MILAN JOVANOVIĆ, direktor Foruma za bezbednost i demokratiju

(integralni tekst intervjua datog urednici ’’GLASA JAVNOSTI’’ LJILJANI STALETOVIĆ)

Upozorenja koja niko nije čuo

Zabrinutost da bi, zbog ukidanja dosadašnjih uprava Ministarstva odbrane DZ SCG za odbranu  u republikama Srbija, mogla da bude u nepovoqnom položaju, ukoliko ne bude odgovorno insistirala na vlastitom delu državnog subjektiviteta i kapaciteta i ukazivanja na opasnosti da rasprave o konačnom statusu Kosova mogu ponovo da osnaže konzervativne i nazadne snage na obe strane, samo su neke od aktivnosti članova FDB o koje se mnogi oglušuju *

*NASLOV I PODNASLOV DALA JE LJILJANA  STALETOVIĆ

GJ: Da li je tačno da ste tokom uskršnjih praznika uputili pismo Predsedniku Srbije Borisu Tadiću i šta ste u njemu napisali?

MJ: Predsedniku Srbije 2. maja uputili smo pismo podržavajući  inicijativu da se oformi savet za nacionalnu bezbednost, ali i o našem Projektu osposobljavanja društvenih autoriteta za suočavanje sa kriznim situacijama - poput sadašnjih poplava u Banatu ili autobuske tragedije na žabaljskom mostu - dakle potrebi izgradnje savremenog sistema civilne odbrane, a ne samo formiranja novog političkog tela.  I obavestili smo ga da smo takav projekt njegovom kabinetu ponudili još septembra prošle godine. Povodom civilne odbane, pisali smo,  takodje, i ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu  dr Zoranu Lončaru. I tu smo prepisku učinili javnom. Ona je svakom dostupna  na našem sajtu.

GJ:  FBD se uoči Uskrsa oglasio sa saopštenjem da civilna odbrana Srbije ne postoji!

MJ: Civilna odrbana i zaštita u Srbiji, možda,  postoji samo na nečijem papiru! Da zaista postoji i da je organizovana, znalo bi se gde su i u kakvom su stanju velika dizaljica i crpka za mulj, a ne da za to bude potrebno 10 dana od žabaljske autobuske tragedije.

FBD je u prethodnom periodu  dramatično upozoravao i javnost i medije i odgovorne, na loše odluke Ministra odbrane u vezi sa civilnom odbranom u Srbiji i, nažalost, bio u pravu, kada je upozorio da će se sve to pokazati prilikom poplava u Banatu – upozorivši na te poplave i  pre nego što su se nadležni odlučili da zvanično reaguju i priznaju sebi i narodu da poplave prete i postoje. Ne zna se čak ni ko je nadležan da proglasi elementarnu nepogodu.

FBD je, naime, izražavao sada vidimo opravdanu zabrinutost da bi ukidanjem dosadašnjih uprava Ministarstva odbrane  DZ SiCG za odbranu  u republikama i formiranjem faktički novih, republičkih organa uprave za te poslove, Srbija mogla da bude u nepovoljnom položaju - ukoliko ne bude odgovorno insistirala na vlastitom delu državnog subjektiviteta i kapaciteta. Nije normalno, naime, da Crna Gora za  poslove sistema civilne odbrane i zaštite predvidi gotovo upola veći  broj ljudi nego što se  misli da je potrebno Srbiji.

GJ: FBD je medju prvima, takodje  i pre bilo koje političke stranke ili zvaničnika  nedvosmisleno podržao izmenu  Povelje SiCG, čak dok nije bila  ni potpisana. Zašto?

MJ.: Zato što je to veoma važno - pod uslovom da se slažemo kako je (nužno) Srbija u Evropi. U suprotnom (pro)čitajte i  (po)slušajte sve ono što su, posle tog potpisivanja, govorili  oni  koji o toj izmeni Ustavne povelje misle drukčije, negativno.  Ali i  razmislite  ko su (bili) ti likovi, šta su radili, šta su postali i šta rade danas...Izmene Ustavne povelje trebalo bi da pomognu u poimanju i tretmanu državne zajednice koji nadilazi naš malerozni tradicionalizam, bilo da je reč o unitarizmu ili separatizmu, a istaknu puni subjektivitet država članica, njihov državni kapacitet;  i kroz to odgovornost i prema Srbiji i prema državnoj zajednici kao novoj tvorevini, u značajnom delu kao tvorevini i same EU.

