenim žaljenjem, kao njegov prvi urednik i autor programskog koncepta pročitao sam da je na današnji dan prestao sa radom Treći kanal! 

Time se i definitivno okončava jedna faza u istoriji televizije u Srbiji.

Ulazimo u novo doba koje je po mnogo čemu neizvesno, nadati se ne i jednako tragično kao prethodno, a koje je, da su oni koji odlučuju  bili manje podložni   tradicionalnim boljkama, moglo biti medijska trasa ka mnogo boljoj budućnosti nego što  se ona ukazuje danas.

Na tim novim putevima Treći kanal, uprkos svemu  ostaće i biće  relevantan  profesionalni i društveni  marker, a njegova istorija dragoceni podsetnik!

Treći kanal  TVB bio je pionir i vesnik alternativnih mogućnosti televizije, stvaralačke i svake druge slobode, u odnosu na dotadašnji model -  posebno  u kontekstu onog što će se kasnije nazvati kao  ‘’civilno društvo’’.

Na svojim počecima 3K je bio nagoveštaj  adekvatnog profesionalnog odgovora na potrebe građanskog društva u nastajanju, televizija koja je u svom programu demonstrirala važnost i prednosti izmicanja raljama politike i političara.

3K je bio model za    ono što se  danas naziva javnim servisom - iako je danas, kuća u kojoj je usahnuo i dalje zabrinjavajuće  daleko od istinskog ostvarivanja takvih funkcija.

3K je, na početku,   bio poslednji projekt i pokušaj  nekadašnje Televizije Beograd, uz svesrdnu podršku gledalaca i tv-kritike,  časnog suprotstavljanja  dezintegrativnim procesima u tadašnjoj državi i manipulacijama televizijom i narodom koje su nazirale, a potom i ostvarile sa svim znanim posledicama.

Vršnjak televizije SKY News, 3K TVB je, nažalost, doživeo potpuno drugačiju sudbinu, ali je bio njen prvi partner i ‘’logističar’’ u doba rumunske revolucije; kao što je bio i prva televizija na prostoru zapadnog Balkana  odabrana za potencijalnog  partnera MTV,  ili kompanije Warner - što su osujetili ovdašnja i ostale nacional-patriotske ‘’revolucije’’, strasti,   ideološke  zaslepljenosti i isključivosti.

Ovaj nekrolog,ovaj  in memoriam za 3K, istovremeno je to i za  sve mogućnosti koje su ostale iza nas, a sa kojima je ovdašnji  život mogao biti lepši i evropskiji.

A, možda će  neko, nešto,  iz svega toga nešto i zapamtiti i  naučiti.

Beograd, 05.05. 2006.      

    Milan Jovanović, direktor FBD              

MALI PRILOZI  ZA ISTORIJU VELIKE TV: TREĆI KANAL

PIONIRI BORBE PROTIV ZATROVANE TV

ILI

O DANIMA  KOJI SU PRETHODILI PRETVARANJU SRBIJE U ŠODER*

(*Izuzimajući deo u kurzivu, ovaj tekst je objavljen u

Biltenu br. 21, Redakcije za istoriografiju RTS, novembra 2003. godine,

a povodom 15 godina rada Trećeg kanala,

pod naslovom ’’Sećanje prvog urednika’’)

Nije mi poznato ko je lično doneo odluku o pokretanju Trećeg kanala Televizije Beograd.

Meni je tu odluku saopštio Nenad Ristić, tadašnji direktor Televizije Beograd.  Ipak, pretpostavljam da je za nju, sasvim sigurno, znao Dušan Mitević, tada generalni direktor, a onda  i -  Slobodan Milošević sa kojim je Mitević svakodnevno komunicirao, dogovarajući se ili izveštavajući ga  čak i o pojedinačnim prilozima  TV Dnevnika, kao  i (beznačajnim?!) rekla-kazala po Takovskoj 10.

Koji su mogli biti razlozi da se takva odluka donese, budući da se, gotovo do samog starta, Treći kanal u TVB nigde i nikad nije spominjao? (Što je sasvim razumljivo, budući da je baš Mitević, još davno,  bio predvodnik prve unifikacije ’komandne linije’ nau Takovskoj, Prvog i Drugog programa Televizije Beograd - stavljajući sve u TVB pod kontrolu-s-jednog-mesta i ukidajući  kreativnu i finansijsko-organizacionu samostalnost ekipe Drugog kanala koju su predvodili Bora Mirković i Zora Korać.

