BELE KNJIGE I ČUVARI VATRE

Zašto toliko srdžbe u medijskom Beogradu ovih dana izaziva onaj deo godišnjeg izveštaja Helsinškog odbora za ljuska prava  u Srbiji, koji predočava vidjenje  aktuelnog stanja medija u Srbiji?

I otkud baš toliko ovdašnje unisonosti u poredjenju ovog štiva sa  Onom belom knjigom koja je u poslednjim danima odbrane Titove Jugoslavije nastala pod patronatom Stipa Šuvara, jednog od tadašnjih vodećih komunističkih ideologa?

Razlozi su možda dublji i skriveniji  nego što se to načas može pomisliti  čitajući tzv. principijelna zalaganja protiv spiskova (cinkarenja) a, naravno za demokratiju, slobodu izražavanja itd.

Na stranu što su neka  imena zastupljena  u obe ''bele knjige''.

Kao i  da  se pominjanje nečijeg imena u takvoj vrsti štiva, izgleda, različito doživljavalo  onda i danas.

Bila je gotovo stvar prestiža da se, onda,  bude pomenut u Šuvarevoj .

S pominjanjima u knjizi Sonje Biserko, danas, čin ise kao da nije tako,  kao da više  izaziva bes,  a možda, mada je to manje verovatno,  kod nekih, upitnost ili nelagodnost.

U oba slučaja imena su možda zasenila tzv. suštinska pitanja kojima su se obe knjige bavile.

Sada je već manje važno što se onda previdelo pitanje o opasnosti u kakvim je savezništvima trebalo rasturati stare ideološke, dogmatske paradigme i na njima sazdano društvo, (Ili:  što je potpuno različit ishod bitke koju su vodili slovenački i srpski nacionalisti, dok su hrvatski bili, kao u onom vicu, ‘’ pola Srbe, pola za Slovence’’).

Danas je za Srbiju možda važnije što pominjanje imena u analizi Heslinškog odbora privlači više pažnje od onog o čemu u se u ovom oslikavanju medijske slike u Srbiji zapravo piše i pita - ko i kako vlada  medijima u Srbiji  u kojoj se  često čini da se antievropske, nacionalističke  i šovinističke ideje smatraju tiražnijim i atraktivnijim.

A, možda je i najsmešnije i najtužnije što se jednom tekstu koji govori o šovinizmu u ovdašnjim medijima u jednom od njih upadljivo često zamera što obiluje jezičkim – kroatizmima!