NATO U SRPSKOJ JAVNOSTI^©

MILAN JOVANOVIĆ, direktor FBD

1. Dva moguća uvoda

Kao zgodan početak za moju temu,  NATO u srpskoj javnosti, čini mi se podsećanje na ono što se dogadjalo baš ovih januarskih dana:

Naime, dvoje nekadašnjih glavnih i odgovornih urednika, našeg  najstarijeg  dnevnog i newsmagazine-skog  lista, (bili)  su medju glavnim  promoterima i advokatima u prilog tzv. peticije 200 intelektualaca kojom se -  sa nadom da će na duži rok osujetiti moguće članstvo Srbije u NATO, koje i onako nije izvesno -  zahteva referendum.

Samo uslovno to se može smatrati slučajnim.

Ali,  isto tako to može biti i objašnjenje donedavnog odnosa ovih novina  prema tzv. evroatlanskoj  i NATO tematici.

Stvari bi mogle da stoje još nepovoljnije kada bi se u polje posmatranja uključile i novine koje na tržištu žive od sirovijeg oblika promovisanja  i zloupotrebe tzv. patriotizma (nakaznog i nakaradnog ) , a koje  dakako utiču  na  javno mnenje, uključujući i naše političare.

Najzad, takodje, mislim kako bi nas transpartentiji uvid u vlasništo  nad takvim medijima, kojeg medjutim nema,  odveo, možda, do glavnih izvorišta održavanja i podsticanja tzv. antinatovskog raspoloženja u Srbiji.

Drugi mogući i možda jednako dobar primer, za  početak i ilustraciju teme,  bilo bi poredjenje  pažnje i prostora u našim medijima  posvećenih  prošlonedeljnoj  izjavi Predsednika Rumunije. U toj izjavi predsednik Basesku rekao je kako je puna evroatlanska integracija Srbije, odnosno članstvo Srbije u NATO i nacionalni interes Rumunije!

Ova njegova izjava nije dospela na naslovne strane,  niti u headlines-e,  za razlčiku kojom su prenošene njegove izjave u kojima je ispoljavano razumevanje za politiku Beograda prema Kosovu, a koje su dobijale i bolji prostor i veće fontove.  

Zato  zastupam stanovište da je baš kad je reč o izveštavanju o NATO tematici  ono danas možda najudaljenije od  ideala tzv. objektivnog ili fair pristupa; dok je istraživačko-analitički pristup,  sve doskora,  bio više nego redak tj.  praktično zanemarljiv.   

(Ivo Vejvoda danas je ovde naveo još jednu ilustraciju: prećutani članak ruskog ambasadora u NATO, Rogozina, objavljen 12. januara u N.H.Tribune-u, iako su naše novine, kao udarne vesti,  ovde prenosile i najkraće njegove iskazre  koji  su odnose Rusije prema NATO i SAD slikali  crnim tonovima.)  

2. Biranje činjenica

Dirigovana odnosno loša-objektivnost može se videti počev od predstavljanja rezultata anketa koje ispituju  odnos našeg stanovništva prema pristupanju NATO!

Jedno od poslednjih  istraživanja,  s kraja prošle godine,  u medijima je predstavljano,  da upotrebim zajednički naslov,  kako  je više od polovine stanovništva Srbije protiv članstva Srbije u NATO.

Taj procenat iznosi 51%.

Taj porocenat ne treba  brkati sa onim koji govori o  stavu gradjana da li da se o NATO članstvu izjašnjava putem referenduma, koji je veći.

S druge strane,  broj gradjana Srbije koji su za članstvo u NATO isnosi 25%.

Imajući u vidu da se postotak onih koji su protiv, manje više, ne menja još od 2003. godine začudjujuće je kako dosad nismo bili svedoci analiza  koje ispituju šta se dogadja i šta utiče na visinu postotka onih koji se izjašnjavaju ZA NATO.  

Sklon sam da cifru od 25% onih koji su ZA vidim kao ohrabrujući znak jačanja imuniteta i samoodbrane javnosti u odnosu na manipulacije i dirigovanje javnim mnenjem!  