Kako se, dakle, moglo desiti da  baš ’’pod Mitevićem’’ krene Treći kanal, čiji će počeci biti inspirisani upravo iskustvima i ranim radovima ekipe ’’Neobavezno’’ nekadašnjeg Drugog programa TVB, da 3K bude jedno od retkih ozračja  iz doba  bastilje-u-mraku, ideološko nacionalističke  strahovlade u Takovskoj 10, čija geneza počine 1987. godine posle Osme sednice CK SKS, a razvoj  sve do  5.oktobra  2000.?!

Maja meseca 1989. godine iz Doma omladine u Beogradu emitovan je, nakratko,  program  Omladinskog Kanala. Taj je program, mada su se njegovi autori nadali drugačijem ishodu, ipak  imao unapred dogovoreno, limitirano, eksperimentalno  trajanje od tridesetak dana.  Televizija Beograd je omogućila njegovu transmisiju na svojoj frekvenciji i repetitorima ( kao što je to bio slučaj i  sa Festovizijom na početku godine, ili sa još nekim prethodnim  kratkotrajnim eksperiment programima koje je inicirala, valjda,  Narodna tehnika.).

Bilo kako bilo, Omladinski kanal bio je u TVB tretiran kao lokalni, gradski program. Doduše, sa obimnijom programskom satnicom i  nije bio ’’tematski’’ kao prethodni, već je za gledaoce, zaista, predstavljao ’’novu televiziju’’. Zato je, valjda,  za komunikaciju  sa Omladinskim kanalom u TVB ’’zadužen’’  Beogradski program, čiji je Kolegijum onda odlučio da ga predstavljam ja.

Ispalo je, medjutim, na moje zadovoljstvo ,  da sam na OK kanalu bio autor-saradnik, koji se doduše, uključio pri samom kraju, posle povratka sa ranije planiranog putovanja  na Filmski festival u Kanu. Odmah, sutradan po mom povratku OK je emitovao emisiju  sa prilozima i reportažama  snimljenim na Azurnoj obali, (koje smo uradili reditelj Dragiša Stanković, snimatelj  Amir Rijavec i ja,  i sa insretima iz festivalskih filmova. Sve je bilo  brže i atraktivnije od ’’Velike televizije’’ i u neposrednom stilu  OK kanala, koji je prestao sa radom nepunih desetak dana kasnije.

Urednik OK kanala  bio je Radoman Kanjevac, a politički spiritus movens - Milorad Vučelić(!), lansirajući  za to vreme ušima ’’Srba-u-budjenju’’ atraktivne  teme - emisije  u kojima se govorilo o Rankoviću, Krcunu, Ćeći,  Ćosiću, i drugim protagonistima srbijanske političke scene.

Neformalnost u televizijskom izrazu i neočekivanost tema o kojima se u Titovo vreme nije smelo ni govoriti, Omladinskom Kanalu donele su nepodeljene simpatije Beogradjana pa je prestanak emitovanja  ovog programa, razumljivo, izazvao  veliko nezadovoljstvo.

To je, eto, kratki backgraund, uvod u priču o nastajanju Trećeg kanala, važan zato jer smatram  da je njegovo pokretanje izazvano pre svega ’’spoljašnjim’’ pritiscima i razlozima i da ga je sama Televizija,  sve do  danas, doživljavala kao ’’strano telo’’, doduše ne uvek iz istih razloga.

Dakle 15. juna 1989. godine pozvao me je Nenad Ristić, kao nekog koje bio ’’tamo’’, na OK kanalu, započevši susret rečima da je raspoloženje javnosti protiv kuće, da javnost i mediji  za prestanak rada OK kanala okrivljuju TVB i da sada mi nešto treba da napravimo, da pokrenemo program na trećoj mreži. Kakav, pitao sam. Smisli sam, rekao je. Kad bi trebalo da krene? Odmah, ako može do kraja meseca. A redakcija, pitao sam. Treba da se oformi, ali nemoj da povlačiš puno ljudi iz Kuće. Odakle, sa kojom opremom? I sam znaš, da ovde ni prostora ni opreme nema, vidi to sa Tićom (Trivko Savić, producent i organizator), snadjite se i za prostor i za opremu.

