SRBIJA I NATO: 5 KLJUČNIH FAKTORA MINISTRA ODRBANE

NIN, Beograd, Srbija, 15. oktobar 2009.

Ovih dana u našoj javnosti ponovo je aktuelno pitanje odnosa Srbije sa NATO. Vođenje javne debate o pitanjima koja su od vitalnog značaja za budućnost jedne države svakodnevna je praksa u razvijenim,demokratskim društvima i u tom smislu je više nego dobrodošla. Problem je u tome što se ova tema u našoj zemlji otvara periodično, radi zadovoljenja demagoških, partijskih interesa, vođena na bazi pretpostavki, spekulacija i predrasuda, a ne znanja i činjenica. Tako se, potpuno pogrešno, u prvi plan stavlja pitanje članstva Srbije u ovoj organizaciji.

Imajući u vidu loše iskustvo iz 1999. godine, kao kulminaciju pogrešne politike, ovakva debata ne ide u prilog definisanju forme koja najbolje odgovara geografskoj poziciji i spoljnopolitičkim interesima naše zemlje, Potrebno je, stoga, da već sada otvorimo konstruktivnu debatu i u saradnji sa stručnom javnošću izradimo racionalnu analizu o najkorisnijem stepenu saradnje Srbije sa NATO-om. Danas građani Srbije žele da imaju mogućnost za kvalitetno školovanje, lečenje, da svojim primanjima mogu da obezbede miran i stabilan život za sebe i svoju porodicu, da im se poštuju ljudska prava... kolika je cena da zarad prošlosti dovodimo u pitanje budućnost? Navešću samo neke od tema u prilog ovoj raspravi.

PRVO, pitanje članstva nije tema kojom se u ovom trenutku bavimo u saradnji sa Severnoatlantskom alijansom. NATO svoju politiku proširenja sprovodi kroz definisanu politiku „otvorenih vrata". To znači da je NATO otvoren za prijem u članstvo preostalih evropskih država koje su spremne i voljne da preuzmu obaveze i dužnosti koje proističu iz članstva i čije bi članstvo doprinelo bezbednosti evroatlantske oblasti, kako je definisano osnivačkim Vašingtonskim ugovorom iz 1949. godine. U praksi, to znači dug i složen proces postizanja definisanih kriterijuma za članstvo. U ovom trenutku, niti je Srbija zainteresovana za podnošenje takvog zahteva, niti je NATO ikada to po-stavio kao uslov za dalje unapređenje saradnje. Naprotiv, Srbija je usvojila skupštinsku rezoluciju o vojnoj neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze, i ta odluka je validna dokle god je na snazi ova sku pštinska rezolucija. Taj koncept je potrebno dodatno razraditi u vidu konkretnih ciljeva i strategijskih opredeljenja, transparentnih za sve građane Srbije. Upravo ovih dana Narodna skupština, pored seta zakona iz oblasti odbrane, razmatra i usvajanje Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane. To su dva veoma važna dokumenta za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa države i bezbednosti njenih građana, koje Srbija, kao nezavisna država, usvaja prvi put.

DRUGO, NATO nije više onaj isti voj-ni savez 12 država osnivača, koji je stvoren kao odgovor na početak ideološkog sukoba na relaciji Zapad-Istok. Danas je to političko-vojni savez 28 država, koji je široko prihvaćen kao suštinski element evropskog i međunarodnog bezbednosnog poretka. Mnogi su znaci da će NATO, i pored upravo proslavljenih 60 godina postojanja, još dugo biti prisutan kao naša politička, bezbednosna i svakako, ekonomska realnost. Da pomenemo neke od njih: povratak Francuske u integrisanu vojnu komandnu strukturu i imenovanje francuskog generala Stefana Abriala kao prvog neameričkog komandanta savezničke komande za transformaciju NATO-a; prijem Hrvatske i Albanije uz potencijalne nove članice; proširena bezbednosna agenda Alijanse koja, pored tradicionalnih bezbednosnih pitanja uključuje i aktuelne trendove kao što su sajber-kriminal, klimatske promene i energetska bezbednost, koji su takođe izazovi i za našu državu; izrada novog strateškog koncepta NATO, čije se usvajanje očekuje 2010. godine u Portugalu; izbor novog generalnog sekretara Andersa Foga Rasmusena, prvi put ličnosti sa iskustvom premijera. Za precizniju sliku odnosa Srbije sa NATO-om, kao aspiranta na članstvo u Evropskoj uniji, treba reći i da je 21 država članica NATO-a istovremeno u Evropskoj uniji. U svetlu regionalnih odnosa, važno je naglasiti da je Srbija okružena NATO-om. Od naših suseda, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija i Hrvatska su punopravne članice, Makedonija je pred vratima, a Crna Gora i Bosna i Hercegovina su članstvo u Alijansi definisale kao spoljnopolitički cilj. Takođe, NATO je fizički prisutan na teri-toriji Kosova i Metohije pri čemu je saradnja KFOR a i Vojske Srbije ključ stabilnosti za ceo region.

