INTERESI SRBIJE U REFORMAMA SISTEMA ODBRANE©

Milan Jovanović, direktor FBD

Ima dovoljno razloga za osnovanost mišljenja kako su razne afere koje su tokom prethodne godine vezivane uz Vojsku  i Ministarstvo odbrane SiCG, potisnule u drugi plan suštinska pitanja daljeg toka reformi sistema odbrane i vojske u SiCG. Posebno u Srbiji.

Ovakvo stanje dodatno opterećuju i činjenice da je vojni budžet probijen za više od 100 miliona eura, a ugled Vojske najniži u odnosu na nekoliko decenija prošlog veka.

Evidentni propusti koji su pratili početak reformi (a pre svega netransparentnost, odsustvo svestrane parlamentarne i civilne kontrole)  i politički sukobi oko Vojske, ’’nudili’’ su prostor i za ’’samoafrimaciju’’ konzervativnih i ugroženih struktura, protivnika reformi odbrane i vojske - bez obzira da li su oni u okviru aktivnog sastava Vojske i MO ili da su u penziji.

Njihov zajednički cilj, kao i cilj  predstavnika raznih interesnih grupa ili struktura, ljudi  frustriranih i sistemskim smanjivanjem mogućnosti za dalji opstanak velikog broja najviših i  visokih oficirskih činova, bio je da obesmisle reformu.   

U osnovi, upravo takve strukture su i dalje inspiratori  koji   i državu i vlasti i društvo guraju u one iste zaplete u koje su ih uvlačile i prilikom raspada nekadašnje SFRJ.

U dosadašnjem toku reformi sistema odbrane u državnoj zajednici Srbija je, pritom,  u ozbiljnom zaostatku i nepovoljnijem položaju u odnosu na drugu članicu državne zajednice. 

Dok Crna Gora, s jedne strane, ubrzano razvija svoje državne kompetencije i prerogative u sistemu odbrane, dotle je Srbija bila u situaciji u kojoj su se o njenim državnim interesima brinuli ili  pojedinci ili uže strukture u MO odbrane i Vojsci. Time je otvoreno postojanje mogućnosti da se, hotimice ili ne, manje ili više skriveno, ostvarivanje državnih  funkcija i kompetencija Republike Srbije u sistemu njene odbrane i zajedničke odbrane državne zajednice nalazi na osnovama koje i načelno i praktično  mogu biti diskutabilne i koje, svakako, zavređuju širu pažnju.

Ilustrativan primer ovakve situacije je sudbina odluke Saveta ministara o obrazovanju republičkih uprava za odbranu tzv.   područnih organa odbrane.

Dok je ta odluka u Crnoj Gori dosledno sprovedena, (uz puno prenošenje funkcija radne i materijalne obaveze, kao i funkcije vojne obaveze), dotle je, kad je reč o  Srbiji, ona sprovedena tako da je ta uprava, najpre, drastično smanjena, promenjen status zaposlenih službenika u civilna lica na službi u MO, predviđen tzv. vojni umesto civilnog rukovodioca  i   pridodata (kao ’’restl’’, koji više nalikuje komandi stana umesto državnom organu) na upravu načelniku Kabineta ministra odbrane, iako bi shodno odluci Saveta ministara takva uprava trebalo da bude neposredno potčinjena Ministru odbrane

U 2006, uz sve drugo i  pred Vladom Srbije i Predsednikom Srbije stoji potreba da se znatno više nego dosad,   koriste svi mehanizmi i instrumenti u vođenju politike sa ciljem  da Srbija jača i reformiše svoju funkciju države u sistemu odbrane i zajedničkom sistemu odbrane državne zajednice.

Činjenica da je Ministar odbrane iz Srbije, i uz puno uvažavanje njegovih individualnih kvaliteta,  u institucionalnom smislu nije dovoljna garancija ostvarivanja tih interesa.

Kao što ni sadašnje Ministarstvo odbrane državne zajednice SiCG, ne mora po sebi, automatski, postati srpskim u slučaju da crnogorski referendum bude vodio ka kraju državne zajednice.

U sistemskim nedorečenostima Srbija mora izbeći situaciju u kojoj se  briga o njenim državnim interesima u sistemu odbrane slikovito i komotnije  može uporediti sa ''slobodnim aktivnostima''.

Užurbanost da se formira Nacionalni savet za bezbednost u Srbiji pokazuje da Srbija kao država  oseća i sistemsku i institucionalnu nesigurnost u sistemu odbrane.

Kao što se pokazuje, takođe, da su zbog (sistemski) nekontrolisanih aktivnosti pojedinih interesnih ili konzervativnih struktura u Vojsci SiCG i MO  vezane ruke i u realizaciji pojedinih zahteva međunarodne zajednice…

Otud i Vlada Srbije, a posebno Predsednik republike Srbije, kao stalni član VSO, moraju biti glavni inicijatori prevazilaženja ovakvog stanja i činiti sve na sistemskoj i institucionalnoj artikulaciji interesa Srbije kao države kada je reč o sistemu odbrane.

Srbija , ne može biti taocem ma čijih ličnih ambicija,  karijera pojedinih generala u Vojsci, Ministarstvu odbrane itd. - rečju onih  koji personalistički pristup, ili ad hoc rešenja, pretpostavljaju izgradnji institucija i demokratske kontrole i u sistemu odbrane.

I pri sadašnjem  stanju odnosa u državnoj zajednici, VSO i Savet ministara državne zajednice u znatno većoj meri nego dosad moraju obratiti pažnju na ’’ravnopravnost tokova reformi’’ u članicama državne zajednice.

FBD, naprimer,  razume situaciju u kojoj Crna Gora posredstvom svojih kadrova u Ministarstvu odbrane  i Vojsci SiCG  brine o  svojim državnim interesima ,  ali očekuje da se i oni zalažu i za dosezanje  istih prava kada je u pitanju Srbija, ili pak da se tome ne suprotstavljaju.

Niko nema pravo  da lišava  Srbiju i njene građane prava na modernu državu, savremen sistem odbrane  i demokratsko poštovanje zakona,  ljudskih i političkih prava.

Početak, po mnogo čemu zasad neizvesne ali i presudne  2006.  godine nameće obavezu da se stvari u sistemu odbrane promene što pre, kako posledice ne bi bile loše, a možda i - nesagledive.

Kada je reč o budućnosti Srbije to nameće obavezu da se njeni savremeni interesi u sistemu odbrane, i kad je reč o Srbiji kao državi i njenoj poziciju u okviru državne zajednice, što doslednije i što brže ostvaruju na institucionalan i demokratski način.

(Rezime  izlaganja na Kolegijumu direktora FBD i  IO Etičkog saveta za demokratiju i bezbednost, 5. i 6. januara 2006. Ovi stavovi dostavljeni su Predsedniku Republike Srbije, Predsedniku i Potpredsedniku Vlade Republike Srbije i Ministru odbrane  DZ SiCG.)