Bio je to zgodno smišljen i gotovo nemoguć zadatak. Nije, dakle, bilo  predvidjeno da radimo unutar  Televizije, nismo bili zamišljeni kao njen sastavni deo.  Da nismo uspeli,  da smo ’’zabrljali’’, da smo pukli,  bili bi  odgovorni samo mi. Za Veliku TV, kako sam je tada nazvao,  sve  je sa pokretanjem Trećeg kanala  bila jedna nepotrebna gnjavaža. Za ustaljeni red  i poredak u Velikoj Televiziji to je bio iznudjen, kratkotrajan posao, zamišljen pre svega zato da se smanji  pritisak javnosti nezadovoljne ukidanjem OK kanala,  kako bi se mirno proveli godišnji odmori. I danas sam beskrajno zadovoljan, a još više  ponosan što je ispalo drukčije. Nemogući zadatak  je uspešno ostvaren. Treći kanal krenuo je 1. jula 1989.godine tačno u 16 sati.I još traje.

Ima izvesne simbolike što je program 3K krenuo sa scene i bekstejdza Pozorišta Duško Radović, da bi se na kraju leta, uoči početka nove pozorišne sezone, pošto je nadživeo planirano letnje trajanje ( čak smo ga pomirljivo i nepretenciozno i reklamirali pod sloganom ’’vaša letnja televizija’’)  preselio u hol Doma Pionira. Duško Radović bio je unutrašnja  inspiracija tima, prve ekipe 3K, a mi smo, za medijska vremena koja su tek dolazila zaista obavili pionirski posao, lansirajući televiziju novog izraza, nove strukture, nove dramaturgije i nove organizacije.

Šta se dakle, dešavalo tokom ta tri letnja meseca, i kako je sve to bilo moguće?

Čini mi se upravo zato što 3K niko od ’’nadležnih i važnih’’, u Takovskoj 10 i ’’Tamo’’, nije smatrao dugotrajnim i ozbiljnim poslom, pa se shodno takvom poimanju, na sreću, u naš posao nije ni petljao. Šefovi su se spremali ili otišli na godišnji odmor, a mi smo do septembra napravili program, koji je bilo još rizičnije ukinuti nego Omladinski kanal.

Dočekan s nepoverenjem i nenakonošću javnosti, koja je bila na strani ugašenog OK kanala, posle samo par dana emitovanja, 3K, koji je ponovo okupio većinu mladih saradnika OK ( naravno, bez Vučelića) postaće njen miljenik, kao i miljenik štampe-tokom-leta, e  da bi  u septembru poslanici u srpskom parlamentu najozbiljnije  zahtevali da se 3K vidi na što širem području Srbije.

3k  je uživao  nepodeljene simpatije gledalaca. I zadržao  ih sve dok se, nepunu godinu posle mog odlaska, novi    nisu definitivno ofirali sa Milom Štulom i onom političko-izbornom spletkom o vili Vuka Draškovića na Ženevskom jezeru - kada će definitivno postati očigledno da je i 3K pretvoren u  još jedno mesto  odakle se širio zatrovani duh tv-bastilje.

U leto 1989. medjitim, sa 3K nastupiće  program, za prezime TVB, začudjujuće uredjivačke slobode,a koja će trajati nekoliko meseci koje ću uvek pamtiti.

Treći kanal bio je uzbudljivi i izazovni svakodnevni balans izmedju jednih i drugih: izmedju onih koji su postajali sve agresivniji i nervozniji  i onih koji su bivali sve nezadovoljniji i zabrinutiji; izmedju onih koji su ukidali i onih koji su (još) mislili da mogu da sačuvaju Jugoslaviju; izmedju onih koji su različito interpretirali pad berlinskog zida...

Gledaoci 3K su u istom danu mogli u pola osam da gledaju TV Dnevnik u kome se sve više politički siktalo i autorsko vidjenje istih dogadjaja u  informativnoj emisiji 3K Na kraju dana; koja je prva imala rubriku pod naslovom Vesti iz višestranačkog života ( Ta će emisija prva biti ukinuta, odmah, istog dana, dok se, takoreći, nisu ni zatvorila vrata posle mog odlaska iz Redakcije u proleće 1990.)

