VIRUS U PARLAMENTU SRBIJE, I ŠIRE

Ovonedeljni istup poslanika Velimira Ilića u Skupštini Srbije, i pominjanje ministra Ljajića u konktekstu mržnje i nacionalnog šovinizma, nije uputno smatrati izolovanim incidentom!  

On  je pre svega  i posledica i zabrinjavajuća manifestacija jedne vrste političkog   virusa koji se najčešće i javlja baš u parlamentu Srbije, u različitim  pojavnim oblicima, a kojima je zajedničko da predstavljaju  uvredu, a sada već i pretnju i nasilje koje prevazlazi teren skupštine i preti svim građanima koji su osobama u parlamentu,  odnosno svojim  glasovima njihovim partijama  i poverili poslaničke mandate.  

Manifestacije govora mržnje,   netolerancije i primitivzima u Narodnoj skupštini Srbije poprimaju zabrinjavajuće razmere i tendencije .  U Srbiji na početku 2009. one u sve većoj meri postaju sve ozbiljniji remetilački faktor progresivnog društvenog razvoja zemlje okrenutoj ka EU  i sve više negativno utiču  na ukupnu  građansku i društvenu bezbednost.

Najnovija javna kritička reagovanja na takvo stanje od strane zvaničnih adresa stižu sa zakašnjenjem.

Svakako, odgovornost za sadašnji loš ambijent i rezultate skupštinskog rada  pre svega je na strankama čiji su predstavnici  u skupštini Srbije glavni protagonisti takvog ponašanja; iza kojeg se skriva njihova nesposobnost da svojom politikom prihvate i artikulišu evropsko opredeljenje javnog mnenja.   Javnosti preostaje da ih  zbog toga na sledećim izborima kazni, pri čemu će kontinuirani stranački politički primitivzam voditi daljem smanjivanju uticaja tih stranaka , a možda i daljoj neprihvatljivoj radikalicaciji u njihovom ponašanju.

Nisu, medjutim bez odgovornosti ni i proevropske i demokratske stranke  sadašnje većinske koalicije, koje su  bile su obavezi da znatno ranije uvide u kom pravcu vode postojeći odnos snaga i stranački sukobi u parlamentu,  i u obavezi prema svojim glasačima da zbog toga pokrenu šire političke inicijative  sa ciljem kolektivnog kreiranja  strategije javnosti protiv takvog ponašanja i političkog primitivizma, kojem je terapija deklarativnih pomirenja više nego slaba prepreka.

Nažalost, umesto takvih nastojanja pojedini odgovorni pripadnici vladajuće koalicije i sami su  ne retko bili protagonisti zabrinjavajućeg naslanjanja na  vrednosti   političkog diskursa  koji je  u doba Slobodana Miliševića upravo i otvorio put u najdublju razornu političku krizu  Srbije, u kojem su utemeljeni i njihovi politički protivnici.

Zbog toga bi i Koalicija ZES i DS kao njen glavni glavni oslonac, ali  nažalost i proevropski opredeljeni gradjani mogli da trpe sve ozbiljnije posledice,  ukoliko se takvo njihovo ponašanje hitno i radikalno ne promeni.   

Takav preokret, međutim  iziskuje političku i državničku hrabrost i vizije, a ne (najčešće kratkoročnu) poltičku računicu koja najšešće nalikuje palanačko-pijačarskoj kalkulaciji!