Naime,  ako nekog ne impresionira,  onda bi  bar trebalo da ga provocira i podstiče na istraživanje podatak  kako je četvrtina anketiranih ljudi, na kraju godine u kojoj je obeležavana desetogodišnjica NATO bombardovanja,  uprkos brojnih evokacija osećanja ii emocija iz tog doba, mislilia svojom glavom i, uprkos svemu,  ostala pri ubedjenju ili pri stavu kako bi bez obzira na bombardovanje  Srbija trebalo da bude član NATO alijanse.

Smatram kako je ovdašnja politička elita, ma šta to značilo, propuštajući ili odustajući da tumači procenat anketiranih koji su ZA Nato,  još jednom, u praksi pokazala bilo svoj dogmatizam naspram ove teme, ili, pak,  svoju i političku i duhovnu  lenjost, ili vrednosno-moralistički  ekvilibrijum zarad lagodnijeg  opstajanja na vlasti.   

3. Top 10  anatema za NATO

Konfrontacija NATO i EU samo je jedna  od stavki  sa  liste obmana ili dezinformisanja  ovdašnje javnosti   oko  hipotetičkog članstva naše zemlje u NATO.

Na toj ''top listi obmana i  laži''  nalaze se i sledeće neobrazložene, neutemeljhene ili neaurgumentovane  tvrdnje i stavovi:

1.  da  NATO nema veze sa brzinom integracije  Srbije u EU

2.  da je NATO priznao Kosovo i da ga je okupirao

3.  da  bi učlanjenjem u NATO, Srbija izgubila  suverenitet

4.  da bi   stupanjem u NATO Srbija ugrozila  odnose sa Rusijom

5.  da bi Srbija kao  NATO članica morala da šalje vojsku u misije NATO

6.  da bi posle prijema u NATO, bile stvorene  vojne baze na  teritoriji Srbije

7.  da bi  članstvo u NATO imalo negativne posledice na ekologiju

8.  da članstvo u NATO podrazumeva kupovinu skupe vojne opreme

9 . da bi učlanjenjem  u NATO Srbija postala  teroristička meta

10. da je članstvo u NATO skupo

Nijedna od ovih tvrdnji nije tačna, a  sve su  izricane i tumačene prevashodno tako da našu javnost odvraćaju  od bilo kakve pozitivne percepcije NATO saveza, a pogotovo njegove suštinske veze tj. strateškog partnerstva  sa EU. 

4. Nove osnove argumentacije  domaćih protivnika NATO

U Srbiji je više nego bilo gde drugde, uključujući i Rusiju, kad je reč o razgovorima o NATO alijansi, na delu  nastojanje da se u svakom mogućem trenutku konfrontiraju NATO i EU.

I to je, danas, posle podsećanja na bombardovanje,  novi groundfloor argumentaciije protivnika NATO saveza u Srbiji!

Evropski bezbednosni koncept i Evropske bezbednosne snage se tumače i sagledavaju isključivo kao suprotstavljanje NATO alijansi  i SAD!

Zatop je  strateško partnerstvo EU i NATO alijanse  i  EU i SAD ovde i nezgodna i nepoželjna tema!

Vrlo retko se mogu pročitati tekstovi kako  EU sa svojim institucijama i politikom, kao i NATO,  u osnovi brane isti set demokratskih i političkih vrednosti.

Ponekad se ide čak do vredjanja pamćenja i previdjanja stvarnih istorijskih razloga nastanka NATO alijanse.

Ovih dana ponovo smo čuli kako je   NATO-a  prevashodno  antiruska tvorevina; da je njegovo osnivanje smišljeno protiv Moskve. To je istorijski zaborav  stvarnih razloga reakcije,  pre svega Evrope, a ne samo Amerike, i odgovora na odbijanje  SSSR-a, nakon 2. svetskog rata,  da pristupi razoružanju; to je previdjanje odgovora na Staljinovu hegemonističku praksu u jednom ne tako malom  delu  Evrope,  izmedju 1947. i 1949.  