3K bio je  program koji je pokazivao i Beograd i  Srbiju i Jugoslaviju u totalu: i predsednika Gradskog komiteta SK Radoša Smiljkovića odlučnog da još brani jednopartijski sistem, i Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja na osnivanju stranke (beše li to grupa Sava?)u Novoj Pazovi.

(Ekskluzivne snimke ekipe 3K, sa poznatom nadobudnošću ljudi iz Informativnog programa,  uzeće za potrebe ’’angažovanog’’ komentara Dnevnika urednica koja se posle, iz Praga, borila za  slobodnu Evropu; na do danas neobjašnjiv način iz mog ormana nestaće trake na kojima je zabeležen tok diskusije onog sastanka na kome se govorilo o važnosti dobrih odnosa sa Slovencima i preokret koji je zabeležila samo naša kamera: kada Radmila  Anedjelković, koja je predsedavala  sastankom,  pročita cedulju koja joj je doturena i onda saopštava predlog o bojkotu Slovenije i svega slovenačkog, što, potom svi, mada su govorili suprotno, jednoglasno usvajaju.).

Zastupao sam načelo  koje su svi saradnici-novinari  3K prihvatali - da nemamo pravo da biramo već obavezu da dogadjaj prikažemo. Dakle, prikazivali smo kako podržavaju Miloševića, ali će 3K biti jedini koji će prikazati i 7 minuta frenetičnog aplauza delegata Skupštine grada Beograda upućenih premijeru  Anti Markoviću - in continuo. Na 3K su bili  i Srbi iz Krajine i sa Kosmeta (prvi put će na 3K gledaoci i čuti i videti Djordja Martinovića), i Hrvati (Igor Mandić imaće stalnu i vrlo poularnu emisiju) i Slovenci (sekretar slovenačkog CK ZKS Sonja Lokar razgovaraće  s gledaocima 3K, uživo, u kontakt programu Otvoreni studio, o važnosti novog poimanja i drukčijeg vidjenja SKJ i Jugoslavije). Antonije Isaković, akademik i književnik zagovaraće okretanje Srbije sebi, da Šumadija bude kao  Švajcarska, zemlja sira. A u ponoć, posle večeri u kojoj je Mitević u Takovskoj 10, verovatno citirajući Vodju, uživao u više puta ponavljanoj rečenici da je Srbija zaratila s Austrougarskom zbog manjih problema nego što ih nama sad  prave Slovenci, Nenad Bućin, tadašnji predsednik Socijalističkog saveza Jugoslavije, hrabro će reći da je bojkot svega slovenačkog opasna  glupost i da za Srbiju nije dobro da seče svoje odnose sa drugima...

Možda je i zbog svega toga 3K više nego brzo ugrozio gledanost programa koje su pravile kolege u Takovskoj 10.

Doslovno je metaforično: na pomenutoj adresi  Treći kanal nikad nije stanovao...

Na ’’velikoj TV’’njih je bilo blizu 4000. Onih koji su sa mnom i Tićom pravili 3K - 40 na početku i ne više od šezdesetak kad sam otišao. Imali smo svoj marketing i sami smo morali da nabavimo vozila za naše ekpie, jer ih u garaži televizije nije bilo dovoljno(!?!). Pravili smo program na iznajmljenim montažama, sa kojih je program i emitovan, od 15 do 02 sata idućeg dana. Naš studio bila je najpre jedna bina, a potom mala sala o kojoj je brinuo  samo jedan scenograf, Marina Milin. Kada su nam iz  Dnevnika pakosno zabranili da koristimo njihove snimke i foto-arhivu, uveli smo ilustratora, crteže za vesti , a to naše dovijanje svi su smatrali i inventivnim i šarmantnim.

3K startovao je iste godine kad i engleski Skaj Njuz. Samo što je vršnjak iz Engleske  napredovao zemlji koja nije bila kao ova ovde. I mi smo, kao i oni, ovde prvi, imali vesti svakog sata. Jednominutne.Just Facts. U početku zvale su se Ekspres,  sve dok ’’Politika ekspres’’ nije odbila da to plati. Naš brejk njuz je bio je i svadba Vlade Divca, ali i  direktan prenos prevrata u Rumuniji, pa su Skajevci, sa sve opremom, sa Aerodroma banuli pravo u Dom pionira, raspitujući se kako da stignu do Bukurešta, o čemu se pobrinuo Jakša Šćekić.

