MOGUĆNOSTI LEVICE U SRBIJI

Novine su, pored svega ostalog,  ove nedelje prenele i izjavu jednog od SPS-ovih ‘’lidera drugog reda’’, kako i on  veruje u budućnost demokratske evropske levice u Srbiji.

Čini mi se kako su te reči pripisane gospodinu Miloradu Vučeliću.  Čuj!

A nešto slično, nedavno je izgovorio, (Čuj!)  i gospodin Nebojša Čović.

Dotična gospoda, koliko javnost  zna, barem javno,  nisu u baš u dobrim odnosima,    ali, gle čuda,   obojica, ma kako različiti, naoko ili stvarno, veruju u budućnost levice na ovdašnjim prostorima – pri čemu  levica  već dugo  ne stanuje ovde.

Neće, međutim,  levice u Srbiii još  dugo ni biti  – nek' ne strahuju  oni koji bi trebalo da se boje - ma koliko pojedine vodje, pojedinih partija,  uvidjale  ili  kalkulisale s potencijalima njenog nekadašnjeg pozitivnog nasleđa u Srbiji (ako ga ima), njenim  mogućim ovdašnjim perspektivama, i ma koliko, (slično  Mendeljejevu  sa onom tablicom elemenata koji još nisu bili otkriveni  ali ih je on predvideo i ostavio prazno mesto u onom periodičnom sistemu, e da bi oni naknadno bili upisani)  bili uvereni  u političku dobit levice na nekim izborima u budućnosti.

Levice, demokratske, pa još i evropske, ovde, niti ima,  niti će je (bar uskoro) biti.

Nema oko levice u Srbiji konsenzusa medju mislećim ljudima,  čak ni oko datuma kada je ona ovde uspešno zatrta ili ubijena  -  1987.  ili 1997. (eto povoda za zgodan  jubilej!) -  nakon Osme sednice nekadašnjih članova Saveza komunista  u Srbiji, ili,  definitivno, nakon kradje glasova na izborima 1997. i neuspešnih pokušaja ozloglašene partije levice jedne gospodje da levu partiju  svog supruga argumentovano i razložno optuži da destrukciju zajedničkog  im omiljenog slogana, ''levo, levo, levo...'' .

Nema konsenzusa ni oko toga šta bi levica ovde (danas) mogla biti.

A    pogotovo to ne znaju protagonisti partija koje se baškare na lešini ideoloških ostataka  njenih nekadašnjih ideja  na brdovitom Balkanu,  gde su i pamet i pamćenje rekli ''adio''; i posebno   dok  su,  istovremeno, i  politički baštinici, kreatori  ili protagonisti dela i izjava koji su  suprotnost levice,  ''contradctio in adiecto' -  svega što levici  pripaja  nespojivo;  koji ćute pred  postupcima   koji joj   protivreče - a što, ipak, čak ni u današnjoj Srbiji, ne može da prođe.

Daleko sam od pomisli kako gospodin  Vučelić ili gospodin Čović  misle da može postojati okrugli kvadrat ili gvozdeno drvo.

Ali, dosad, ni jedan ni drugi,   takve i slične teme  nisu, bar pred javnošću,  raspravili u redovima sopstvenih - sadašnjih partija.

Gospodin Vučelić ima u tom smislu mnogo teži posao ( ponajmanje  zbog Dačića koji ove nedelje,  jula 2006. traži od Koštunice partijsku gvozdenu metlu za slobodni beogradski univerzitet, da počisti ono što još počišćeno nije, a ne veruje u njihovu koaliciju); dočim  bi gospodin Čović, u svojoj sadašnjoj stranci,  morao ''samo''  da se, takođe  javno,  razjasni sa nosiocima  udarca s leđa vladi (u kojoj je i sam bio potpredsednik) koja je nosila štafetu i nasleđe  Zorana Djindjica,  ili pak sa ideolozima i zagovornicima prijateljskog, čak nežnog odnosa prema Karićima kao najvećim prijateljima ovdašnjeg radništva.

Ali,  ma koliko međusobno daleko, ako im je do evropske demokratske levice uistinu stalo,  obojica moraju preraditi premise tzv. nacionalnog pitanja ispod kojih  se potpisivao njihov prijatelj, ponekad i zaštitnik,  a još uvek glavni  ideolog ovdašnjeg pristupa nacionalnom, književnik Dobrica Ćosić.

Pri dnevno političkim pitanjima u tromedji vlasti , moći i novca  u Srbiji, ta se pitanja mogu smatrati lukzuzom.

Ali, autentična, istinska  levica,  demokratska,  i u Evropi, (ako je sve to moguće i tamo, a kamo li u današnjoj Srbiji)  u osnovi to i jeste.

Da li su samo zato mogućnosti za autentičnu levicu ovde minimalne?! Jer smo siromašni i zluradi...

Ili,  pak,  levice ovde biti ne može zato što je danas kod nas  naviše zagovaraju njeni – neverici-u-praksi?!

U medjuvremenu,  čekajući autentične istorijske mogućnosti i odgovore na pitanja o  levici ovde,  ne računajući nakazne derivate i pervertite (u rasponu od neokomunista do radikala) svi (a posebno oni koji bi i da su Srbi)  neka, za početak, bar  prouče biografiju Dragiše Lapčevića, njegovu anticipaciju crvenih šlosera, kalfi i svakojakih vucibatina i primitivaca, pogubnih posebno po Srbiju i njenu budućnost, (što izreče gospodin Lapčević putujući na osnivački kongres komunista...  Gde ? U  Vukovar,  1919.); ... A,  u  nedostatku istog (štiva)   ''nešto'' se može naći i kod, takođe u  Srbiji  zaboravljenog – profesora Slobodana Jovanovića.