LUKSEMBURŠKI SIGNALI ZA ZAPADNI BALKAN

Novi signali ministara EU netom upućeni iz Luksemburga zemljama Zapadnog Balkana dočekani su u našem regionu na različite, ali i očekivane načine. I uz diplomatsku demonstraciju stare narodne izreke: „svako se češe gde ga svrbi“.

Zagreb i Beograd brinuo je, pre svega, haški tužilac Bramerc i „moguće ucenivanje“ povodom njegovog izveštaja o „srpsko-hrvatskoj“ saradnji sa Tribunalom.

Podgorica je sa razumljivim razlozima insistirala na tome da dalji pristup i ocenjivanje regionalnih kandidatura za članstvo u EU moraju biti individualni, (svakom prema svojim zaslugama ), a protiveći se, i sa još razumljivijim razlozima, da se Crna Gora ugurava u čekaonicu sa drugima – koji u odnosu na nju zaostaju, imaju nedoumice ili se na putu ka EU sami sapliću.

Kao dobra lekcija, ili kao višnja na torti, ili kao kiseli krastavac – zavisno već od ugla gledanja – čuo se u Luksemburgu i dobar iskaz crnogorskog ministra spoljnih poslova, da njegova zemlja na dalje ispunjavanje zahteva i uslova za ulazak u EU ne gleda kao na ucenjivanje, već kao na pomoć i podršku prijatelja u nastavku evroatlanskih integracija.

Pomenuti iskaz, međutim nije samo lični diplomatski poen za ministra Roćena, njegovu staloženost i iskustvo – kao što ni prpošnost ili drčnost nekih njegovih mlađanih „kolega“ iz regiona najčešće ne šteti samo njima već i njihovim zemljama.

Ipak u trouglu Podgorice, Zagreba i Beograda, a razumljivo takođe, posebnu pažnju privlače reagovanja i tumačenja Beograda glede zelenog svetla za početak procesa ratifikacije SSP Srbije i EU u parlamentima članica Unije.

Ovo je nejasno već zbog obrnute srazmere političkih aspiracija vladajućih struktura Srbije i dosad dostignutih rezultata u EU integracijama. A sasvim razumljivo kad se uračunaju i očekivanja nekih političara da bi bez obzira na dosadašnji skor evroatlanskog integrisanja Srbije, samo zbog njene veličine u odnosu na neke susede ona trebalo da postane regionalni lider.

To mi vrlo nalikuje poimanju fudbala i prvim reakcijama trenera fudbalske reprezentacije Srbije koji je posle poraza od Gane dao velebnu izjavu kako „nije nezadovoljan“ igrom svojih igrača! Srbija, ne kao fudbalski tim već kao društvo i kao država, ne sme više da izgubi ni jednu utakmicu u daljim kvalifikacijama za EU. A to je teže nego da njena reprezentacija zaigra u drugom kolu Svetskog prvenstva.

Političari u Srbiji zato ne bi trebalo da padaju u egzaltaciju zbog ministarske odluke u Luksemburgu. Kao što su posle kvalifikacija na Svetsko prvenstvo Srbiju mnogi već videli u vrhovima, bez isticanja kako bi pre toga Srbija u svojoj kvallifikacionoj grupi trebalo da pobedi makar dva od tri protivnika.

Trener Radomir Antić, za razliku od političara, ipak takve uslove nije proglašavao ucenom. Samo mladost i neiskustvo da ne kažem nedoraslost nekih od njih mogu, donekle, biti olakšavajuća okolnost za takve tvrdnje i previđanje da svojom „pobedničkom“ egzaltacijom oni zapravo frojdovski razotkrivaju podsvest, potisnute strahove i krivice zbog gotovo decenijskog zaostajanja Srbije u EU integracijama.

Priznajem da je dobra kamuflaža vikati „pobeda“, nego narodu i glasačima objašnjavati zašto Srbija hvata poslednji vagon ka EU. Ali to je samo privremena prednost. I odlaganje neminovnosti suočavanja sa ozbiljnim unutrašnjim i spoljašnjim protivnicima evroatlanske Srbije.

Nije dakle reč o pobedi, u Luksemburgu već o, možda, poslednjoj šansi.

Ako aktuelni političari u Srbiji zaista žele da njihova zemlja uđe u EU, oni imaju težak zadatak i imeprativ da istinski budu hrabri: Za početak da narodu razjasne ko je i zašto zaista kriv što je Srbija na na kraju kolone kandidata za EU, a da ne koriste potrošene poštapalice o međunarodnoj zaveri.

Oni, na primer, moraju objasniti kako je to od njih satanizovana, „đukanovićevska Crna Gora“ najmanje dve godine ispred Srbije na putu ka članstvu u EU, koliko i sami, u retkim trenucima opreznosti i odmerenosti, procenjuju da je potrebno da Srbija, u optimističkoj varijanti, dobije zeleno svetlo od svih 27 parlamenata da može biti u EU društvu, makar samo i kao njen pridruženi član.

Oni, na primer, moraju ne samo rečima uzvraćati svojim političkim protivnicima koji tvrde kako se u vreme bivše vlasti, a bez SSP-a, u Srbiji bolje živelo, dok je u stvari trošen kapital kratkotrajnog perioda inicijalnog zamaha iz „Doba 2 Zorana“.

Oni, na primer, diplomatsku ofanzivu moraju usmeriti i podesiti prema Evropskoj uniji u celini, a ne samo pojedinim njenim članicama ili ka evokaciji nekadašnje slave nesvrstavanja, neangažovanosti ili ekvidistance Brozovskog doba.

Slučajno ili ne, sve prethodno i oko Luksemburga vremenski koincidira sa nedavnim hapšenjima članova tima koji je ubio Zorana Đinđica. I sa zakasnelim, ali danas još potrebnijim saznajima zašto su izostale proceduralno podrazumevajuće istrage koje su mogle voditi ka političkim inspiratorima ne samo Đinđićeve lične već i velike srpske tragedije i drame koja i danas traje.

*  Tekst je 16 juna objavljen u podgoričkom dnevnom listu Pobjeda u rubrici Iz prve ruke i pod naslovom Erzaltacija ili objašnjenja