KO U SRBIJI SME DA IZUSTI DA JE ZA  NATO

BORBA, Beograd, Srbija, 20. novembar 2009.

Zadatak političke elite je, da na osnovu validnih procena, zaključi koje odluke su važne, pozitivne i neophodne za jednu zemlju i da ih sprovodi bez obzira da li su te odluke popularne ili nisu. No, kako se ne bi došlo u situaciju da se odluke sprovode bez pristanka građana, onda je drugi, ne manje važan zadatak, kreiranje pozitivnog mišljenja javnog mnenja o određenoj temi.

U Srbiji je sve potpuno drugačije. Odluke se ne donose na osnovu validnih procena i strateške analize, već na osnovu jedinstvene srpske formule - "Ova tema mi može doneti političke poene, to je prioritet".

Ovde ne postoji kreiranje javnog mnenja, ovde se samo osluškuje javno mnenje i na osnovu onog što se čuje se kreira politika.

Evo i konkretnog primera. Naša politička elita toliko se plaši da pomene reč NATO, da je čak kroz svoje strategijske dokumente Nacionalne bezbednosti i Odbrane "zaboravila" na postojanje ove alijanse. Tako je, na primer, strategijsko opredeljenje politike odbrane Srbije "integracija u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture i učešće u programu Partnerstvo za mir".

Evropska bezbednost temelji se jedino na NATO, a ko ne veruje, neka pročita dokument EU iz decembra 2008. Report on the implementation of the European Security Strategy. A puno ime programa Partnerstvo za mir je NATO Program Partnerstvo za mir.

Očiglednu je za ovdašnju političku elitu NATO tabu-tema. Ko je gledao britansku crnohumornu seriju "Crna Guja" setiće se epizode u kojoj dva glumca imaju paničan strah od pomena Šekspirovog Magbeta. Kad god se taj komad pomene, oni izvode neku vrstu bajalice kao zaštite od uroka. E, tako je i ovde NATO baksuz-reč. Ko je pomene, pratiće ga sedam godina nesreće na izborima, šta li?

Evo jedne poruke vladajućoj političkoj eliti. Koštunica više nije premijer, njegova DSS više nije stranka sa najviše koalicionog (im)potencijala, Radikali su se pocepali na ove što hoće Napred i ove što hoće Nazad, pa šta više, ljudi, čekate?

Slobodno izgovorite (barem tiho) reč NATO. Verujte, neće vas pratiti sedam godina nesreće na izborima. Niko normalan u Srbiji posle 1999. ne može da voli NATO, ali to niko i ne traži. Emocije, ljubav, politika i državni interesi, na žalost, skoro nikada ne idu zajedno. Ako je priključenje NATO bezbednosna korist za Srbiju, onda bi to trebalo da uradimo, iako nam to emotivno ne odgovara. Verujem da je priključenje NATO korisno i za dalje evropske integracije, ali i za bezbednost Srbije, kako se ne bi više nikad ponovila ta 1999-ta godina.

U prilog tome govori činjenica da smo skoro potpuno okruženi zemljama NATO. Tamo su i Hrvatska, i Albanija, i Makedonija bi bila da se zove nekako drugačije. Crnogorci bi odmah, juče, ako može u NATO, ali nisu još ispunili sve uslove. Jedino je nama dovoljna mera saradnje kroz Partnerstvo za mir. Ako ste punopravni član NATO, nijedna odluka se ne može doneti bez vaše saglasnosti, jer se sve odluke u NATO, ponavljam, sve donose KONSENZUSOM. A kad ste u Partnerstvu za mir, niko vas ni ne pita šta mislite o ovoj ili onoj odluci. Razmislite sami, da li je bolje da na neku odluku utičemo, ili da rešavamo posledice koje je proizvela neka odluka. Uzmite primer Kosova i sve će vam biti jasno.

Eto, rekao sam, trebalo bi da idemo u NATO, sva sreća da se ne kandidujem na nekim izborima, inače bih bio u opasnosti da me prati sedam godina nesreće. (Miloš Nemanjić )