GJ:  Vaš Forum je izašao i sa stavovima o Kosmetu, mesec dana pre prvog sastanka državnog vrha, ali se o tim vašim stavovima, čini se, nije šire raspravljalo...

MJ: Bar ne javno. Uostalom, zar mislite da smo očekivali da će biti drukčije? FBD ne plaćaju ni jedni ni drugi. Čak sam se kladio sa predsednikom FBD, generalom Krstićem. Kažem mu: Zar Vi generale stvarno mislite da će ovde bilo ko objaviti naše stavove, a   koji se toliko razlikuju i od MKG, ali i od ovdašnjih vlasti? Naravno da sam dobio opkladu. Naše stavove prosledili smo gospodinu Solani, OSCE-u, UNMIK-u, i institucijama sličnim našem FBD - pre svega u Engleskoj i SAD, ali i Kanadi i nekim drugim zemljama.

GJ: Šta je stanovište FBD povodom diskusija o finalnom statusu Kosova i Metohije?

MJ: Rekli smo ono što se moglo i moralo reći.  Predložili smo pre svega da  ishod tih rasprava - koje ne mogu biti zaustavljene - da  odlučivanje  o tzv. finalnom statusu Kosova mnogo više bude u kontekstu i  perspektivi  EU. Mi zapravo i nismo toliko govorili o tom statusu koliko o opasnosti da rasprave o njemu ponovo  osnaže konzervativne i nazadne  snage na obe strane -  a da je taj famozni status neodvojiv od evropskog statusa Srbije i Kosova. Anan je, uz to, mnogo dalji od Solane. I  realno  i mentalno. UN su same u velikim neprilikama i teško ih je proglasiti za tim koji dobija. Zar upravo Kosovo nije dobar primer za to? Tamo su već duže od 5 godina...

GJ: Šta je suština stavova FBD?

MJ: Suština je da valja izbegavati svaki dijalog koji je osudjen da bude neproduktivan. Mi, isto tako, smatramo da prepucavanja o pitanju finalnog statusa nisu vrednija u odnosu na brojna druga pitanja, i to ona od kojih zavisi kvalitet ljudskog, svakodnevnog života i Srba i Albanaca na Kosovu, pa i naših ljudi, ovde.

GJ: A gde je tu Srbija?

MJ: Srbija  mora da se pozabavi sama sobom. Što uopšte neće biti lak posao. Nažalost!

Danas u Srbiji nema hrabrih političara, nema političara spremnih  da ne povladjuju i da se ne ulaguju masama i pučkom mnenju.  A onda se tobož’ žale kako se najviše plaše onog što u stvari sami podstiču, pa se onda tome  ulaguju, čak neukusno ....Sami stvaraju ’’začarani krug desnog radikalizma’’ u kome im je, zapravo, komotno, koji im je uvek zgodan alibi za politički neuspeh ili neodlučnost i kukavičluk.

Drugi  se, opet,  okreću ostarelim  profesorima ili  književnicima, nekadašnjim disidentima iz doba Tita, zaslužnim radnicima danas  posustalog ili diskreditovanog srpstva -  onima koji,  mada uvažavani gotovo da ni ne znaju šta su hteli, a šta proizveli  - jer, ovo što jeste je ništa ili (mora biti ) suprotno od onog što su zamišljali  (ako su bili i ako su još uvek  humanisti).To  su, pre svega, stari i duboko i strašno  poraženi ljudi...Licemerno je i opasno skrivati se iza ili se pak, kad ustreba, pozivati na njih.

GJ: To ne zvuči odveć optimistički?

MJ: Recimo da je Srbija u konfuziji. Ta konfuzija je, mentalna, moralna i materijalna, dakle, opšta. Izlaz iz takve zastrašujuće situacije  možda bi mogli da nose oni koji, medjutim, danas, razmišljaju ili pokušavaju da opet, kao nekad, izmaknu   odavde; oni  koji  ne otkidaju na  tzv. patriotizam i slične potrošene priče;  oni koji su otporni na lokalne prevare i koji su imuni na lokalni šarm otaca, sinova i ćerki, na  zamke ili opasnosti palanačke svesti... Uzdam se,  u sadašnjoj konfuziji,  u  one koji, naprimer, uprkos svemu, doprinose  promeni vidjenja srpske  crkve.

GJ: Šta sad SPC?