No, to i ne čudi previše u Srbiji u kojoj veliki  okrugli jubileji 1948. ni u Miloševićevoj ni u postmiloševićevskoj Srbiji,  nisu svečanije obeležavani kao godišnjice nekadašnjeg uspešnog suprotstavljanja totalitarizmu Moskve! 

Srbija je 1948., na sreću, bila u Jugoslaviji. A zahvaljujući Titu nije izgubila svoju samostalnost.  

Ali,  baš taj i  srbijanski  istorijski background,   možda, objašnjava  zašto se npr. jedna Češka, koja je i juna 1948. i avgusta 1968. na tragičan način iskusila bratsku rusku ljubav, čim je bila u prilici,   lakše opredelila za evroatlanske vrednosti i NATO.

Pola veka potčinjenosti, bez pominjanja Madjarske i 1956.  i iskustava drugih  država koje su  sa Moskvom bile u bratskom odnosu samo dok su morale, i do prve prilike kad su od tog bratsva mogle da uteknu, je iskustvo koga u Srbiji nema.

Te decenuje su  mnogo   duže  od 78 dana bombardoanja  na kojima se, uz Kosovo,  zasniva  antinato i antizapadna strategija  u današnjoj Srbiji.

Zastupam stanovište kako suprotstavljanje EU i NATO potiče iz baštine pomenutog nasledja onih koji  neuvažavanje i suprotstavljanje Moskvi 1948.  danas vide istorijsku grešku.! I  naravno uz one koji moderrnu Srbiju 21. opisuju  sa srcem u Moskvi, a rukom u kasi koja je u Briselu.  

To, naravno  za Srbiju nije korisno, pogotovo u pogledu intrisičnih vrednosti koje su u osnovi iste i  koje podupiru i NATO i EU .

Takva srpska politička misao  nema dugoročne perspektive bez obzira na njenu sadašnju glasnost i uz vapaje za nacionalnom sabornošću!  

5. O neutralnosti i drugim antiNATO floskulama

U diskusijama oko eventualnog  članstva u NATO-u,   kao brana članstvu,  vrlo često, spominje se  tzv. vojna neutralnost  naše zemlje, a   koja se, u dva domišljato i nakanadno ugurana pasusa, (s)pominje u onoj rezoluciji o državnom suverenitetu i Kosovu.

Nije nam rečeno da li se tom rezolucijom poništava ne samo mogućnost članstva u  NATO ili   i i ona o prisajedinjenju Srbije Rusiji i Belorusiji, a  koju je, iz 1999. Srbija nasledila kao sukcesor SRJ, pogotovo  kad se mnoogi ljudi, i danas,  ponašaju kao da se to  (prisajedinjenje, već ) stvarno i dogodilo.

Ne računajući skupštinsku debatu prilikom donošenja te rezolucije o tzv. vojnoj neutralnosti  ni  do danas nije bilo ozbiljnijih razmatranja  šta ta vojna neutralnost znači.

Istovremeno, ta  naša samoproglašena vojna neutralnost nije ni od koga nije ni priznata, dok su u prošlosti države postajale  neutralne  ne (samo) svojom voljom, nego (pre svega) saglasnošću medjunarodnih konferencija,  ili na osnovu dogovora,   najčešće,  velikih sila.

Nije rečeno ( narodu na koji se poziva i o kojem se brine ) da neutralnost ne garantuje bezbednost - a pogotovo u današnjem svetu globalnih bezbednosnih pretnji. 

Nije rečeno ( narodu na koji se poziva i o kojem se brine ) da neutralnost ne podrazumeva da ne ćete biti napadnuti, a pogotovo da vas, ako do napada na dodje,  niko neće braniti.

Nije naravno ( narodu na koji se poziva i o kojem se brine ) ni pominjana, a kamo li izračunata ekonomska cena neutralnosti.   

Da ne pominjem kako ( narodu na koji se poziva i o kojem se brine ) nije rečeno da  se može biti vojno neutralan i kao članica NATO!  

