SVITANJE SUMRAKA

Dugo nisam, a zašto bih češće i pisao, i to badava, ako su ovog leta, naprimer,   i oni   plaćeni da predano i revnosno obavljaju posao koji im je poveren, da se brinu  kako da narod a ne oni žive bolje, neskriveno smatrali da imaju pravo  na odmor i baškarenje  uprkos  ‘’ovoj situaciji’’ kada se svakim danom živi sve gore i lošije.

Pa, ako su oni smatrali da imaju pravo i da mogu da se  ‘’odmaraju’’ od ozbiljnih društvenih i ekonomskih problema, zašto tek onda običnik poput mene ne bi smeo   da planduje ili  ćuti  bez obzira na brojne, i zgodne a još više, mahom,  bolne, povode  za pisanje koje je nudilo i nudi ovo leto.

Ali budući da se, upravo ovih dana, u Srbiji  već jasno ukazuju i prizori i nagoveštaji  u najmanju ruku onespokojavajuće, a skorašnje, budućnosti,   čini mi se potrebnim da  ipak pomenem i podsetim  na jedan ‘’preskočeni povod’’ i u našoj javnosti malo tertian podatak s’ početka tek minulog avgusta: istraživanje-anketu  magazina Newsweek o tome u kojoj je državi lepo i poželjno živeti.

Srbija je u tom istraživanju katastrofalno prošla.

Pretekli su nas skoro svi u Evropi., osim Moldavije. Čak i Albanija .

Zauzeli smo ponižavajuće 120 i neko mesto i u društvu zemalja medju kojima tražimo i podršku za neke naše spoljnopolitičke projekte.

Svi oni s’ kojima smo nekad živeli  u istoj državi pozicionirali su  se daleko bolje, ispred ili iznad (kako vam drago) naše države. Hrvatska čak na vrlo visoko 28. mesto, pretičući i nekoliko zemalja članica EU - što se objašnjava time da se pozicija na ovoj listi sticala na osnovu ‘’ukupnog dojma’’,  koja, dakle,  nije uključivala samo probleme već, uz niz pokazatelja i  perspektive odredjene zemlje pa i ono što se glede njene budućnosti naziva  Nada.

Kakve nade, opet,  može biti u zemlji u kojoj se političari sve više bave pominjanjem metaforične crvene linije, zabrinjavajuće slično nekadašnjem pominjanju one linije razgraničenja na kojoj je jednom i preko noći iznikao i Berlinski zid;  ako govore   slično onima koji su nekad isticali da se Srbija  saginjati neće dok to, treba li podsećati,  nije važilo i primenjivano i na gradjane  i njihovo saginjanje i bauljanje po  kontejnerima  ili branje korenja za jelovnik  po recepturi  neopravdano  zaboravljenog Branka Kostića, zlogukog proroka našeg standarda života uoči i na početku doba našeg prvog velikog sumraka.  Šta donosi ovaj drugi koji nam se, kanda, ovih dana svakoliko navještava, pa čak na mahove  i ukazuje, i ko će biti Kostić (n)ovog doba možda se sazna, vrlo brzo. Mada bi nam, opet, slutim i novi sumrak mogao biti objašnjavan  i tumačen  kao svitanje; kao što se to nekad činilo  s’  Reozlucijom 1244 i  Sporazumom iz Kumanova od juna 1999.  

Zato bi se, zebem, u nekom budućem i sličnom istraživanju Newsweeka  ovog leta dosegnuto mesto moglo činiti i lepim i nedostižnim. Jer i od goreg ima gore.  

Elem i   u  (s)vezi  (z)bivanja i na teškom mestu postojanja:  jednom je već napisano kako je lako (po)želeti da se bude daleko od nekog lošeg mesta. Avaj,  put koji od njega odvodi tek valja izgraditi.  A lutanje u pokušaju da se loše mesto napusti, rečeno je, jedno je od najjadnijih stanja; koje se opisuje i kao  produžetak htenja kome nedostaje znanje i kao stanje karakteristično za onog koji luta izmedju nečega što nestaje i onog što se još ne pokazuje.

Ne zna se šta, pritom, može biti teže ili opasnije: nečinjenje i ostajanje pri starom; rizik, uključujući i opasan, kao i svuda i uvek kad se i ‘’gde se novo otima od tame’’; ili  pad u sudbinu barona Minhauzena koji je i sam (po)verovao u svoja laprdanja i lažne priče. Zaboravljeni pisac  i mislilac kao višnju na torti  ovome je još pridodao i bajku Sinbada Moreplovca kao najfantastičniju  ‘’jer se nigde nije tako lako mešalo izmišljeno sa izveštajima u koje se verovalo’’.

U tom smislu za nas je donekle povoljna okolnost što Srbija  više nema more.

Ali zato, nažalost  u minhauzenima patritozima ne oskudevamo. Naprotiv!  I   bez obzira da li je reč o vlasti ili opoziji. Ovoj drugoj, posebno i pogotovo.