PONOVLJENO RAZMIŠLJANJE

O IZBORIMA U SRBIJI

NA DAN OBELEŽAVANJA POBEDE NAD FAŠIZMOM

I NA DAN EVROPE 2008. GODINE

Gradjani Srbije u nedelju 11. maja 2008. ponovo biraju!

I opet su u nezavidnoj i možda najgoroj situaciji, posle nade koju im je, kratkotrajno, nagovestio 5. Oktobar 2000.
 

Ma koliko  izbori 11. maja neverovatno i presudno bili za važni za njih gradjani Srbije su hendikepirani i dalje su u nezavidnoj situaciji jer od svih principa kojima su od strane svoje političke elite  podvrgavani, od 5. oktobra 2000. pa do danas,  njima nije, iskreno,  (po)nudjen samo jedan princip – nisu jasno upućivani da se opredeljuju posredstvom principa individualnosti.

Umesto tog principa ključnog za produktivno i kreativno funkcionisanje gradjanskog, demokratskog društva kojem navodno teže srbijanski političari, u Srbiji se sve vreme baštinio, negovao i razvijao, zloguki princip kolektiviteta; uz  to najčešće ''sporovodjen'' kao vulgarno osavremenjeni, probraćeni komunističko-kolektivistički princip  - u Srbiji danas vidjan kao dominantni princip nacionalnog - dok negacija i potiranje ličnosti gradjana ostaje beznadežno nepromenjena tj.  ista.

Pa,   ako je to i razumljivo kod stranaka koje takvu opciju nedvosmisleno i bez ostatka zastupaju, nejasno je zašto ''suprotna strana'' nije hrabije, makar ovog odlučujućeg puta,  zakoračila ka afirmaciji personalizma, individualnosti, zašto je sa toliko neiventivnosti i lenjosti, i dalje,  izbegavala odsudno političko-ideološko razračunavanje bez koga nema pobede na ovdašnjem tranzicionom političkom polju; zašto nije pojednostavljeno jasno koristila ‘’džebanu’’ koju je lako mogla naći u ovdašnjim tragičnim porazima sledbenika i baštinika političara koji su radničku klasu i proletarijat zamenili nacijom,  nacionom,  istorijom i sakralnom duhovnošću,   a čiji je svaki korak , i po definiciji, uvek i stalno vodio u pogrešnom pravcu, uvek bivajući sve skuplji i sve tragičniji -  što, naravno, neće moći ispraviti čak ni radikalizovani oblik sadašnjih izbornih ‘’patriotskih’’ nastojanja,  koja lako mogu završiti u proto-fašizmu ili proto-nacionalsocijalizmu.

Robovanje principu autoritarnosti, lagodnost u  uživanju pozicije neprikosnovenosti partijskog vodje, samo je delimično objašnjenje ovdašnje imitacije života  koju gradjani Srbije već toliko decenija stradavajući nerazumljivo strpljivo podnose, dok šira objašnjenja takve sudbe mogu biti još gora te ih, bar zasad, ne valja (s)pominjati.

Primeri nakaradnog političkog življenja u Srbiji su od dolaska Miloševića na vlast pa do danas, nažalost,  brojni i kontinuirani.

Srbija kontinuirano živi domanovićevskim životom.

U tom životu su partijske vodje i njihova volja sve. Ja-pa-ja-izam ovdašnjih lidera političkih partija čak je pretvoren u zakon - pa, u Srbiji, političari koje u skupštinu bira narod ne zavise od volje  naroda već od podvrgavanja ličnoj (zlo)volji vodje partije na čijoj su listi izabrani.

U takvim okolnostima svaki boljitak u razvoju jednog društva i stepena njegove demokratičnosti ravan je - lutriji, dok su realne mogućnosti za istinski (demokratski) dobitak minimalne. To sa svoje strane dodatno onespokojavajuće senči iskustvo kako su sa takvom demokratijom i sa takvim vodjama u istoriji bivali mogući i najcrnji ishodi.

U tom ključu, nadalje,  nekadašnji komunisti i staljinisti samo mogu da žale što u svojim redovima onomad nisu imali ličnosti individualnih sposobnosti i čistunstva jednog Koštunice ili Nikolića iako u njihovim sadašnjim programima i najavljenim savezima lako prepoznaju i traže nadu i mogućnosti  za reinkarnaciju dobrih starih vremena i vraćanje istog - ojačanu sibirskim vetrovima reinkarniranog rozikastog Kremlja od strane ''glavnog crvenog  molera'' Vladimira Putina.

Očajanje bi moralo  biti još veće medju onima koji u Srbiji, s razlozima i zebnjom  dvoje da li bi u 21. vek mogli, tek tako lako i ovako  sa Tadićem i Jovanovićem - dok Čanka, Vuka & kompaniju ne vredi ni pominjati.

Izlaz iz srbijanskog aktuelnog bezizlaza, po svemu sudeći,  bivaće dugotrajan.

I biće nemoguć bez principa nade zasnovanog na tome da će možda i u Srbiji, jednog dana,  biti uspostavljena ‘’ćutljiva većina’’ koja će biti sposobna da jasno uvidja rastuću ozjapinu,  frustrirajuću diskrepanciju izmedju opštih ciljeva i  vrednosti sopstvenog, individualnog, privatnog života.

Da li  će 11. maja 2008. u osami glasačkog mesta ta nastajuća ćutljiva većina već biti u stanju da efikasno pusti svoj glas!?!

Ako 11. maja ''ćutljive većine''  ne bude - na sledećim izborima možda za to neće  ni biti šanse - možda će se u našu demokratiju i buduće izbore vratiti reinkarnirane političke ideje iz doba komunističke ‘’ćorave kutije’’, kad se znalo  ko je kako glasao.

Ko je lud, pogotovo ako je mladji, da to ovde sačeka! 

U tom slučaju stvarni boljitak će biti veoma udaljen, a čekanje na njega bi moglo biti veoma -  kubanski -  dugo...

U Beogradu, na Dan Evrope                                                                Milan Jovanović

direktor FBD