TOMISLAV NIKOLIĆ U NOVOJ  ULOZI

Rascep u Srpskoj radikalnoj stranci možda će biti važniji i korisniji za Srbiju nego za nju samu kao političku partiju. To bi mogao da bude novi početak raspremanja i modernizacije srpske političke scene, bez obzira  što je iniciran na strani od koje se to i nije baš očekivalo.

Aktuelna politička sudbina Tomislava Nikolića poslednja je u nizu koje ispisuje sklonost vladavini i zaljubljenosti u nepogrešive, neporecive i nesporne partijske vodje kao ovdašnja najpogubnija politička i društvena bolest.

Dogadjanja oko Tomislava Nikolića u tom smislu  su    nova nada da bi sada on mogao da bude novi tumač uloge  Davida u sukobu sa Golijatom tj. Partijom  oličenom u njenom Vodji, i  i u odnosu na prethodnike, u predstavi sa srećnijim krajem.  

Zato bi,  ne amnestirajući ga ni za trenutak od znanog političkog balasta i odgovornosi za  prošlost, sada trebalo navijati za Tomislava Nikolića  principijelno - kao za još jednu  novu šansu i demonstraciju oslobadjanja od partizma starog tradicionalnog  tipa zbog  kojeg je Srbija najčešće, gotovo u pravilu, samo trpela i  propadala. 

Srbija, kao drištvo nema većih šansi sve dotle dok  političke stranke u njoj  ne budu u stanju da postanu istinski demokratske i svoje jedinstvo i partijsku efikasnost  postižu  demokratskim političkim sredstvima, a ne strahopoštovanjem i ,u slučaju da više nisu po volji vajvišem vrhu,  unapred pripremljenim blanko ostavkama svojih članova na poslaničke mandate u parlamentu,  kojem više odgovara naziv partijska nego narodna skupština.

Sukob Nikolić –  Stranka tj. Šešelj u tom smislu je paradigma koja nadilazi njih same i iznova pokreće nadu da će i u Srbiji biti postavljeno i razrešeno pitanje kako da se ona institucionalno zaštiti od deformisane ili nakazne partijnosti.

Može neke biti sramota što lučonoša takvih nastojanja sada ima priliku da bude baš Tomislav Nikolić, ali život je često upravo takav, surov i ironičan.

Značaj radikalskog razdora tu se ne iscpljuje.

Izražena pa poreknuta radikalska spremnosti  da , makar i kratkotrajno,podrže program pridruživanja EU  jeste  i u tome što neočekivano u praksi pokazalo  kako može izgledati mogućnost uspostavljanja i pragmatične i radikalne kritičke misli prema sopstvenom dotad vladajućem partijskom konceptu i dogmama, pogotovo ako su one neuspešne ili ako su doživele krah.  

Strah od takve prakse takodje je u Srbiji sveprisutan i očigledan - bilo da se radi o pomirenjima bez pokajanja ili kletvama i  proklinjanju političkih protivnika.