Naime i za članice NATO postoji  mogućnost uzdržanosti i neutralnosti  u odnosu na odredjena pitanja ili ratne sukobe. Niko ne pominje  da postoji  mehanizam, kojim raspolažu sve suverene države članice  NATOa  koji svakoj od njih otvara mogućnost, da može da se uzdrži i otkaže  učešće u bilo kojoj misiji, ako smatra da će od njega imati političku štetu.  Ali takva članica stovremeno i dalje  uživa (kolektivnu ) bezbednost koju  joj pruža članstvo u tako moćnom savezu.

Isto tako,  ali samo s' formalne strane je tačno da nas je Koštunica dr. Vojislav uveo u Partnerstvo za mir.

Ipak,  mislim da on, pre svega  nije stigao da to spreči i da je zato, čim je to potpisao,  početkom decembra, samo dve nedelje kasnije u srbijanskom parlamentu, dok se njegov  potpis nije ni osušio,  on već  progurao tu tzv. vojnu neutralnost Srbije.

Naposletku,  slušamo i izjave kako  je člastvo u NATO-Partnerstvu za mir, u ovom trenutku. za Srbiju, dovoljno.  To  su postale već svojevrsne, otrcane,floskule.

I da dodam, jer se to i danas ovde čulo, oni koji je koriste, još uvek  ništa ne kažu o odugovlačenju sa otvaranjem naše kancelarije u NATO sedištu u Briselu; niti su nam  predočeni inventar ni rezultati dosadašnjeg korišćenja povoljnosti i (kojih) učešća  u partnerstvu koje seže dalje  od čisto vojnih stvari,  itd....

Elem,  kad govorimo o ovim  temama ako Srbija nekima ponovo, i ponekad ne bez razloga,  sve više liči na onu iz 1999. za NATO se to nikako ne može reći.

Dakle,  da dolijem ulje na vatru:  ni neutralnost u nekim pitanjima nije suprotna članstvu u NATO osim ako je, a što je mislim u Srbiji slučaj,  ne sagledavate ili tumačite kao antipolitiklu u odnosu na taj savez. 

Zato sam sklon mišljenjima da se ovdašnja  vojna neutralnost i  PFP  prevashodno upotrebljavaju u funkciji izbegavanja odlaganja  teškog posla koji podrazumevaju pune evroatlanske integracije. Reč je o svojevrsnom   preventivnom odvraćanju Srbije od tih procesa koje  je dabome u funkciji manje ili više  skrivenog suprotstavljanja članstvu u EU, nastojanja da se ono što duže odloži ili oteža.

NATO članstvo  u takvom kontekstu samo je  nepoželjna garancija ili obavezivanje u pogledu  ireverzibilnosti EU puta Srbije.  

6. Odogovonost aktuelne vlasti i Koalicije ZES

Svaki razgovor o Srbiji i temi evroatlanskih integracija ili NATO članstva trebalo bi voditi  i vrednovati i procenjivati pre svega po tome kako on utiče na dalji tok i brzinu približavanja Srbije EU i bezbednost  i stabilnost zemlje!

U tom kontekstu podsetio bih  da sam u ime Foruma za bezbednost i demokratiju, samo koji mesec pošto je   Koalicija ZES obrazovala sadašnju vladu,  na desetak njenih najvažnijih  adresa uputio pisma sa  Platformom FBD o važnosti bezbednosnih tema za budućnost Srbije u EU.

Bilo  je to pre više od 2 godine ,  na početku rasprave  i  uoči donošenja strateških dokumenata nacionalne bezbednosti i odbrane Srbije.  Osim Miinistra odbrane ni jedan drugi ministar ni čelnik vlade ili njenih institucija, a  ni tadašnji načelnik Generalštaba  za kojeg se  u javnosti sve doskora smatralo kako je izraziti zagovornik evroatlanskog opredeljenja, nisu smatrali važnim čak ni  to da, u duhu proklamovane spremnosti za saradnju sa civilnim društvom,  potvrde primjem tog teksta koji je  ‘’konstruktivno i dobronamerno’’ upozoravao  na  više i  danas važnih  momenata.

Dakle  tada smo  naglasili važnost utvrdjivanja i pitanje kvaliteta odnosa Srbije prema  Evropskoj bezbednosno-odbrambenoj politici (ESDP) koja je, treba li podsećati,  integralni deo Zajednicke spoljnopolitičke i bezbednosne politike EU (CSFP).