Zbog nekog medjunarodnog dogadjaja u Beogradu,(beše li to Samit nesvrstanih?) nedelju dana emitovali smo i prve vesti na engleskom jeziku.

Šta još pomenuti? TV kliniku u kojoj su psihijatri razgovarali sa gledaocima i primali njihove pozive telefonom. Polarotor, prvu emisiju o komjuterima kod nas. Reportere koji su ulicama Beograda išli na rolšuama i postavljali Pitanje dana. NBA i američki fubdal. TV Dnevnik dezinformacija, koji su pravili Indeksovci. Mandu, mladog nezaposlenog glumca koji je došao u 3K i tražio bilo kakav posao, a ja mu predložio da pred kamerama deci čita bajke i da sve prate crteži.  Serijal emisija Zdenke Aćin o zabranjivanim filozofima. Kad ih već pominjem: Po povratku iz Berlina, u farmerkama i elegantnom blejzeru, u besprekornoj plavo-beloj prugastoj košulji i šljaštećim cipelama, sa mindjušom u uhu, Zoran Djindjić učestovao je u kontakt emisiji sa temom šta sve mogu i koliko mogu da budu opasne tajne službe. A Dragoljub Mićunović posle gostovanja u danu kada je ’’vraćen na posao’’ uveravao me je da sam bezrazložni pesimista i da stvari u Srbiji i Jugoslaviji neće izmaći kontroli).

Hit  dana, kako su brzo, zbog neprestanog ponavljanja, postajali popularni hitovi  poput Lambade  ili onog O Konorove  ’’Nothing Compairs to You ’’...

Danas mi se ništa ne čini uporedivim sa doživljajima i druženjima iz doba tog prvobitnog 3K.

Poslednje što sam uradio kao njegov prvi urednik bilo je da 1. aprila 1990. pošaljem telegram sa  željama za uspešan start još jedne nove televizije – Studija B. A onda je došao Ivan Krivec i saopštio mi da on opreuzima 3K.

Uveče sam sa svojom ekipom popio šampanjac koji je na moju molbu nabavio Tića. Mislim da je ekipi bilo žao što se rastanak  dogodio i što su se ipak obistinile prognoze jedne tv kritičarke koja nam je stalno bila naklonjena, a pisala da se zbog stalnih programskih iznenadjenja i Trećem kanalu sprema samo jedno, tj. njegovo ukidanje. Pogodila je samo delimično. ’’Ukinut’’ sam jedino ja. Razumljivo, nisu se bunili ni jedni ni drugi o kojima sam govorio. Valjda zato što su mislili da je na 3K suviše onih drugih.

Ali ja sam ukazanu slobodu ipak tako shvatao, da je mora biti i za jedne i za druge.

Dok sam ga uređivao za 3K je to bio jedan čudan  period bez izričitih direktiva. Osim, doduše, jedne: lično  je Mitević, potaknut jednom emisijom koju je video na OK kanalu, insistirao  da se na 3K puste pornići. Tako je nastala emisija ’’Dobili ste petak’, u kojoj se, dakako petkom, pre filma govorilo o erotici i pornografiji i gde su  tu vrstu slobode, kojoj se suprotstavljao jedan doktor, saradnik  iz lista Borba, a podržale  jedna buduća ministarka kulture i jedna kasnije poznata kolumnistkinja.

Vidosav i Marija Stefanović, i moja supruga Emira, pomogli su mi kao koautori   ’’Šoder liste’’, nastale na našoj terasi na Dorćolu jedne od retkih večeri kada sam uspeo da se sa 3K, kome sam se posvećivao kao da je moje četvrto dete, ranije vratim sa posla.

Emisija je munjevito postala popularna i to na kanalu koji je emitovao isključivo muziku MTV.

Ubrzo posle odlaska sa 3K činilo mi se  da  sve u Srbiji postaje  šoder.

                                                                   Milan Jovanović

(deo iz još neobjavljenog rukopisa Fragmenti i prisećanja iz Bastilje)