GRADONAČELNIK 

Prva vest da je u Beču premiunuo Bogdan Bodanović, profesor, naučnik i umetnik svetskog glasa, arhitekta  i nekadašnji gradonačelnik Beograda stigla je u Srbiju  s petka na subotu.

Pa ipak, letarghija prvog letnjeg  vikenda  niti može  niti sme biti prihvaćena kao izgovor ili opravdanje za duhovnu  letariju s' kojom je  u Srbiji, a posebno Beogradu,  dočekana  ova vest.

Bogdan Bogdanović, naime,  zavredjuje mnogo više od šturih i protokolarnih vesti,   jer je  reč o odlasku  jednog od savremenih svetioničara srpske kulture u Evropi i svetu, i to -  posebno -  za dana dok smo mi, ovde, u Srbiji, bili u mraku,  od  kojeg se, i dan danas,  uz velike teškoće i nedopustivo sporo, oslobadjamo i iz njega izlazimo.

Zato mi je, najmanje,  žao što smo pre imali priliku da saznamo za žaljenje austrijskih zvaničnika, na čelu sa ministarkom austrijskog ministarstva za kulturu, dok je naše, na svom sajtu, i novu radnu nedelju započelo samo sa ( već ustajalim ) ranijim vestima o smrti reditelja Rolanda Rima i Nobelovca, pisca Žozea Saramannta! Ministra kulture Srbije i  ostale dužnosnike da i ne pominjem.

Na sajtu skupštine Grada Beograda, doduše,  objavljena je, ali je ostvanula  ista  i u ponedeljak  samo štura agencijaska vest o Bogrdanovićevoj smrti.

I, doduše, bar  telegam saučešća aktuelnog gradonačelnika prestonice Srbije upućen Bogdanovićevoj  familiji.

No, neka mi bude dozvoljeno napisati kako akutelni gradonačelnik ima pravo ali i obavezu da bude ljut na one koji su u njegovo ime sastavili taj telegram;  a mi na gradonačelnika, možda već zbog izneverenih očekivanja da se u telegramu saučešća Bogdanovićevoj porodici   trebalo  naći mesta bar za rečce, ili naslućivanje, žaljenja, ako već ne i i direktnog izvinjenja, zbog svega onoga što je Bogdanović pretrpeo u gradu kojim sada gradonačelnikuje;  a  u kojem je njegov prethodnik,  profesor dr.  Bogdan Bogdanović, ''najpoznatiji disident iz vremena Slobodana Miloševića'', samoražalovani član SANU,  posle istorijske Osme sednice srpskih komunista i dolaska njihovog novog vodje, doživljavao samo mržnju, šikaniranja, pljačku   i pretnje smrću zbog kojih je i morao da se iz Beograda preseli u Beč, gde je i dočekao smrt.

Zato smo, sada kada ispraćamo Bogdana Bogdanovića dužni da jasnije, razgovetnije  žalimo za njim, osudjujući sve ono, i sve one, koji, kad tad,  osudjeni biti moraju; i da,  i u ovoj prilici,   ne ćutimo i ne zaboravljamo  '' vreme koje je rušilo mostove,  a gradilo mitove'' - što  Bogdanović i kao čovek i kao prosvetitelj, kao arthitekta i graditelj, kao branitelj grada i gradjanskog  zbog svog  životnog kreda nije mogao da prihvati, časno i javno dosledan svom slobodarskom i antifašističkom duhu.

Bogdanovićev život se, nažalost, ugasio. Uz sve vredno ostavio je i trajan žig samote na svima koji su bili dužni, ali nisu uspeli, a ni pokušavali,  da ga ubede kako je došlo vreme da se vrati u njegov u Beograd, koji ga u  (o)tužnim devedestim  nije hteo.

Bojim se kako i prve reakcije na vest o njegovoj smrti pokazuju da je gospodin profesor i vrsni umetnik imao mnoštvo razloga da veruje kako mu je i dalje bolje da ostane u Beču - gradu bez kojeg je sprska kultura,  i u našem dobu,  nezamisliva.

Danke Ősterreich!

Hvala Austrijo!