Posebno smo naglasili pitanje važnosti  sagledavanja spremnosti i  pristajanja  Srbije na komplementarnost sa konceptom Evropskog bezbednosno-odbrambenog identiteta (ESDI) koji se razvija u okviru NATO-a.  Predlagali smo  da se svestrano bez ideologiziranja, fleskibilno razmatraju vidjenja i odnos Srbije kao buduće članice EU sa NATO-om, pre svega  u kontekstu njegovog strateškog i drugih partnerstava sa EU.

I danas smatram da se samo tako mogla obezbediti produktivna održivost i izvodljivost usvojenih strateških dokumenata za bezbednost i odbranu Srbije,  kao   da je  i danas aktuelno da se samo tako mogao i može izbeći  pristup  tzv. bezbednosnom aspektu  koji  negativno utiče  na dalji tok i brzinu evropske integracije Srbije. 

Danas se nažalost  obistinjuje strahovanje da bi drugačija procena,  nedovoljna spremnost ili zainteresovanost vlasti i institucija koje se brinu o  približavanju Srbije  EU  mogli da otvore  prostor za  nastup  (protivnika eunionističke Srbije) protagonista i zagovornika ideoloških nasledja i opterećenja iz naše loše prošlosti;  situaciji  da se inicijativa prepusti  ljudima, ''nastojateljima''  znanih i osvedočenih veština i   sposobnosti da Srbiju i njene gradjane ubedjuju, pa i zalude,   kako su osećanja i  inat  prave srpske osobine, umesto racionalnosti i pragmatičnosti. 

Zato i naglašavam  odgovornost vlasti, a posebno koalicije ZES  za opasnost da dospemo u situaciju da ono što ne udje ne vrata ulazi kroz prozor i u Srbiju  u kojoj se, zdravo za gotovo,  priznaju i opredeljenja za Srbiju u EU čak i od ljudi koji računaju da će Srbija biti večiti kandidat za kandidata za Evropsku uniju, kao  i onih koji iako više nisu na vlasti čine sve što je u njihovoj moći da to toga i dodje.

7. Da pamet zameni žuč - uloga nevladinog i civilnog sektora

Dozvolite na kraju i nekoliko opaski oko aktivnosti nevladinih organizacija u kontekstu  promene sadašnjeg odnosa građana prema NATO članstvu.

Ovo nije zanemraljiva tema pogotovo kad je reč o iskustvima u susednim zemljama Hrvatskoj ili Crnoj Gori.

Tu bih apostrofirao one nevladine organizacije koje su se pokušale da se sa ovom temom bave na jedan širi,  a ne isključivo na propagandistički način.

Danas su u Crnoj Gori svesni posledica  što to nije na vreme shvaćeno i menjaju komunikacionu strategiju, iako se neki odavde trude da im u tome odmognu.

Dakle,    nadam se da se rasprava neće svesti na  ZA ili PROTIV, što najčešće u našem podneblju, a i pri našem mentalitetu, završava svadjom ili skukobima; nadam se  da će  se razgovarati i  o prednostima i o manama ulaska u NATO savez.

To je pitanje od prvorazrednog značaja. Pogotovo jer u Srbiji nikakve komunikacione strategije ni nema.  

S druge strane, ne možete voditi javnu politiku bez javnih rasprava.

Te rasprave su zapravo uslov bez kojih je formulisanje javnih i demokratskih politika nezamislivo;  uključujući i politiku koja se bavi pitanjima bezbednosti.

U tom smislu i današnji skup  smatram veoma značajnim. I nadam se saradnji nevladnih organizacija, ali bez licemerstva, nadgornjavanja ili svojevrsnih ’’politbiroa’’, nadam se  ravnopravnoj saradnji  na horizontalnom nivou.

FBD će sa svoje strane učiniti sve da se o ovim temama razgovara na terenu, da tamo gde se može razgovaramo  sa građanima, u gradovima i selima Srbnije.