NATO kao ekonomski savez okuplja bezmalo sve najrazvijenije zemlje sveta. Svedoci smo činjenice daje kod svih novoprimljenih zemalja naglo porasla vrednost akcija i nivo investicija. S druge strane, značajno su proširene mogućnosti plasiranja proizvoda do-maće odbrambene industrije.

TREĆE, Srbija je učesnica NATO pro-grama Partnerstvo za mir, što je u skladu sa većinskom podrškom njenih građana i što je definisano, kao prava i dovoljna mera trenutnog angažovanja naše zemlje u odnosu sa NATO-om. U ovaj NATO program primljena je zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom 2006. godine, zahvaljujući odlučujućoj podršci Sjedinjenih Američkih Država. Kako je došlo do toga da Srbija, koja je u okviru bivše SFRJ još 1954. godi-ne (potpisivanjem Balkanskog saveza) faktički razmatrala mogućnost priključenja NATO, bude jedna od poslednjih država koja se pridružila Partnerstvu za mir predmet je ozbiljne naučne analize i to treba ostaviti istoričarima. Za nas je sada prioritet da iskoristimo sve mehanizme koji su nam na raspolaganju, da bi postali aktivna članica ovog programa i da, saglasno pomenutim strategijskim dokumentima, dostignemo status „napredne" učesnice programa Partnerstvo za mir, poput Austrije, Švajcarske, Finske, Švedske i Irske. Jedan od najvažnijih zadataka koji nam predstoji je otvaranje misije u Briselu, što je planirano do kraja ove godine. Svrha misije je omogućavanje bolje komunikacije kroz učešće u radu onih stručnih komiteta NATO-a (vojnih i nevojnih) koji su otvoreni za države učesnice Partnerstva za mir (oko 100 komiteta od postojećih 300). Pored toga, misije omogućavaju i unaprećenje bilateralne saradnje među 50 država zastupljenih pri Alijansi. Nažalost, i tu kasnimo, jer smo jedina država Partnerstva za mir koja još uvek nije zastupljena u Briselu. Ilustracije radi, Crna Gora otvorila je svoju mi-siju 2007. godine, Bosna i Hercegovina u aprilu ove godine, a Rusija ima preko 50 stalno angažovanih diplomata i vojnih lica u Briselu.

ČETVRTO, izazovi, rizici i pretnje bezbednosti su sve više postali iden-tični za sve zemlje i regione, tako da je bezbednost postala nedeljiva. Kako to svet u kome živimo shvata, menjajući se zapanjujućom brzinom, svedoci smo da dojučerašnji neprijatelji vođeni zajedničkim interesom postaju bliski saveznici. Najbolji primer za to su Nemačka i Francuska. U skladu sa tim, i Rusija i NATO ulaze u novu fazu odnosa u kojima obe strane pokušavaju da prevaziđu postojeće nesporazume i uspostave novi način razmišljanja. Za početak, odustajanje SAD od izgradnje antiraketnog štita na teritoriji Češke i Poljske, kao i odustajanje od agresivne retorike vezane za poten-cijalno članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO, čemu se Rusija oštro protivila, daju nadu za umereni optimizam po ovom pitanju. Sa svoje strane, Rusija pomaže NATO misiji u Avganistanu omogućavajući nesmetanu kopnenu komunikaciju za snabdevanje trupa, a nezamenjiv je faktor u rešavanju problema sa Iranom. Srbija i NATO su imale tešku istoriju i uspomene na to su sveže i teške. Ali, deset godina kasnije, potrebno je bar da pronađemo način da otvorimo konstruktivan dijalog u društvu u vezi sa NATO-om, a ne da svaki pokušaj istog svodimo na priče oko kvazipatriotizma i jeftine demagogije. Možda je vreme da razmotrimo mogućnost emocionalnog „resetovanja" odnosa sa NATO-om kroz korišćenje punog potencijala pro-grama Partnerstvo za mir.

PETO i poslednje, ali ne i najmanje bitno je da je NATO organizacija sa najvišim bezbednosnim standardima u svetu. Srbija se opredelila da razvije najbolji mogući sistem odbrane, primenjujući najbolje standarde kao takve, a koji su usklađeni i sa državama u okruženju, imajući u vidu da savremeni bezbednosni izazov i pretnje imaju karakter transnacionalnog i nijedna država, nezavisno od njene veličine i ekonomske moći, nije u stanju da se sama sa njima suočava. Puno učešće u Partnerstvu za mir značajno će doprineti ubrzanju reforme razmenom iskustava sa državama koje su taj put već prošle.

Konačno, prijateljske države poput Grčke, Španije, Rumunije, Slovačke, koje podržavaju našu zemlju u ve-zi sa statusom Kosova i Metohije, članice su NATO-a. Da li to dovodi u pitanje našu saradnju sa njima ili stvari ponovo gledamo parcijalno, iracionalno i izvučeno iz šireg konteksta? (Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije)