Nema predaha: Srbija je, opet,  na putu da iznova manifestuje svoju neobičnost, koja se ovih dana ogleda u  pojavi da je se lokalni izbori u jednoj zemlji tiču gotovo više nego samo zemlje  u kojoj se oni  odvijaju. 

I da se u njih pača ne samo na nedostojan i navijački,  već i na način  kojim i  sama sebi, ali i šire  može naneti nemalu  političku štetu.

Ovakav uvod, nažalost,  čini mi se  više nego prikladnim u oslikavanju  dogadjanja na relaciji Beograd -   Podgorica, u kontekstu predstojećih lokalnih izbora u Crnoj Gori. I kao loš nastavak onoga što se zimus  zbivalo s’ pokušajima detaširanja kokainske afere i spočitavanja slučaja Šarić Crnoj Gori.

Aktuelni i  navijački srbijanski odnos prema lokalnim izborima u Crnoj Gori ne ogleda se samo u odsustvu pristojne ekvidistance prema stranama učesnicama izbora. Ili objektivnog ili fair pristupa.  I  nije manifestovan samo  u brojčanoj dominaciji informacija u prilog  opoziciji aktuelnoj vlasti u Crnoj Gori. Ili,  evidentnoj brojčanoj premoći intervjua ili izjava lidera te opozicije i njima skonih novinara i glodura.

A kulminiraće, prepostavljam, verovatno,  u danima predizborne tišine koja, dakako za beogradske medije neće važiti, iako ih po zemlji raznose provajderi  Crne Gore.

Držim da je reč je o jednom univerzalnom pristupu-principu,  bez obzira što se on mafiestuje na različite načine i u različitim prigodama.

Tako što se pre neki dan prisustvo Premijera Crne Gore u Zagrebu, u vreme skupštine bankara najčešće beležilo slikanjem Djukanovića s’ ledja  I, s obzirom na njegovu visinu u što većem u totalu,  ili, pak,  oku običnog gledaoca jedva zametnim brojem frameova tv-slike crnogorskog Premijera. Dok je prvojmajski debakl opozicionog mitinga u Podgorici, kao ‘’singularna masovka’’,  ovde prikazan tako da zavarava onog ko sluša i gleda, a ne razmišlja.

Nije reč samo o tome da Đukanovću, deo Srbije koji, još uvek, u potaji ili ne svejedno,  ali  većinski i dominirajući  svakako, nikad neće oprostiti referendum  o  osamostaljivanju Crne Gore.  Iako je baš zahvaljujući  Crnogorcima i Đukanoviću i sama Srbija  povratila i sopstvenu državnost - kojom su se inače drčili  upravo najžešći srpski nacionalisti, ovaj drugi, posebno.

Razlozi su ozbiljniji. Naime, potaknut koordiniranim terciranjem protiv Đukanovića  iz R.Srpske i usgalašenim i upadljivim dociranjem nekih ambasadora koji oporavak Rusije vide ili testiraju kroz pokušaje zamućivanja evroatlanske  perspektive regiona Zapadnog Balkana, verujem da lokalni izbori u Crnoj Gori, s jedne strane, zaista imaju globalni značaj, dok sa druge svedoče o aspiracijama u kontekstu regionalnog nadmetanja u liderstvu. Koje u principu može biti pozitivno, ali u ovom slučaju baš i nije.

I da je zato politički pritisak protivnika nastavka i ubrzanja evroatlanskih integracija na Balkanu  na Crnu Goru gotovo obrnuto srazmeran njenoj veličini. Budući da je baš ona karika koja nedostaje evroatlanskom prstenu na Balkanu. Kojeg jedni žele, a  druge jedi, do besa.    

Crna Gora, naime, upravo je Prvog maja ove godine i zvanično  postala pridruženom članicom EU. A potom su stigle i jasne političke garancije da će do jeseni postati i zvanični kandidat za puno članstvo u EU. I prva sledeća zemlja koja će postati članica  Severnoatlanskog saveza! Osim ako se ne ovaploti znana želja regionalne poslovice po kojoj je najbolje  da komšiji crkne krava! 

Kako naime, i u tom smislu,  gledati na ponašanje i reakcije iz zemlje u kojoj se danima udaralo u slavljeničke talambase samo zato što je predala tek aplikaciju za kandudaturu za EU - što je doduše za lidere Srbije priznajem bio i ogroman napor i ogroman korak. Ali i ogromno  manji u odnosu na velike korake malene Crne Gore I njenog predsednika/premijera. Tri pomenuta dogdjaja koji su se u samo 10 dana zbili u Crnoj Gori , u Srbiji su gotovo u potpunosti prećutani.

Dabome, niko u Beogradu ni ne pomišlja  da podseti ili kaže srbijanskoj javnosti,  kako sadašnju prednost  Crnoj Gori  na putu evroatlanskih integracija, u odnosu na BiH sa Srpskom i celovitu Srbiju   nisu doneli  opozicionari koji se po Podgorici I drugede  ovog maja šetaju i slikaju u belim košuljama.

Takvo priznanje i iskazi više bi doprineli ambicijama da se bude ono što se u regionalnoj i evropskoj politici želi biti, nego ponašanje koje  vraća u upotrebu izraze o tzv. remetilačkom faktoru.

Zato me beogradski navijači  za opoziciju na predstojećim lokalnim izborima u Crnoj Gori podsećaju na teškog šećeraša kome ispada iz drhtavih ruku poslednja tabla čokolade.

I nadam se da kraj dana 23. maja neće biti nov udarac i gubljenje nade proevropske i gradjanske Srbije.

Najopasniji baš za samu Srbiju.

*  Tekst je 19.maja objavljen u podgoričkom dnevnom listu Pobjeda u rubrici Iz prve ruke i pod naslovom Da komšiji crkne krava