WHERE IS BORIS

Reči naslova fin(sk)e pop pesme Where is Boris, sa vinila koji je Predsedniku Srbije poklonio Oli Ren, sticajem okolnosti nadrasle su, nažalost, okvir jednog simpatičnog gesta prilikom nedavne posete ovog funkcionera EU  Beogradu.

Ne verujem naime kako bi  Predsednik mogao da sa osmehom i danas dočekuje  ponavlljanje naslova pesme, a koji se u sasvim ozbiljnom kontekstu  može postaviti  na tragu naših najnovijih političkih (ne)prilika, od slučaja oko slučaja Kovačevića do presuda iz Haga nekadašnjem  državnom vrhu Srbije. ( S izuzetkom slučaja Premijera BiH-entiteta Republike Srpske, iz razloga neobaveštenosti.)

Uz sve to, valja podsetiti kako je prva godišnjica drugog Tadićevog  predsedničkog mandata protekla  (prihvatljivo) tiho,   sa uočiljivim neskladom  odnosa nada i entuzijazma sa kojima  su pre godinu dana dočekani njegova pobeda na izborima i predsedniča inauguracija sa situacijama s' kojima se Srbija, potom, suočavala - sve teže i  sve do danas!

Doduše, znalo se kako taj drugi mandat neće biti lak, odmah posle proglašenja nezavisnosti Kosova i posle parlamentarnih izbora - kada je  otvaran put vladi kojim je trebalo sprečiti  dalje i dublje ukopavanje strateških rovova  prema EU i evroatlanskoj perspektivi Srbije, strahujući kolika bi mogla biti cena proklamovanog pomirenja. Ali se, u  medjuvremenu dogodilo i dogadja manje očekivano.   

Dok  Lider SPS-a, drugi čovek vlade, u svojoj politici i  kontaktima sa EU, doprinosi bezbednosnoj relaksaciji (i domaćoj i u regionu) kao  i pragmatičnim nadama  u eu-persketive Srbije, ne samo zbunjivanje počelo je da stiže sa neočekivane strane, od onih ’’predsednikovih ljudi’’ za koje sve više simpatija iskazuju i stranke i publika  koji su na predsedničkim    i  parlamentarnim izborima bila na suprotnoj strani od Tadićeve.

Sve u svemu  zato je danas,  pitanje s početka  - Where is Boris – sve drugo samo ne duhovita dosetka. Kao što za Predsednikove PR-ove mora biti ozbiljno i pitanje koliko će dugo javnost  još  hteti da čeka, i koliko će aduti Tadićeve lične popularnosti, i status pobednika na prošlogodišnjim izborima,  nazvanim referendumom za EU, biti dovoljni po sebi.

De Gol je svojevremeno suočen sa  sličnom situacijom  kazivao  kako je teško upravljati političkim tokovima u zemlji u kojoj se proizvodi tri hiljade vrsta sireva - ali je u takvim okolnostima nalazio inspiraciju za (korisnu)  ličnu, državničku hrabrost, odlučnost i odvažnost, sopstvenu otvorenost prema onima koji su ga podržavali, u meri da se nije ustezao ni da javno priznaje  sopstvene greške.  Kada je ta neposrena i iskrena komunikacija sa javnošću počela da jenjava, a de Gola opterećuju njegova lična sujeta  i staračka narav, francuski Predsednik  je ustuknuo, mada formalno to nije morao.

U Srbiji nema toliko sireva  - ali, zato, nažalost, postoje  rupičaste politike.

Nada da  je naš Predsednik u boljim godinama nego što je to bio vremešni  De Gol i da nije čangrizav samo je delimično utešna.

Zato je pitanje Where is Boris i važno, pogotovu ako su se Predsednik i njegovi glasači, onomad  dobro razumeli.