POMIRENJE I POVERENJE

Potpisivanje deklaracije o političkom pomirenju izmedju Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije je ipak značajna i indikativna činjenica  na političkoj sceni Srbije.

To je još jedno svedočanstvo  snage i dubine podela i težine  političkog bremena  sa kojima se suočava današnja Srbija, ali  je zasnovano na   optimističkom  uverenju da se njihova težina   ’’u cilju ostvarivanja tzv. širih interesa’’  može prevladati njihovim stavljanjem u zagrade (!) - bez obzira na realne mogućnosti, a još više politički rizik  koji takav  pristup sadrži.

Zato ovakav pristup mora biti proveravan u praksi i pre svega u suočavanju sa pitanjem da li i kako pomirenje može da   doprinese  ili  proizvede ubrzanje integracionih procesa sa EU, ili još važnije da li osnove pomirenja predstavljaju i pogodnu osnovu za produktvniju i fleksibilniju politiku dijaloga i saradnje sa Evropskom unijom i svetom sa kojim smo bili ili smo još uvek u svadji! Obezbedjuje li ova osnova pomirenja od  prkosa i inata znanog  kroz kazivanje kako se Srbija saginjati neće. 

Produktivan evropski efekat pomirenja  pretpostavlja, naime,  da postoje  jasni odnos i  tumačenja  šta su bile zablude u prošlosti koje se hoće prevazići   (da se one ne bi ponavljale)  – ali to je je ipak samo ovlaš pomenuto u tekstu  Deklaracije – bez šireg navoda  da li zaključak o greškama  već postoji, da li je rasprava o tome već održana ili ona tek sledi u strankama koje su je potpisale. 

Ovakvo pitanje bilo bi izbegnuto da je čin političkog pomirenja demokrata i socijalista i tekst Deklaracije  obavljen  pre, a ne posle 101. dana od formiranja zajedničke vlade!  Poziv upućen i drugim strankama da  budu supotpisnice deklaracije pomirenja ukazuje na shvatanje važnosti ne samo  pomirenja,  već i  održavanja poverenja unutar šireg kruga političkih stranaka koje su demokrate, uz socijaliste, pridobile osnivajući proevropsku većinu u skuštinama Srbije, Vojvodine ili   gradskim ili lokalniim organima vlasti.

Ne ulazeći u unutrašnje partijske razloge koji su rukovodioce  demokrata i socijalista opredeljivali za donošenje ove Deklaracije, javnost ima pravo  na pitanja ne samo u pogledu načina i tajminga njenog donoštenja već pre svega stvarnih (a ne simboličkih) političkih  implikacija tekstualnog ''uradka'' Deklaracije, koji iziskuje potpunija  politička i druga razjašnjenja.

I tome bi se što pre trebalo udovoljiti.  U suprotnom, biće teško izbegavati  utisku da je deklaracijom iza politike Zorana Djindjića stavljena tačka, a iza one Slobodnana Miloševića – dve!