20 GODINA POSLE 8. SEDNICE

Pominjanje dvadesetogodišnjice Osme sednice Centralnog komiteta srbijanskih komunista protiče  u Srbiji upravo onako kako se i moglo očekivati:  u potpunosti  potvrdjuje  upozorenja  Dragiše Pavlovića , njenog glavnog portagoniste, da se tom sednicom u Srbiji pušta duh iz boce kojeg ona neće biti u stanju da se godinama tj. decenijama oslobodi. Kontrolisanog nacionalizma i posledica njegove gluposti –  nema.

Rečju  i na dvadesetogodišnjicu ovog  sukoba na srbijanskoj levici, u Srbiji  još dominira i pobedjuje duh čiju najpre reinkarnaciju, a potom  i razvoj simbolizuje upravo Slobodan Milošević.

Maloborojni pojedinci koji su (samo)kritički prozborili o ovoj komunističkoj sesiji činili su to u, za ovu temu ’’objektivno’’ (ne)zainteresovanim medijima - što je možda i nabolja ilustracija sadašnje šahovske situacije i eskapade ( pogrešnog odskoka, skoka u stranu) u odlučujim danima oko budućnosti Kosova, oko kojeg se, formalno,  vodila debata i na Osmoj sednici, dok su, naravno,  suštinski razlozi tadašnjeg sukoba bili još dublji, čak civilizacijski,  kao što su to i razlozi političkih sukoba u Srbiji danas, sakriveni iza Kosova.

Još je zanimljiviji i indikativniji odnos  političkih partija prema ovom za Srbiju važnom datumu – no, ponajmanje kad je reč o današnjim baštinicima Miloševićevog SPSa. Mnogo više ova se godišnjica dotiče drugih  demokartskih partija koje nisu spremne da  preispituju vlastitu dubinsku inficiranost duhom i ishodom Osme sednice, dobom i društvenom atmosferom posle nje kada su i stasavale kao partije. (  Ovdašnju, nazovi,  levicu,  umrtvljenu Osmom sednicom, a dokusurenu  izbornom kradjom uoči njene desetogišnjice, ne vredi ni pominjati).

Tako, ispada da Srbija kad je o eventualnom novom pokretačkom utcaju  godišnjice Osme sednice ima još da čeka. Osim ako se kao ’’pokretači’’ ne shvate pojovmovi ’’autošovinizma’’ (čitati kao Srbi koji kritikuju Srbe)  i ’’gradjanskog rasizma’’ (tumačiti kroz Exit vs Guča i sl), koji su  uvedeni u javnu upotrebu upravo uoči ove dvadesetogodišnjice i koji ma šta još značili,  nagoveštavaju šta Srbiju još može da (sa)čeka.  

Na kraju, možda neko od živućih savremenika nekadašnjeg  i (n)ovog doba i dočeka istinski novo, objektivno,  kritičko i produktivno vrednovanje i sukoba i ishoda Osme sednice. U smislu da se greške ne ponavljaju. To bi, uostalom,  budući je reč o istoriji mogla biti samo - farsa. Smešna, (o)tužna, ili strašna, kako god.

Ps.

Pokrajinske reakcije ( i tamo gde se pokarijnom danas ne smatraju) ali i u Vojvodini, kad je reč o Osmoj sednici  su posebna tema. Azem Vlasi i Kosovari i tada su govorili kako sukob Miloševića i Stambolića nije njihova stvar. A i Boško Krunić i Vojvodjani – smatrali su kako su to ''beogradska posla''. Danas gledano, pre 20 godina ’’uzdržani’’ pokrajinci su medju odgovornijima jer  su bili  u prilici da omoguće i drugačiji ishod,  i za sebe i za Srbiju, ’’a i šire’’. (Neka nekadašnja vojska  nekadašnje države , a  i ponašanje drugih republika ostanu ovde po strani, mada ni njihov doprinos ishodu  Osme sednice i usponu Slobodana Miloševiča, i svemu potom,   nije bio ni mali, ni zanemarljiv).