MILAN JOVANOVIĆ

direktor FBD

BESPOŠTEDNA SAMOKRITIKA

KAO USLOV SRPSKOG NAPRETKA

Marginalije uz okrugli sto Srbi u 21. veku,sa temom Srbija i Srbi – Identitet i politika,

koji je u Beogradu  od 22. do 23 jula 2005. godine

organizovala američka NVO PER (Project on ethnic relation) iz Prinstona

1.

Stanje stvari sa Srbima nije nepovratno crno -  mada crno jeste osnovna boja, kad opisujete stanje duha i stanje odnosa medju Srbima, pa i odnosa Srba prema drugima.

Za finalnu sesiju ovog skupa u Beogradu postavljena su pitanja za koja, svako ko je iskren prema sebi i prema drugima mora reći da je odgovor na njih još uvek negativan.

Može li, dakle,  Srbija razviti nacionalni konsenzus koji će joj obezbediti prosperitet, postoji li praktično rešenje za sadašnje medjupartijske sukobe itd?   

Nema PRAVOG, iskrenog, konsenzusa medju Srbima bez PRAVOG, iskrenog, razjašnjenja medju njima.

Ne može biti da za ovo što nas je snašlo niko ovde nije kriv.

Ili, da je kriv samo jedan, i to u toliko što nije uspeo u projektu koji su svi podržavali, ili su, pak. (svi) licemerno ćutali  (pa i danas  ćute)  a znali da je sam projekat bio loš.

Dakako, tako ovde niko, od onih koji bi trebalo, javno ne govori javno, mada to u sebi misli.

Sve drugo su laži i prevare, sa kojima se ove već živi po navici.

A taj konsenzus, to pristajanje da se živi u laži i samoobmani je za Srbe danas najopasniji.

2.

Kad pitate Srbe da li su oko bilo čega jedinstveni, najčešće čujete da postoji jedinstvo oko Kosova.

Medjutim, kad se samo malo ''zagrebe'' u ispitivanju  kvaliteta tog jedinstva oko Kosova i Metohije najčešće se dolazi do saznanja da dubinskog jedinstva nema, i do dokaza  zašto i kako je to moguće da u Srbiji nema produktivnog jedinstva.

Naime, to jedinstvo oko Kosova je u izvesnom smislu, prazno, opšte, nalikuje nedelatnoj parališućoj dogmi -  ili je, pak, nemoćno da proizvodi korisne posledice - u miru.  

Svaki srpski političar će vam, naprimer, pričati o važnosti povratka na Kosovo.

Ali, kada to treba ostvariti u praksi, kada vidljivo, a pogotovo parama, valja  podržati povratak i kada sve to treba da bude kvantitavno meriljivo - to je već poražavajuće.

(Uz svu, opravdanu, galamu zbog tragičnih martovskih dogadjaja 2004. godine unutarsrpski sukobi, u Beogradu, proizveli su da Srbi na Kosmetu čekaju na ishod ''meča'' izmedju  Srba u Srbiji: kada su jedni drugima podmetali  noge i kada  jedni drugima, naprimer, nisu hteli da daju pare za benzin, kako  bi se prevezla međunarodna i domaća pomoć.

Mogu da vas podsetim i na Miloševićeve  sankcije - embargo prema neposlušnim Srbima iz Bosne.

Mogu da vas podsetim i na strogu kontrolu srpskih izbegličkih transporta, posle Oluje. Ne u Hrvatskoj, i ne od Tuđmanove vojske, već od strane Miloševićevih policajaca, od kojih je čak veliki deo upravo bio regrutovan iz krajeva odakle su dolazile izbeglice!

3.

Šta je uspeh u Srbiji?

Srpski uspeh, na početku 21. veka, u čuvenoj srpskoj oktobarskoj revoluciji 2000.  bio je kratkotrajan - budući da su, odmah, unutar tadašnjih pobednika, aktivirane  uspavane, ili implantirane rezervne snage urušenog režima, planirane za funkciju (koja im je namenjena i koju su i odigrale) - da se sve obesmisli.  

Tako ispada da su planirani i pad, ali i reinkarnacija palih.

