 |
 |
|
SRBIJA BEZ G(L)ASA
Uprkos sve očiglednije lošeg raspleta, sada se već čini i ponižavajućeg famoznog energetskog sporazuma sa Rusijom, Mladjan Dinkić i u svojoj najnovijoj zaštiti Srbije ćuti o pitanju svih pitanja, postavljanog još od prvobitnog potpisivanja istog. Kakva politika i ideologija i ko je ’’osobno’’ i prvi p(r)ogurao srpsko pristajanje da Rusi dobiju onaj 1 procenat iznad 50% vlasništva? I zašto?! Zašto se i sa proevropskom vladom misli da taj 1% nije važan i da neće bitno uticati ne samo na energetske već i političke prilike u Srbiji?! Ako pomenuti jednocifreni procenat nije važan, kao što nam tvrde glavni advokati i ovdašnji promoteri rusko-sprpskog prijateljstva, zašto je Vladimir Putin insistirao da u Gaspromu Vlada Rusije mora da ima makar 0,1% više u odnosu na ostale deoničare (medju kojima su vredi podsetiti i kako se svojevremeno pisalo po medijima, uglavnom pojedinci s poverenjem i naklonošću jedne i nekad i danas važne državne službe)?! Zašto Srbija bez glasa pristaje da bude bez ’’zlatnog glasa’’ u poslovanju s Rusima, u domenu koji je najbitniji ne samo za njenu energetsku bezbednost već i ukupnu samostalnost?
Uprkos što ovakva i slična pitanja sve aktivniji ovdašnji patriotski jurišnici proglašavaju za antirusku kampanju i šovinizam (potpomognuti terciranjem ruskih činovnika u Beogradu) Koalicija za evropsku Srbiju ipak bi trebalo da hrabro objasni svojim nekadašnjim glasačima kako je i koliko je osiguran nastavak srpskog puta u EU ako je komandna palica tako važne kompanije kakva je NIS u rukama ruske vlade, dakle ne Cvetkovića i Tadića, već Putina i Medvjedeva?! Da li je za političku samostalnost Srbije veća garancija prijateljska i bratska naklonost Moskve nego princip konsenzusa koji vazi u EU i Briselu?! Šta uopšte za eu-perspektivu Srbije može da znači proklamaovanje srpske politike koja srce nudi Moskvi, a ruku bi da stavlja u džepove Brisela - što je, doduše, banalni prevod najnovijih izjava stratega naše budućnosti?! Uzburkanu političku scenu Srbije svakako bi umirili podrobniji odgovori na ovakva ili slična pitanja i evropski opredeljni gradjani na njih već dugo i dalje čekaju – uprkos odgovora koji je Predsednik Srbije Boris Tadić dao novinarima Politike, pre neki dan, u broju od 30. novembra 2008. Novinari su Predsednika pitali da li je prepuštanje naftnog sektora drugoj državi rizično sa stanovišta energetske bezbednosti? A Predsednik je odgovorio : ‘’Bilo bi rizično kada bi deo paketa bila i Elektroprivreda Srbije’’.!!! Odogovor je i elegantan i indikativan, ali bi bilo dobro ako bi ga, ako Predsednik već ima prečih obaveza, pojasnili ne ministar spoljnih poslova, već ministar odbrane i Savet za nacionalnu bezbednost. U medjuvremenu, čitamo po novinama da su Rusi zainteresovani i za investicije u Elektroprivredu Srbije, dok znani čuvari-patriotizma-sa-lošim-posledicama već i preteći galame kako je potpisano - potpisano i da kajanja nema. To je, naravno, samo donekle tačno. Pogotovo u politici. A ni kajanje ne mora biti jedina moguća preostala reakcija.
|
