NATO JE BUDUĆNOST SRBIJE  

DANAS, Beograd, Srbija, 02. jul 2009.

Sve države „nove Evrope“, nastale na ruševinama Varšavskog pakta s težnjom uvođenja parlamentarne demokratije zapadnog tipa i međunarodnih integracija čiji su motori u Vašingtonu i Briselu, u proteklih deset godina pristupile su Severnoatlantskoj alijansi, vojnoj i političkoj strukturi koja je propašću SSSR počela da definiše novi identitet u postmodernom svetu visokih tehnologija, pretnji sa Istoka i globalnog terorizma.

U proteklih desetak godina NATO je gotovo zatvorio pazl Istočne i Centralne Evrope. Jedino prazno polje je Srbija. Građane ove zemlje problemi arhitekata globalnih struktura ne bi trebalo da brinu. Muke stanovnika Srbije odnose se na ekonomiju, male plate, nezaposlenost. To su problemi čije rešavanje nije moguće ako država nije stabilna i uređena, privlačna za strane investitore i integrisana u zajedničko evropsko tržište. Dakle, nema boljeg života ako Srbija nije bezbedna zemlja i članica EU. Oba ova cilja bilo bi brže i lakše ostvariti članstvom u NATO. A najveći deo srpske političke elite tome se za sada opire.

Ne postoje racionalni argumenti protiv ulaska Srbije u okrilje Severnoatlantske alijanse. Čak i najglasniji kritičari ne mogu da ospore da bi time bio ubrzan put ka EU, što se videlo na primeru bivših članica Varšavskog bloka, a sada je jasno na osnovu ponašanja Zagreba i Tirane. Članstvo u NATO mereno novcem nije jeftino, ali koristi su na kraju znatnije. Jedna od njih su i povećane strane investicije. Srbija, kao punopravni partner u Alijansi, mogla bi direktno da utiče na ponašanje Kfora na Kosovu, počev od broja tamo prisutnih vojnika, preko pristupa obaveštajnim podacima i zaštite srpskog stanovništva i crkava, do donošenja strateških odluka. Takođe, i ne najmanje važno, NATO je uređen tako da nijedna njegova članica nije obavezna da, jednostavno rečeno, šalje „topovsko meso“ u Avganistan ili Irak.

Jedini argument od realne važnosti za blokadu političke odluke o NATO jesu duboke emocije građana Srbije prema bombardovanju 1999. godine. Odlika razuma je da uzima u obzir sve relevantne faktore, među kojima nekada važnu ulogu imaju i strasti. Ipak, politika je pre svega preuzimanje odgovornosti za donošenje odluka o javnom dobru. Kada se radi o odnosu prema NATO, najodlučniji i najodgovorniji za sada je predsednik SPO Vuk Drašković. Njegove jasne poruke, pre dva dana u Novom Sadu, primer su koji bi oni s mnogo više moći u rukama trebalo da slede. Populizam, koji je trijumfovao odredbom Ustava o vojnoj neutralnosti i bombardovanje, kao užasna greška svih umešanih strana, moraju biti prevaziđeni zarad budućnosti koja nam donosi podjednako velike izazove. (Redakcijiski komentar)

*naslov FBD