Baš ovih dana se to ovde zaoštrilo i još se zaoštrava.

Srbi, kao,  masovno hoće u Evropsku uniju, ali, gle čuda, ne bi da prave sporazume sa NATOM i EUFOROM.

Mi smo zastrašujuće aljkava država - i u činovničkom smislu.

Da li je  gospodin Svilanović  bio siguran (a to mu je bila jedna od prvih dužnosti) da još nije na važnosti ona odluka o prisajedinjenju Rusiji i Belorusiji, koju su, NE PITAJUĆI NAROD, izglasali baš oni koji ovih dana  dižu dreku oko sporazuma sa NATO paktom. Lukašenko se sa tim prisajedinjenjem složio. I čuvena ruska DUMA. A onda je, tadašnji,  ruski Predsednik sve to stavio u fioku.

I šta, ako to sad neko, iz fioke, izvadi?

4.

Još uvek ne postoji kritička samospoznaja Srbije.

Još manje postoji spremnost da se razmišlja o tome.

Činjenice koje Srbi danas  koriste za opisivanje vlastitog stanja i perspektiva su različite, kontradiktorne, a još je gore  što  su fakti izmešani sa falsifikatima i zabludama.

Četiri jahača moderne srbijanske apokalipse su  

1.) rezignacija ili pesimizam,  

2.) odsustvo samokritike ili  agnosticizam naspram zločina i ratova na prostorima nekadašnje velike države znane kao SFRJ,   

3) nekritički nacionalni samonarcizam i samozavaravanje tj.  (neiskrena)  samoracionalizacija  u odbrani promašenih političkih poteza ili koncepata,  i

4 ) sveopšte nepoverenje jednih naspram drugih.

5.

Samozavaravanje je zabrinjavajuća trajna srpska osobina; nema ni racionalnog objašnjenja zašto su Srbi tradicionalno istorijski nesposobni za pragmatično ponašanje.

A, još više zašto   tu svoju tragičnu nesposobnost Srbi smatraju vrlinom.

I da li će, ikad,  sesti i izračunuati koliko su (ih) koštali junaci kojima se diče.

Koliko u biološkom i privrednom smislu košta srpsko junaštvo? Srpska drčnost.

Pa, kad se suoče sa činjenicama, koje su u tom smislu onakve kakve jedino mogu biti tj. poražavajuće, onda se javljaju kalemari i  nastaju nesuvislosti o dobitništvu u ratu i gubitništvu u miru, ili već znane floskule o nebeskom narodu.

Ali, izgleda da je kod Srba  još uvek joy of life manje vredan u odnos na joy of suffer.

A to je glavni uslov promene mentaliteta da bi Srbi, uopšte,mogli da budu uspešna nacija u 21. veku.

6.

Srbi vole autoritete, a činjenice poništavaju mitovima ili neistinama.

Ali, čak su i  u tome - nepraktični.

Srbima se  na početku ovog veka bila ukazala šansa za novi mit. Ali, ta šansa nije iskorišćena.

Potencija, osnova te šanse bila je sadržana u tragičnoj smrti Zorana Djindjića.

Na izvestan način to je bio njegov svesni izbor, njegovo svesno hodanje u susret sopstvenoj smrti,  pružajući Srbima  priliku da (iz)grade mit okrenut budućnosti, optimizmu, pragmatičnim kriterijumima življenja....

Danas je već pitanje je zašto su  Srbi odbili tu priliku  ili,  (što je optimističkija formulacija), zašto to Srbi još uvek odbijaju; zašto je Srbija, posle njegovog ubistva, odabrala prošlost, mada je nepregledna masa ljudi na njegovom pogrebu nagoveštavala  drugačiji ishod?

Bilo kako bilo  niko, pa ni Djindjićeva  stranka , nije istrajao u naporu da se svestranije analizira šta se desilo, i nije pokušao da osujeti manipulaciju i  promišljeno suprotstavljanje tom (mogućem)mitu. Ali, oni koji su znali da je takav mit moguć,  a za njih opasan, nisu oklevali - suprotstavili su mu se odmah, pored samog Djidjićevog odra,  izgovarajući (bez straha pred Bogom) čak i u takvoj prilici, i u hramu koji nose ime najslavnijeg srpskog sveca,  stare kletve i pretnje - reprezentujući (upravo) sve ono  za šta  je Djindjić,  možda, i pomislio  da se kao cena  prevazilaženja istog  mora ukalkulisati i - smrt.

Zašto su Srbi tako brzo zaboravili Djindjića, a njegova stranka ogromni potencijal njegovog postadanja?

Zašto je lakše bilo ’’prlj(a)kati’’ Djindjića, a prljati sve oko njega?

Ta pitanja bole.

Dok drčni  Srbi nemaju hrabrosti da odgovaraju  na pitanja koja bole. Oni, odmah, uzvraćaju napadom.

Danas bi mogli reći  da se, u medjuvremenu, u Srbiji razvio čitav pokret otpora prema Djindjićevom  planu stvaranja mita i okretanja  budućnosti,  Evropi, modernom životu, i onom što se još zove savoir vivre.

7.

Da li su Srbi sposobni da vide budućnost?

Ruševine  starog sistema i države kao da su u Srbiji  zatrpale i misleća bića.

Da li ovde ima ljudi koji su danas sposobni da produkuju koristan sveopšti pogled na svet  (celovitu viziju-e) a  koji bi korespondirao sa masama, ali tako da emacipatorski utiče na njih, a ne da ih gura  u  stanje populizma i postajanja potrošnog materijala raznih ideologa i, mahom ratnih, kataklizmi?

U Srbiji se takvi ljudi ili ne čuju  ili nemaju prilike da se čuju.

Ni Srbija ni njeni političari ne misle. Ili misle tabloidno. To jeste ’’modernizam’’, ali nakazni.

Nema novih političkih ličnosti, ili se one koje bi, ''kao'', to trebalo da budu doživljavaju kao poslušnici  i miljenici već znanih starih, ovdašnjih (a još aktuelnih) političkih mini-harzimi.

Politička scena Srbije je dosadna i prepoznatljiva. Već viđena.

8.

Ovde su ljudi koji su i ''pod Titom'' bili  autorizovani i kvalifikovani da ’’misle u globalu’’, celovito, akademici, još uvek uticajni... i koji su, možda,  najodgovorniji za zabludu  da će rušenje jedne paradigme biti moguće nadomestiti kontrolisanim nacionalizmom.

Danas znamo, (na čelu sa njima!?) da je to bila tragična zabluda.

Pogubne posledice svestrano osećamo.  

Znamo i ćutimo.

Danas, pod dubokom anestezijom koju su prouzrokovali tragični dogadjaji u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, (valjda više neće biti novih dodataka ovom nabrajanju) možemo da kažemo da su sledbenici akademika i pravni naslednici SKS (i njihovi trabanti)  u osnovi samo artikulisali i odigrali ’’poslednju komunističku osvetu’’, koja ovde još traje -  manipulaciju nacionalnim osećajem naroda; ...u stvari staljinisti, ili osobe koje su, zapravo,  bile duhovni otpad istinske, autentične, evropske, levice i socijaldemokratije, u osnovi su dvaput, doakali istoj državi - Jugoslaviji. I oba puta u savezu sa nacionalistima-šovinistima i kvazipatritorama.

Za tu rabotu  su jednom bile nagrade u značkama, ordenju i pravu useljenja u konfiskovane gradjanske vile.

Drugi put, značke su zamenile fabrike kupljene za jedan evro i imperije nastale iz  prava pristupa primarnim emisijama novčanica i privilegija u kupovanju deviza iz dinarskih kredita dobijenih po vezi, a  koje je već ujutru ''otplatila''  planirana galopirajuća inflacija.

Kraj veka je u Srbiji protekao kao projektovana nakazna tranzicija - i to sa greškom: Jer, njen glavni  Tvorac nije računao sa neposlušnošću izabranih da budu obogaćeni. Dok oni sada (kao bogati, kao tajkuni)  kalkulišu sa budućnošću Srbije kao svojom.

A tako postupaju i sa aktuelnom vlašću , kao svojom.

Ili, pak osnivaju privatne, čak  i porodične partije.

8.

Šta za Srbiju znači okretanje budućnosti?

Kako da to ne bude puka fraza?

Kako da budućnost (i) ovde bude uspešna?

Ne  mogu se lečiti samo simptomi, jer se bolest onda uvek vraća.

Moraju se  lečiti uzroci.

A, na multinacionalnom Balkanu oni su uvek  manipulacija nacionalnim.  

Srpski je nacionalizam danas  nešto nalik (opasnom) driblingu na malom prostoru, na kojem bi, ovde, svaki vodja (stranke) da bude Pele.

I zato ovde ima toliko žrtava, a svaki takav vodja potencijalni je stanovnik nekakvog Haga.

Zluradi na Balkanu žive u Eldoradu.

Milošević je mogao biti zaustavljen već na startu - da su protiv njega glasali Albanci, članovi CK iz (tada) zaista autonomnih pokrajina, Kosova, i Vojvodine, i da ga izričito, lično, nije podržao jedan Hrvat; Slovenci  su tada bili pola za Srbe a pola za Hrvate,a najviše za sebe. Makedonci su razmišljali kako da se izvuku, Bosanci se tragično u tom galimatijasu nisu snašli,  a Crnogorci su razmišljali o koristi ili privilegijama koje iz svega mogu proisteći...

Ovo je, u izvesnom smislu,  parafraza jednog starog vica zbog kojeg se u vreme Josipa Broza Tita išlo u zatvor.

Ali,  ne može se potiskivanjem, ma koliko trajalo, kao u Titovo vreme, rešavati bilo koji problem, pa ni nacionalni.

Potiskivanje je uvek represija, koja, uvek,  ima pogubne posledice.

9.

Svi narodi na Balkanu moraju  promisliti šta im se desilo.

Oni moraju izgraditi nepristrasnu celovitu sliku sebe i bliskog okruženja.

To je balkanski i, dakako, srpski posao.

Svet za to nema vremena, ali balkanski narodi, ma šta mislili, bez te celovite slike ne mogu dalje.

Pitanje je koliko su politički subjekti u Srbiji sposobni za takve procese.

I, da li imaju petlju za njih?

Sada nisu spremni.

Trenutno su političke partije u situaciji koju su im programirali i isplanirali bivši režim i njegove tajne službe, (za slučaj da ne budu na vlasti - privremeno).  I to tako da se  bivši uz pomoć sadašnjih na vlast ponovo vrate.

Na kraju, ne možete kriviti ljude  što o svemu ovom ne razmišljaju. 

Nisu u stanju jer im krči stomak.

Srbija je jedna izmučena i siromašna zemlja.

Zemlja idealna za nove manipulacije, najverovatnije u starom ključu.

Nije samo ona kriva zbog toga.

10.

Ima i bolnih pitanja za dijasporu.

Šteta što ih na ovom skupu nema. Srba iz zapadne i daleke dijaspore.

Pitanje je koliko su oni, i kako, sa distance, doprinosili lošoj radikalizaciji Srbije i zbog čega su podržavali loše momke?

Kakva je moralna veza radikalnog Srpstva iz Čikaga, ili Libervila, i radikalnog srpstva odavde?

O kako su bili veliki Srbi, oni na Zapadu dok su po Srbiji padale zapadne bombe i kako su bili ljuti što nismo izdržali još malo...   

Zašto su potomci emigranata ''odande'' podržali ovdašnje potomke onih zbog kojih su njihovi očevi emigrirali? Da li je to pomirenje na delu?

I šta, tamo danas rade oni Srbi koji su  baš zbog takvog pomirenja odavde (nedavno) emigrirali?

* * *

Jeste da je misao jednog Nemca, ali je za Srbe neobično važna: Samo bespoštedna kritika, nas samih, može da nas spase.

Najveći deo ovog teksta izgovoren je na Trećoj sesiji naslovljenog Okruglog stola u subotu 23. jula 2005. godine u beogradskom hotelu ’’Interkontinental’’