MJ: SPC  je, doduše uz vlastiti  pristanak ali negirajući time i svoju istoriju, bila gurnuta tamo gde joj nije bilo mesto i ,tako,  dospela da se i na nju gleda kao bitnog učesnika   u nedavnom srpskom sunovratu  na razmedji vekova.  

Sada, je, medjutim, čini mi se politička podeljenost Crkve vidna, odavno nije bila veća. I ne bi je se trebalo bojati. Američki vladika Irinej, ili Lavrentije i joše neke  istaknute ličnosti SPC otvoreno govore  govore o ’’radikalnim  mantijama...’’, ’’BH lobijima’’... A držim da je njihovo srpstvo, koje ne boluje od autizma, ksenofobije  i osećanja osujećenosti,  ukupno uzev, povoljnije i izvesnije u pogledu realne nade.. 

Posle nedavne posete delegacije SPC Americi, srpski političari izgleda shvataju da je, ne samo kad je reč o Kosovu,  Crkva manifestovala početak zauzimanja distance prema dnevnoj politici, da su u njoj počeli novi procesi. Pojedni političari te procese već nazivaju raskolom, mada bi se oni mogli nazvati i nužnim i dobrodošlim kritičkim promišljanjem prošlosti i budućnosti crkve, njenih pozicija i njenih moći. To  za analitičare može biti zanimljivo i provokativno. Za naše političare najbolje je da se u to ne petljaju i da, pre svega, ne spletkare,  a valjda im ni crkva neće spletkarenje ni dopustiti.

GJ: Dobro, a Srbija....

MJ. FBD je još prošle godine upozorio na opasnosti tzv. retrotranzicije u Srbiji.  Predsednik FBD je nedavno jednom dnevnom listu rekao kako je ovde na delu  ’’reciklaža’’ Miloševićevih kadrova, da se izmedju sadašnje vlasti i Miloševićevog režima ne vidi da ima nekakve razlike. Posao sa Hagom nije okončan, a transparentnost te sradnje uz  to je  posebna tema. Nedovoljnost reformi u domenu bezbednosti direktno utiče na demokratske procese, demokrate opet zaziru od bezbednjaka, i dalje najaktivnijih u domenu ’’kadrovanja’’, bavljenja ljudima. Ipak,  osnovni problem je što nema novih vizija, a pogotovo nema istinski novog političkog diskursa. Pozitivna studija o izvodljivosti nije dovoljna. Sad je dostignuće, a donedvano je bila izgovor da se čini ono što se i inače moralo činiti. Ona je zapravo,  toliko mnogo i zakasnila zato što tog novog političkog diskursa nema i što za njega nisu spremni ni političari na vlasti, ni  gradjani.  Tek će se videti ima li Srbija za to snage. A  sumnjam u snagu zasnovanu na  turbo-folk sletovima. Sumnjam da će se gradjani Srbije osnažiti i uspraviti  uz pomoć Popajevog metoda - s tim što će umesto spanaća  jesti    salatu...  

GJ: Mislite na Karića?

MJ. Bogoljub Karić  nije političar već bogat čovek koji je angažovao tim u službi kreatora vlastitog  političkog preduzetništva. Počelo je zanimljivo, a videćemo gde će se stići. Valjda će o svemu razmišljati sa oprezom iskusnog investitora. U politici su rizici i drugačiji i opasniji nego u privredničkom biznisu.   Upoznali smo se  prilikom starta 3K TVB... Posle se videlo da karića, u stvari, ima mnogo više, i  da se oni, naoko isti, javjalju u različitim situacijama sa, naoko, istim  stavovima...

GJ: Da li ste pesimista?

MJ. Svojevremeno sam uživao  u onom intervjuu, u onoj poruci-poruzi društvu koju je izrekao Živojin Pavlović, naš književnik i filmski reditelj, a  koja je strašno izluđivala ortodosksne komuniste; Pavlović je, naime, za onaj autobus ( u kojem su svi pevali), na pitanje  šta da se radi   kad ode guma rekao da je najbolje da ceo autobus ode u pičku materinu... Umesto da se zameni probušena guma...  

Sada se, pak, pitam, a mislim da bi i Žika Pavlović, da je živ, posle svega što nam se desilo, makar iz Slovenije, pitao: A šta ako nema drugog autobusa?!

Danas svi znamo da ga ni onda nije bilo ...

U Beogradu, 06. maja 2005.