Planirali smo da raspon tih tema bude što širi.  

Akcije koje pripremamo su pluralne.

Tu su negde,  u kontekstu tog i takvog  pluralizma i moje privatne zamerke upućene na onih 200 ljudi;  jer su kucali na otvorena vrata, jer su se više bavili poetskim i književnim  anatemama, da bi smo danas već stigli do opasnih prozivanja i po interentu,  sve sa čašćavanjem  i najružnijim pogrdama i kletvama  poput onih koje su se prošle godine čule u domu narodnih predstavnika Srbije.

No,  možda će  jednog dana i ovde pamet i razboritost  zameniti zluradost i žuč.

Pa i kad je reč o referendumu. Nisu ga tih 2000 ljudi  prvi pomenuli.  A,   videli ste i sami kako su pobesneli što je njihov predloženi referendum Vuk Drašković uporedio sa onim kada se ovde 1945. biralo izmedju Kraljevine i Republike i od koga se, po njegovim rečima, do danas nismo oporavili.

Naime,  problem je što se za renerendum zalaže sada i odmah od strane onih zagovornika koji znaju da danas NATO na referendumu ne može proći.

To je na svoj način potvrdio i njihov omiljeni analitičar koji je napisao kako je njegova glavna zamerka autorima i „inspiratorima” ove peticije  što referendum o NATO koji sada traže nisu sami raspisali onda kada su za to imali prilike i mogućnosti.

Ali, bar u tome je današnja Srbija imala sreće.

8. Podsećanje  ili kako je  u Srbiji potonuo Atlantik

Na kraju kad je o političarima reč samo jedno odsećanje.

Zaboravili smo kako se,  uoči prvog premijerskog mandata Koštunice dr. Vojislava i  prema najopreznijim vojnim istraživanjima, 37% gradjana Srbije izjašnjavalo  u anketama za članstvo u NATO.

Da li treba da vas podsetim ko  u je tim vremenima ministar odbrane, doduše   SiCG,  koji je  tada,  hrabro,   ukazivao na važnost evroatlanskih integracija.

Koštunica dr, Vojislav više nije na vlasti.

Boris Tadić je u medjuvremenu već drugi put biran za Predsednika Srbije.

Pojam evrotlanskih integracija je iščezao iz oficijelnih nastupa. Atlantik je za Srbiju potpnuo! 

Smatram da  napred pomenuto  medjuvreme nije dovoljno izanalizirano - ni u pogledu  zasluga ili odgovornosti  oko pomenutog   procenta - sve do  danšnjih  25% koji su  ZA NATO, a pri čemu sve to  sa samim NATO i nije u neposrednoj vezi.

I smakao optimista,    da će doći vreme kada će svojim  glasačima Predsednik Srbije  dodatno razjasniti šta ga je  motivisalo da kaže kako članstvo u NATO tokom njegovog predsedničkog mandata  neće biti na dnevnom redu, zašto  demokratska rasprava o tome ne bi bila  moguća i  poželjna,  pogotovu - u kontekstu naziva stranke čiji je neporecivi lider.   

*        *

*

Moram, na kraju,  na ovom skupu i da se osvrnem  na zadovoljstvo gospodina Živorada Kovačevića  u povodu toga da se danas ipak mnogi naši političari koji to ranije nisu činili otvoreno izjašnjavaju za Evropsku Uniju.

To ne mora da znači mnogo. Jer, možete lako podržavati nešto što se uskoro najverovatnije neće dogoditi.

I moram u tom kontekstu da kažem kako me posebno zabrinjavaju one ovdašnje izjave koje nas ubeđuju kako je posle aplikacije Srbije za članstvo u EU sada lopta u njihovom dvoruištu; plaši me da ne dodje do potpunog prebacivanja odgovornosti na druge  kad je reč o našoj EU sudbini. 

To naravno ne bi bilo dobro, a nadam se da nije moguće.

( Pisani predložak izlganja za oktruglim stolom ‘’Hajde da razgovaramo o NATO’’  održanog u organizaciji Centra za evroatlanske studije u Beogradu, 29.01.2010  )

^{© autor  i FBD}