REDUKCIJA AUTONOMIJE I NEZADOVOLJSTVA 

Radna verzija Nacrta zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, pri sadašnjem odnosu političkih snaga u vlasti i u zemlji,  predstavljalja  pre svega  manifestaciju mogućeg vidjenja i gledanja na autonomiju pokrajine u praksi! 

I baš zato čini se  odmah valja podsetiti da je gledanje i poimanje autonomije  u Srbiji već više od četiri od decenije nerešivi test  za većinu  političara  Srbije. Srpski političari na tom testu stalno  (pro)padaju, demonstrirajući pritom, svoje neznanje i nesposobnost da izbegnu opasnim zamkama starih, nasledjenih političkih matrica i tradicionalnog cetnralističko-unitarisitičkog diskursa, pa i podsvesnog straha od demokratije.

U tom smislu,  nažalost,  ni sada se ne dešava ništa novo,  iako se, ponegde,  možda očekivalo da će srpski političari opredeljeni za Evropsku uniju uspešno razvezati  i Gordijev čvor tzv. ’’severne autonomije’’, pogotovo  kad je već ispuštena prilika da se to učini s autonomijom na jugu tj. Kosovom.

Skraćen naziv  pogleda na jug bio je poznat pod nazivom ’’’suštinska autonomija’’,  a zapisan je čak i u Ustavu.  

Za autonomiju Vojvodine, opet slilčno Ustavu, nema, mada  u prvim reakcijama na objavljeni Nacrt nadležnosti ima naznaka da bi se autonomija za nju zamišljena mogla zvati -  kontrolisanom.  

Preterana očekivanja oko autonomije Vojvodine posebno su bila usmerena ka onim političarima  koji su na poslednjim izborima pobedili  obećavajući upravo oporavak i povratak autonomije i ističući  ime Vojvodine i Evrope u svojim izbornim sloganima.

Ali, čini se da su sada i oni sami u problemu.  

Umesto olakšanja, nastupaju nova strahovanja.

Nacrt zakona o nadležnostima pojavljuje se uz  ozbiljno kašnjenje i u okružju da je pokrajinski  parlament već je usvojio Statut Vojvodine, koji opet ne važi jer još nije potvrdjen od strane parlamenta Srbije.

Tim je teže i za Vojvodinu ali i za Srbiju.   

Kao što se činilo da Statut u javnosti južno od Save i Dunava nije dobro dočekan, sada se čini  da se Nacrtom o nadležnostima popravlja baš takav doček tj. stišavaju njena zabrinutost i negodovanje, uz svojevrnsnu fenomenološku redukciju autonomije po kojoj se sve sporno stavlja u zagrade.

Pitanja dometa i trajanja ove redukcije su otvorena. Kao i sa njima u vezi pitanja budućnosti sadašnje koalicije (i neka druga još složenija) ali tako da se odgovori   neće moći odlagati, dok će će  politička cena sa kamatom biti  (na)plaćena na sledećim izborima.

Ali, pri  aktuelnoj političkoj praksi više ništa ne može da čudi, mada sve više toga,  sve više zabrinjava. Tako ispada da je i pitanje autonomije u osnovi zasenčeno problematičnim interpretacijama opredeljenja Srbije za članstvo u Evropskoj uniji  sa zastrašujućom konotacijom  a po kojoj bi Srbija,  eventualno, jednog dana, mogla i biti u prilici da, opet, možda i nekad,   i postane članica EU, ali samo i pod uslovom da upravo EU ispuni sve zahteve koje bi Srbija s' tzv.  ’’novim adutom’’ u igri tj. podržana od strane Rusije, od Brisela mogla da očekuje ili zahteva, sve, dakako, u duhu poztivinog medjunarodnog prava, ma šta to ovde značilo!