HAG: OD (devete) RUPE DO (akcionog) PLANA

Radikali su prošle nedelje  protestovali što javnost nije potpunije obaveštena o tome šta piše u Akcionom planu o saradnji sa haškim sudom, a možda su i zamerili što o tom planu nisu, kako se to nekad govorilo, obavljene i ''šire konsultacije''.

Dabome da se te primedbe ne mogu shvatiti ozbiljno,  jer je vrlo lako pretpostaviti kakav bi taj plan izgledao da su u njegovoj izradi učestvovali i radikali. (Ali sa radikalima će se morati računati najozbiljnije ako ovaj plan bude proizveo željene rezultate, tj. ako u Hag odu svi oni koji bi tamo već uveliko trebalo da se nalaze.)

Bilo kako bilo građani Srbije će kasno u ponedeljak ili možda u utorak saznati nešto više o tom planu koji će evropskim zvaničnicima  predočiti predsednik vlade Srbije Vojislav Koštunica.

Činjenica da je upravo on prihvatio na sebe taj zadatak govori o njegovoj individualnoj odgovornosti i hrabrosti; ona je politički događaj po sebi, i sa izuzetnom simbolikom i lične i kolektivne tranzicije od shvatanja Haga  kao devete rupe na svirali do izrade plana potpune saradnje sa njim, koji se, posle toliko godina, pojavio.

Nekadašnji Predsednik SRJ, a sada Premijer (neželjene) samostalne i nezavisne Srbije, pominjući devetu rupu, sigurno je imao razloge za tadašnje procene, smatrajući, valjda da mi ovde imamo prečih poslova. Naš veliki problem međutim bio je taj što ti razlozi nisu bili jasno navedeni, kao što ni preči poslovi nisu urađeni -  a nisu ni mogli baš zbog haškog tribunala i (ne)saradnje sa njim.

Akcioni plan i njegova primena, ako do nje bude došlo, neke od tih razloga pokazaće nam direktno, a neke posredno.

Jedan već znamo: Brisel i Hag insistiraju  da naša Vlada ima potpunu kontrolu nad bezbednosnim službama u zemlji -  jer  glavni protagonisti 5. oktobra dosad nisu ostvarili taj imeprativ za ovdašnju budućnost demokratije po zapadnoevropskim standardima.  

Srbija se ovog leta konstituiše kao samostalna država i veća je šansa da to sada bude uspešno obavljeno - barem teorijski, jer se tranziciona sposobnost preživljavanja, pa i uticaja onih koje je trebalo razobličiti i staviti pod kontrolu u međuvremenu više puta manifestovala.

Kapitalno bi bilo i ako bi za sve zadatke koje taj plan bude sadržao bili imenovani i pojedinačni  ’’nosioci odgovornosti’’ za njegovu realizaciju. Time će biti prekinuto stanje nelagodnosti u kojem su političari na vlasti uvek nastojali da taj posao prepuste nekom drugom, ponekad čak potuljeno zadovoljni što to moraju da obavljaju oni koji po ''nacionalističkim merama'' i nisu ’’čisti Srbi’’.

No, posle svega, kao  slamka spasa,  taj akcioni plan nimalo ne lišava briga, bilo koju od zainteresovanih strana.

Nekadašnji Titovi politički maheri akcione planove donosili su uvek kada nisu znali šta konkretno da urade ili kada su stvari već uveliko otišle u neželjenom pravcu.

Srbija i njeni građani imali bi  puno sreće, kada takva analogija, danas i ovde ne bi važila.

Takvu nadu, međutim,  kvare ubistvo Zorana Đinđića i saznanje kako je individualna odgovornost Ratka Mladića pervertirala u geostrateško i geopolitičko pitanje, kvazi-nacionalno, naravno.