KOBNI PRIJEM

Po svemu sudeći  ostaćemo  uskraćeni  za osnovni odgovor oko   javnog  ponižavanja državnog ministra Šutanovca , nenajavljeno ostavljenog  samog  pred ljudima iz zemlje iz sveta na zvaničnom državnom prijemu -  što  po  zamisli i realizaciji više odgovara duhu kominterne  nego  zagovornicima evroatlasnkog svetonazora!

I isto tako, ko je i zašto, potom,  novinama podastro priču kako je  drugi domaćin prijema general Ponoš umesto da na njega dodje  ne samo izostao,  već  da je svojim potčinjenima preporučivao da na njega ne odu, iako se preporuke nadredjenog u vojsci najčešće smatraju komandom.  

Iskren odgovor oko ove glupe ali ne i bezopasne blamaže možda će se kroz koju godinu  iznedriti u danas još nenapisanim memoarima, koji trenutno kao radni naslov mogu pozajmiti onaj  od filma  Ko je smestio Zeki Rodžeru.

Kad je skandal puko,  Ponoš je  najpre posredno a onda i direktnim intervjuom novinama, pa   izlaganjem  pred članovima odbora za bezbednost,  iskreno govorio o onom što  smo i  pre znali i što ne zabrinjava samo njega  tj. da ne postoji strategija nacionalne odbrane i nacionalne bezbednosti. I da je u sukobu sa Šutanovcem, i  o članku upozorenja  u časopisu Vojno delo   3/2007, tekstu sa odgovorima  o svemu tome pisanom kad Šutanovac još nije ni bio ministar.

A u opštim javnim razmišljanjima  o strategijama po medijima izostalo je pitanje o Gaspromovim bezbednosnim snagama  koje bi mogle   čuvati Južni potok.

U Srbiji danas smatra se da su i general i ministar  odgovorni  za javni sukob u kome je Šutanovac doduše javno učestovao samo tako što ga je spominjao Ponoš.  Kao što valja reći  i da general ovih dana nije bio usamljen - podržavan sa svih strana, i eunionista i od ljudi koji su s radošću dočekali  napuknuća evropskog bloka, onih  s radikalskim ćurkom naopako,  pa sve do  analitičara koji su smatrali  da se bojkot prijema i generalovo vidjenje vojnih reformi i strateških pitanja najbolje može pojasniti pitanjem  ‘’Jeste li bili na koncertu Miroslava Ilića’’, što je kao loš primer već ušlo u udžbenike ovdašnjeg novinarstva.

Na kraju, cinik bi dodao kako bi  Šutanovac mogao biti kriv  što je i on sam bio na tom kobnom prijemu.

Sve bi moglo bilo smeštno da nije ovako  (o)tužno, i strašno i ozbiljno.