Gotovo da postaje ne samo (o)tužno već i sve više zabrinjava, što je gotovo svakodnevno isksustvo da se iz Beograda, uz zdušnu podršku najrazličitijih tzv. medijiskih poslenika sve do karikaturista, kad god je to moguće, izliva žuč ka Crnoj Gori.

Uprkos trudu i namerama da se tom prosipanju žuči da privid da ona teče drugačijim povodima - „objektivnim motivima“ i „zalaganjima“ za „vladavinu prava i zakona u regionu“ - kritike upućene ka Podgorici najčešće su, međutim, takve da, kad im se „raspakuje“ ambalaža tj. argumentacija, one pre svega guraju na pomisao da svoju snagu i uverljivost nalaze na „osvetničkoj osnovi“. Sa nje se pre svega probija, manifestuje i potvrđuje istrajnost nikad usahlog protivljenja ili uvređenosti zbog samostalnog statusa Crne Gore i nikad iskreno prihvaćeno njeno izdvajanje iz državne zajednice sa Srbijom u suverenu crnogorsku državu.

Bilo da je reč o najrazličitijim tumačenjima „svetosavlja“ ili „obračunavanju“ s duvanskim ili (kao sada) narko-kriminalom, ili ma čime još, čini se da su ta nezadovoljstva Beograda povezana sa aktuelnim nevoljama ili diskrepancijama spoljne politike Srbije tj. u vezi sa problemima i sučeljavanjima Beograda sa teškim ili nemogućim izazovima sopstvene budućnosti koje je, opet, Beograd uglavnom sam sebi nametnuo, a za koje Crna Gora, pogotovo u tekućem desetleću, ne može biti kriva.

U takvoj situaciji onda ne bi trebalo da čudi što se svaki samostalni uspeh samostalne Crne Gore pri njenom evroatlanskom koračanju u Beogradu prima ne samo s „ljubomorom“ ostavljenog partnera već se, da sve bude još teže, doživljava i kao radikalna kritika praktičnog beogradskog političkog uma.

A, mora se priznati da u izvesnom smislu evroatlanska poilitika Podgorice to i jeste.

Naime, sve, pa i ono što se trenutno zbiva na relacijama Srbija - Crna Gora, biva razumljivije u kontekstu spoznaje da su ce Crnogorci u Crnoj Gori na put samostalnosti otisnuli poslednji od bivše SFRJ „braće“; i to tek onda kada je i „iz aviona“ postalo vidljivo da se s političkim naslednicima Miloševića u Srbiji (ne računajući pokojnog Zorana Đinđića koga zato možda i nema među živima) daleko stići ne može ili bar ne tamo gde, navodno, i Srbija želi biti, a svakako sporije mereno pojedinačnim životnim vekom savremenika te politike, čak i kad su „merni instrumenti“ u tzv. najboljim godinama tj. današnji vrlo mladi ljudi ili čak deca.

Zato je, ma koliko to izazivalo nervozu i bes, odnos i uvažavanje ravnopravnosti i nezavisnosti i samostalnosti Crne Gore (kao i bilo koje druge suverene države ) i mera odogovornog odnosa i prema budućnosti Srbije.

Pri sadašnjem stanju stvari - što legalne vlasti u Podgorici više budu napadane, to će (dugoročno) biti gore po inspiratore takve politike u Beogradu, a nažalost (znatno skorije) po kvalitet života i „običnih“, „malih“ ljudi, uvek prvih zatočenika loše politike.

Na kraju, samo je naizgled paradoksalno kada se čini kako se, što je staž nove samostalnosti Crne Gore duži, a ona sve bliža EU i NATO alijansi, sa tim sve teže mire baš u Srbiji i da su baš u Beogradu sve nervozniji zbog situacije da se tzv. „mera crnogorstva“ odnosno onog što je u interesu građana Crne Gore u Beogradu više ne određuje.

Ostaje otvoreno pitanje smejati se ili žaliti nad previđanjem da nema mogućnosti za ireverzibilnost, izmenljivost sadašnjeg stanja stvari, neumitnog toka događaja i povesti 21. veka - ma koliko Crnogoraca bilo u Srbiji – pa i „oni(je)h od uticaja i ugleda’, a dobro ’ raspoređenih po beogradskim Terazijama i oko srpskih vlasti ili u institucijama i medijima Srbije.

„U tom pravcu“ , slično kao i prilikom raspada nekadašnje velike Jugoslavije, još je opasnije razmišljanje da se takav trend može preokrenuti, promeniti ili zaustaviti prebrojavanjem građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi!

No, još ima vremena da se na opštu polzu, kako bi rekao Dositej, na sreću Srba, Crnogoraca i regiona, zaustave loše posledice koje mogu proisteći iz pozivanja na takav pristup; i dobro je da, ipak, nema organizovane konfrontacije Srba s vlastima nezavisne Crne Gore – pri čemu se u Beogradu, dakako, pogrešno podrazumeva da svi Srbi u Crnoj Gori moraju podržavati ili deliti stavove i raspoloženja koji su povodom Crne Gore dominantni u Beogradu, dok se potpuno previđa, naprimer, loše iskustvo Srba u Hrvatskoj koji su onomad, takođe, (po)verovali Beogradu.

Ali isto tako, nije dobro ni da se Podgorica odriče one Srbije u koju je verovala ili uprkos svemu u koju još uvek (može da) veruje. Danas joj u tom važnom i teškom poslu može pomoći evociranje i preispitivanje kolektivnih i personalnih iskustava i odnosa sa pripadnicima one Srbije koja je svojevremeno bila protiv politike Slobodana Miloševića, a kojoj su u Podgorici pružali i podršku i utičište.

Iskustva takve beskamatne politike uoči 5. oktobra 2000. danas su najveća obostrana nada, korisna i sada kada se to iskustvo u aktuelnom političkom novogovoru označava kao novo liderstvo i doprinos novoj bezbednosti regiona.

* tekst je 16.februara objavljen u podgoričkom dnevnom listu Pobjeda u rubrici Iz prve ruke i pod naslovom Raspakivanje ambalaže